Skrivena Kamera, Zoran Živković

*** O Knjizi :

Pogrebnik pred penzijom zatiče u ulaznim vratima koverat bez ikakvog ispisa, u kome se nalazi bioskopska ulaznica. Ova karta uputiće ga u pustolovinu koja će potrajati sve do poznih noćnih sati i koja će ga voditi na sve neobičnija mesta. Uveren da je žrtva skrivene kamere, protagonista pokušava da se snađe u zamkama koje ga vrebaju sa svih strana, ali samo se beznadežno zapliće u složenu, nerazmrsivu igru Tanatosa i Erosa.

*** Kritike :

Kao i uvek, Živković je izbrušen i zastrašujuće inteligentan. Ljubitelji dobre književnosti biće očarani raskošnim domišljatostima i sugestivnošću njegovog proznog pera.
Nikolas Gevers, Lokus, SAD

Čitati Zorana Živkovića isto je što i stupiti u živ, promenljiv san koji vas može odvesti na mesta koja uopšte ne biste želeli da posetite. Ali na kraju će vas to putovanje svakako oplemeniti.
Gejbrijel Čuinar, SF Site.com, SAD

*** O Autoru :

Zoran Živković rođen je u Beogradu 1948. Diplomirao je 1973. na Odseku za opštu književnost s teorijom književnosti Filološkog fakulteta. Magistrirao je 1979, a doktorirao 1982. na Univerzitetu u Beogradu.

Objavio je sledeće prozne knjige: Četvrti krug (1993), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), Nemogući susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001), Biblioteka (2002), Koraci kroz maglu (2003), Skrivena kamera (2003), Vagon (2004) i Četiri priče do kraja (2004).

Roman Knjiga nominovan je za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK. Predhodne godine u konkurenciji za istu nagradu bio je Živkovićev mozaik – roman Biblioteka kome je 2003. pripala «Svetska nagrada za fantastiku».

Živkovićeva dela su odnedavno predmet akademskog izučavanja s druge strane Atlantika. Profesor Ralf Bogert s Katedre za slavistiku pri Univerzitetu u Torontu uvrstio je Četvrti krug u svoj kurs o savremenom romanu, dok je profesor Stejdelmen, s Njujorškog državnog univerziteta u Bafalu, odabrao Sedam dodira muzike kao jednu od stožernih stavki u okviru seminara Muzičke teme u kratkoj prozi (tu su još dela Tolstoja, Čehova, Kafke, Kundere, Mana, Nabokova...)

Živi u Beogradu.

*** Odlomak Iz Knjige :

1.

Koverat sam zatekao zadenut u ulaznim vratima.
Bilo je to neobično. Poštar mi nikada ranije nije tako ostavljao pisma. Zašto ga nije ubacio u sanduče s ostalima? Upravo sam, kao i uvek po povratku s posla, izvadio pošiljke koje mi je danas doneo. Penjući se liftom do drugog sprata, letimično sam ih pregledao. Ništa naročito: jedan račun i tri reklame. Spustio sam tašnu na pod, stavio pod mišku pisma iz sandučeta, uzeo koverat i osmotrio ga sa obe strane. To je rešilo jednu nedoumicu, ali i otvorilo drugu. Poštar nije imao veze s ovim pismom. On verovatno raznosi pošiljke bez podataka o pošiljaocu, ali ne i takve na kojima ništa ne stoji o primaocu. Pored ostalog i zato što ne bi znao kome da ih uruči. Nikakav ispis nije remetio belinu duguljastog koverta. Ko ga je, međutim, zadenuo ovde ako nije poštar?
Dok sam otključavao bravu, palo mi je na um šta bi, po svoj prilici, moglo da bude posredi. Ovo je takođe neka reklamna poruka, samo što je nisu slali na uobičajeni način, preko pošte, nego su je raznosili od vrata do vrata, a onda su još i sve zaodenuli velom anonimne tajanstvenosti. Val-jda računaju na to da će tako biti bolje primećena. Evo, ja sam joj, na primer, već poklonio više pažnje nego što će dobiti tri reklamna pisma iz sandučeta koja će, nepregledana, završiti u korpi za otpatke. Ko zna, možda ću čak i otvoriti koverat. Bio je veoma lagan, kao da se u njemu nije ništa nalazilo. Neko se dobro potrudio da podstakne radoznalost mogućih mušterija.
Ostalo je nejasno još samo kako je raznosač ušao u zgradu. Ulaz je bio stalno zaključan, a teško da bi neko od stanara pustio unutra neznanca da ga je pozvao preko interfona i saopštio mu da želi da u sva vrata zadene reklamna pisma. Mora da se poslužio nekim trikom. Ti ljudi su lukavi. Kako bi inače bili uspešni u svom poslu? Pre no što sam ušao, bacio sam pogled prema ulaznim vratima drugog stana na mom spratu. Tamo nije bilo belog koverta. Sigurno su ga već uzeli.
Okačio sam mantil i šešir na zidni čiviluk u predsoblju i ušao u salon. Odložio sam tašnu na stolicu, a pisma na sto, i pohitao do akvarijuma. Tropske ribice imale su preimućstvo u odnosu na sve ostalo. Trebalo ih je nahraniti tačno u pola šest. Proverio sam najpre termostat da se uverim da je voda prikladno topla, pa pumpu za vazduh iz koje je izvirao mlaz mehurića, strujeći ka površini. Onda sam podigao plastični poklopac konzerve i počeo da posipam brašnastu hranu po površini. Ribice su se smesta dale u proždrljiv lov na grumuljice, nepotrebno se otimajući oko pojedinih komada, dok su drugi, neuhvaćeni, sporo tonuli ka dnu.
Nisam bio ljubitelj životinja i nikada ne bih držao u stanu psa, mačku ili papagaja, recimo. O drugim vrstama da i ne govorimo. Ne zato što mi možda ne bi prijalo njihovo društvo – mnogi ljudi koji žive sami kao ja tako rešavaju problem usamljenosti, priznali to ili ne – nego zbog toga što bi me to suočilo s obavezama koje ne bih mogao valjano da ispunim. Za razliku od krupnih životinja, ribice su zahtevale tek malo pažnje. Bilo je, zapravo, dovoljno dati im hranu dva puta dnevno, u određeni čas. O održavanju pogodnih uslova u akvarijumu starali su se jednostavni uređaji.
Jednom se, doduše, dogodilo da je grejač zakazao. Tokom noći, voda je nekako došla u dodir sa žicama pod naponom. Ujutro sam zatekao celo malo jato kako beživotno pluta po površini. Nije me to puno pogodilo. Još istog dana nabavio sam novi grejač i nove ribice – i sve je bilo isto kao pre. Neko bi iz ovoga mogao da zaključi da sam bezosećajan, ali nije tako. Uginuće malih tropskih stvorenja palo bi mi teže da je moj odnos prema njima bio prisniji. Ali ničeg drugog sem obostrane ravnodušnosti tu nije bilo. Ribice su bile svesne mog postojanja samo u onim kratkim trenucima kada sam ih hranio, a i onda tek kao neke bezlične sile koja se iz ko zna kojih razloga ponaša blagonaklono prema njima. U svim ostalim prilika uopšte me nisu primećivale.
Ja sam njih, međutim, i te kako primećivao, iako ne kao prepoznatljive jedinke za koje bih se vezao. Zbog toga sam ih, u stvari, i nabavio, podstaknut jednim člankom u novinama, u kome su se preporučivali razni načini opuštanja. Zamračio bih salon, ostavivši uključenu jedino svetiljku iznad akvarijuma, pustio neki CD, smestio se u obližnju fotelju i prepustio se posmatranju. Ono je umelo da potraje. Nikada nije bilo kraće od pola sata, a jednom sam tako ostao uz ribice čak dva sata i dvadeset četiri minuta, ustajući jedino da promenim CD. Dužina ove akvarijumske terapije zavisila je od toga koliko sam napet. Ali i najveća napetost konačno bi počela da popušta pred prizorom bešumnog, haotičnog kretanja šarenih obličja u koje sam kao hipnotisan zurio.
Tokom jedne od prvih seansi nešto neobično palo mi je na pamet. Pomislio sam kako ribice i ja obitavamo u dva paralelna sveta koja se međusobno gotovo ne mešaju, ali ipak imaju koristi jedan od drugoga. Ono što je ribicama stizalo iz mog sveta bilo je sasvim elementarno: hrana i toplota. Ja sam, za uzvrat, iz njihovog dobijao nešto bezmerno složenije: duševni spokoj. Kada bih poželeo da im se zahvalim na tom daru, kako bih to mogao da učinim? Kako bićima koja uopšte nemaju dušu dočarati pojam duševnog spokoja? Nikako, bojim se. Nešto može da prođe kroz membranu što razdvaja paralelne svetove, a nešto ne.
Ribice su sada bile podmirene sve do narednog jutra. Uskoro će mi, čim i sâm obedujem, biti potrebne njihove usluge. Iza mene je bio još jedan turoban dan. Samo neupućeni mogu da smatraju da ako čovek dovoljno dugo radi u pogrebnom zavodu, onda prestane da ga dotiče ono s čime se tamo sreće. Stvari stoje potpuno suprotno. Bar sa mnom. Što sam stariji, sve teže podnosim posao kojim se bavim. Od pre nekog vremena počeo sam da se nosim mišlju da odem u prevremenu penziju čim se za to steknu uslovi. Valjda ću izdržati još dve godine i osam meseci. Primanja će mi tako biti prilično oskudnija nego da dobijam punu penziju, ali snaći ću se već nekako. Pitanje je da li bih uopšte doživeo puni radni staž na tom mestu.
Pošao sam u kuhinju da pripremim nešto za ručak, kada sam se prisetio zagonetnog koverta koji sam ostavio na stolu. Načas sam se dvoumio, ali znatiželja je odnela prevagu nad krčanjem u stomaku. Neće dugo potrajati. Samo da vidim šta sadrži. Podigao sam ga prema prozoru. Zraci popodnevnog sunca ocrtali su kroz belu hartiju, približno po sredini, neveliki, duguljasti, tamni pravougaonik koji je stajao malo iskošeno. Pažljivo sam iscepao koverat tik uz bočnu ivicu, zavukao dva prsta unutra i izvadio ono što se tamo nalazilo.
Iako sam odmah prepoznao šta je posredi, zbunjeno sam piljio u bioskopsku ulaznicu nekoliko trenutaka. Potom sam zavirio u koverat, ali, kao što sam to i očekivao, unutra više ničeg nije bilo. Ponovo sam pogledao plavu kartu. Važila je za projekciju u Muzeju kinoteke koja počinje danas u šest sati. Nije bilo navedeno šta se daje. Otvorio sam tašnu, izvadio novine, našao stranu s bioskopskim repertoarom i potražio program Muzeja kinoteke. Ali umesto naziva filma, tu je stajalo: ’Ponedeljkom nema predstava’.
Spustio sam ulaznicu, koverat i novine na sto, pa se ponovo uputio u kuhinju. Lako je bilo razabrati u čemu se sastojala dosetka nepoznatih reklamera. Zakupili su salu Muzeja kinoteke jedinog dana kada se ona nije koristila za redovan program. Nijedan drugi bioskop u gradu nije imao ovako pogodnu celodnevnu pauzu. Nisam ni slutio da se ova ugledna institucija bavi iznajmljivanjem svojih prostorija, ali živimo u dobu sveopšte komercijalizacije, pa se ničemu više ne treba čuditi. Ona je u dobroj meri zahvatila čak i pogrebne usluge, što je samo otežalo moje breme.
Razaslali su ulaznice za niz termina na mnoštvo adresa. Svakako znatno više nego što je bilo mesta u sali, pravilno procenjujući da se mnogi neće odazvati. One, pak, koji se budu upecali na ovaj mamac čekaće iznenađenje. Umesto filma kome su se nadali, uslediće nekakva prezentacija. I što je najneobičnije, većina posetilaca ostaće do kraja, iako ih uopšte ne zanima ono što se nudi. Možda će na kraju čak i kupiti ponuđeno. Uistinu je neverovatno koliko su ljudi ponekad lakoverni. Ja, naravno, nisam spadao među takve. Meni nije bilo lako podvaliti. Uostalom, sve i kada bih želeo da odem tamo, teško da bih uspeo da stignem na vreme. Pogledao sam na ručni sat. Dvadeset pet do šest. Imajući u vidu koliko je daleko Muzej kinoteke od moje kuće, bila bi to prava jurnjava.
Iz frižidera sam uzeo pakovanje gulaša, a iz kredenca lonac u kome pripravljam zamrznutu hranu. Nalio sam vodu približno do trećine duboke posude i spustio ciglu od staniola u nju. Stavio sam lonac na ekspresnu ringlu i uključio je. Potom sam uvežbano postavio jedan kraj kuhinjskog stola, pa se vratio do štednjaka. Ručak će biti gotov kroz petnaestak minuta. Ovo vreme provodio sam svakoga dana gledajući kako se voda zagreva. To baš nije uzbudljivo ili korisno, ali šta sam drugo mogao da radim dok sam čekao da se obed zgotovi? Nije dolazilo u obzir da, na primer, čitam novine zato što to nikada ne činim u kuhinji.
Zurio sam u srebrnu polugu na dnu možda tri minuta, kada se najednom nešto prelomilo u meni. U žurnom nizu kretnji, isključio sam ringlu, zavukao šaku u već smlačenu vodu, izvadio iz nje pakovanje gulaša, obrisao ga krpom okačenom pored sudopere i vratio u frižider. Nije bilo vremena da sklonim lonac i raspremim sto. Jedino sam dograbio iz kotarice dve kriške hleba koje sam maločas isekao. Počeo sam da ih trpam u usta još dok sam izlazio iz kuhinje.
Sa stola u salonu podigao sam ulaznicu, pa pohitao u predsoblje. Imao sam muke da obučem mantil. Nije lako provući kroz rukav šaku u kojoj držite krišku i po hleba. Kada je najzad prošla, na podu je ostalo pregršt mrvica. Hleb je bio jutrošnji, tako da se već prilično osušio. Načas sam došao u iskušenje da ih odmah počistim, ali ipak sam uspeo da obuzdam poriv da sve neodložno dovodim u red. I to može da sačeka. Nisam imao više ni trenutka za gubljenje. Stavio sam brzo šešir na glavu i izišao. Srećom, nisam morao da se petljam oko zaključavanja. Bilo je dovoljno da samo povučem ulazna vrata za sobom.