Alijenista, Kejleb Kar

*** O Knjizi :

SENZACIONALNI BESTSELER KOJI JE PROVEO PUNIH ŠEST MESECI NA TOP-LISTI NJUJORK TAJMSA

ZAKORAČITE U DRUGO VREME – I NEZABORAVAN KOŠMAR.

GODINA JE 1896. GRAD JE NJUJORK.

U TOKU JE JE HAJKA NA ZBUNJUJUĆU, NOVU VRSTU ZLOČINCA.

NA SERIJSKOG UBICU.

OVO JE ČITALAČKI DOŽIVLJAJ VAŠEG ŽIVOTA.

*** Kritike :

"Prvorazredna priča o zločinu i kazni koja će čitaoce držati u neizvesnosti sve do poslednjih stranica."
Entertainment Weekly

"Možete da osetite strah u vazduhu."
The New York Times

"Užasavajuć i očaravajuć roman... Obožavaće ga ljubitelji filmova Regtajm i Kad jaganjci utihnu."
Flint Journal

"... izuzetna zamisao... Ambijent i likovi su daleko sofisticiraniji od većine trilera koji ispunjavaju police knjižara."
The Washington Post

"Način potrage i očajnički napori tima istražitelja uzdigli su ovu priču daleko iznad nivoa dobrog trilera – daleko iznad... Izuzetan spoj istorijskog romana i psihološkog trilera."
The Buffalo News

*** O Autoru :

Rođen je u Njujorku 1955. godine. Danas živi u okrugu države Njujork u gradiću Berlin, na farmi Misery Mountain. Diplomirao je istoriju na njujorškom univerzitetu. Napisao je četiri romana: Alijenista, The angel of Darkness, The devil soldier, The lessons of Terror. Osim beletristike, bavi se još i vojnim i političkim pitanjima. Urednik je časopisa MQH: Kvartalni magazin za vojnu istoriju. Radio je takođe i na televiziji, filmu, kao i u pozorištu. Osim što piše knjige predaje i vojnu istoriju na koledžu Bard kao gostujući profesor.

Kajleb Kar je koscenarista kultnog horora Isterivač đavola.
Odrastao je u neobičnoj porodici. Njegov otac bio je neobična ličnost i pripadnik bit generacije. Iako sam nije bio pisac, on je upoznao Džeka Keruaka sa Alenom Ginsbergom i Vilijamom Berouzom, potonje vodeće ličnosti bit pokreta, i družio se sa njima sve do smrti. Godine 1944. ubio je jednog čoveka koji bio opsednut njime, ali je posle dve godine provedene u zatvoru oslobođen. Čak i je i Džek Keruak bio pritvoren kao saučesnik u ubistvu.

Može se reći da je život i rad Kejleba Kara svojevrsno odbacivanje bitničkog stvaralaštva. Njegovi romani Alijenista i nastavak The Angel of Darkness po svojim osobinama sasvim su suprotni od rada Keruaka, Ginsberga i Berouza.

*** Odlomak Iz Knjige :

„Oni koji bi da budu mladi u starosti,
moraju biti stari u mladosti.“

Džon Rej, 1670.


PRIMEDBA


Do dvadesetog stoleća se za duševno obolele osobe smatralo da su „alijenirane“, ne samo od ostatka društva nego i od svojih pravih naravi. Stručnjaci koji su izučavali duševnu patologiju stoga su nazivani alijenisti.



DEO I
Opažanje

Iako jedan deo onoga što opažamo dopire kroz naša čula s predmeta pred nama, drugi deo (koji je, može biti, i veći) uvek dolazi iz našeg sopstvenog uma.
Vilijem Džejms, Načela psihologije


Ove krvave misli,
Iz čega se rađaju?
Pjave, iz Verdijevog Magbeta



8. januar 1919.


Teodor je pokopan.
Dok ih pišem, ove reči su besmislene podjednako kao i spuštanje njegovog kovčega u parcelu peskovitog tla blizu brda Sagamor, mesta koje je voleo više od ijednog drugog na svetu. Dok sam danas popodne tamo stajao, po hladnom januarskom vetru što je duvao s Longajlendske uvale, pomislih: Naravno da je sve ovo šala. Naravno da će širom otvoriti poklopac kovčega, sve nas zaslepiti onim bezveznim osmehom i probiti nam uši visokim smehom nalik lavežu. Onda će viknuti da imamo posla – „idemo u akciju!“ – i sve će nas pod pretnjom prekog suda sprovesti na zaštitu neke opskurne vrste daždevnjaka od štete koju bi joj naneo grabljivi industrijski gigant rešen da podigne prljavu fabriku na gnezdilištu malog vodozemca. Nisam bio usamljen u takvim fantazijama; svi prisutni su očekivali nekakav sličan obrt, to im se jasno videlo na licima. Izveštaji ukazuju da se većina zemlje i dobar deo sveta oseća isto. Pomisao da je Teodor Ruzvelt preminuo jeste upravo to – neprihvatljiva.
Istini za volju, venuo je duže nego što je iko bio spreman da prizna, zapravo još otkad je njegov sin Kventin poginuo tokom poslednjih dana Velike klanice. Sesil Spring-Rajs je jednom ravnodušno rekao, svojom vrhunskom britanskom mešavinom naklonosti i podbadanja, da je Ruzvelt celog života imao „oko šest godina“; a Herm Hagedorn je primetio da je, nakon što je Kventinov avion oboren u leto 1918, „dečak u Teodoru umro“. Večeras sam obedovao s Laslom Krajzlerom kod Delmonika i pomenuo mu Hagedornov komentar. Tokom naredna dva jela u svom obroku bio sam podvrgnut dugom, tipično strasnom objašnjenju zašto je Kventinova smrt Teodoru slomila više od srca: bio je osetio duboku krivicu, krivicu što je svojoj deci nametnuo filozofiju „napornog života“ toliko da su se često namerno izvrgavala opasnosti, znajući da će time očarati svog voljenog oca. Bol je za Teodora bio skoro nepodnošljiv, to sam oduvek znao; kad god bi se rvao sa smrću bliske osobe, činilo mi se da neće preživeti borbu. No tek sam večeras, slušajući Krajzlera, shvatio u kolikoj je meri moralna nesigurnost bila neprihvatljiva za dvadeset šestog predsednika, koji je ponekad sebe doživljavao kao otelotvorenje Pravde.
Krajzler… Nije hteo da dođe na sahranu, mada bi time obradovao Idit Ruzvelt. Uvek je bila odistinski naklonjena čoveku koga zove „enigma“, briljantnom lekaru čije su studije o ljudskom umu uzdrmale toliko mnogo ljudi u poslednjih četrdeset godina. Krajzler je Idit poslao poruku, objasnivši joj da mu se ne dopada ideja o svetu bez Teodora, te će, budući da su mu šezdeset četiri godine i da je život proveo gledajući ružne stvari pravo u oči, udovoljiti sebi i prosto zanemariti činjenicu da mu je preminuo prijatelj. Idit mi je danas rekla da ju je Krajzlerova poruka ganula do suza, jer je shvatila da je Teodorova bezgranična naklonost i polet – kojima su se rugali mnogi cinici, a ponekad su ih, obavezan sam da kažem u interesu novinarskog integriteta, teško podnosili čak i prijatelji – bili dovoljno jaki da dopru do čoveka čija je odvojenost od ljudskog društva skoro svima izgledala nepremostiva.
Neki momci iz Tajmsa hteli su da večeras odem na komemorativnu večeru, ali mi se tiho veče s Krajzlerom ipak činilo prikladnije. Razlog zbog koga smo podigli čaše nije bila nostalgija za dečačkim danima u Njujorku, jer su se Laslo i Teodor sreli tek na Harvardu. Ne, Krajzler i ja smo srca ispunili sećanjem na proleće 1896 – pre skoro četvrt veka! – i na niz događaja koji se i danas čine suviše bizarnim da bi se uopšte i odigrali u ovom gradu. Kad smo dovršili desert i madeiru (a kako je samo upečatljivo što smo večerali kod Delmonika, kod starog dobrog Dela, koji je sad na zalasku, kao i mi ostali, ali su se u onim danima tu odigrali neki od najvažnijih sastanaka), već smo se smejali i odmahivali glavama, do dana današnjeg zapanjeni što smo se kroz celu muku provukli zdravi i čitavi; i što nas i dalje rastužuje – video sam to na Krajzlerovom licu i osetio u svojim grudima – pomisao na one koji nisu.
Ne može se to jednostavno opisati. Mogao bih, kad se osvrnem unazad, reći da su naša tri života, i životi mnogih drugih, neizbežno i sudbonosno vodili ka tom jednom iskustvu; no onda bih načeo temu psihološkog determinizma i doveo u pitanje slobodnu volju čovekovu – drugim rečima, ponovo bih pokrenuo filozofsku nedoumicu koja se nezadrživo provlačila kroz košmarne događaje, kao jedna jedina pevljiva arija u teškoj operi. Ili bih mogao da kažem da smo se tih meseci Ruzvelt, Krajzler i ja, uz pomoć nekih od najboljih ljudi koje znam, zaputili tragom čudovišnog ubice i završili oči u oči s uplašenim detetom; ali to bi bilo namerno zamagljivanje, preterana „neodređenost“ koja, reklo bi se, fascinira današnje romanopisce i usled koje se u poslednje vreme držim podalje od knjižara i odlazim u galerije. Ne, postoji samo jedan način da se to uradi, a taj je da se ispriča sve od početka, počev od one prve užasne noći i onog prvog iskasapljenog tela; zapravo čak i ranije, od naših dana s profesorom Džejmsom na Harvardu. Da, sve iskopati i konačno staviti pred javnost – to je način.
Javnosti se priča možda neće dopasti; zapravo, upravo nas je briga za javnost terala da ćutimo o svojoj tajni tolike godine. Čak ni u većini nekrologa povodom Teodorove smrti događaj nije pomenut. U spisku njegovih postignuća na položaju predsednika Komesarskog odbora Policijske uprave grada Njujorka od 1895. do 1897, samo je Herald – koji danas skoro i da nema čitalaca – jedva pomenuo, „i, naravno, rešenje groznih ubistava iz 1896. koja su toliko zgranula ceo grad“. Ipak, Teodor nikad nije preuzeo zasluge za to rešenje. Istina, bio je dovoljno slobodouman, uprkos sopstvenim sumnjama, da istragu poveri čoveku koji je mogao da reši zagonetku. Ali privatno je uvek tvrdio da je taj čovek Krajzler.
To skoro nikako nije mogao da uradi javno. Teodor je znao da Amerikanci nisu spremni da mu poveruju, čak ni da čuju detalje događaja. Pitam se jesu li sada. Krajzler sumnja u to. Rekoh mu da nameravam da napišem priču, a on se sarkastično osmehnuo i rekao da će to samo da uplaši i odagna ljude, ništa drugo. Zemlja se, obznanio je večeras, zaista malo promenila od 1896, uprkos svim zaslugama ljudi poput Teodora i Džejka Risa i Linkolna Stefenza i mnogih drugih pojedinaca sličnog kova. Svi mi i dalje bežimo, po Krajzlerovim rečima – u svojim privatnim trenucima mi Amerikanci bežimo podjednako brzo i uplašeno kao i tada, bežimo od tame za koju znamo da vreba iza toliko mnogo naizgled mirnih kućnih vrata, bežimo od košmarâ koje deci u glavu ulivaju ljudi za koje ih, po Prirodi, vezuje ljubav i poverenje, bežimo još brže i još masovnije prema onim napicima, praškovima i filozofijama koji navodno uklanjaju takve strahove i košmare, a za uzvrat traže samo ropsku odanost. Je li on zbilja u pravu…?
Međutim, neodređenost me razgnevljuje. Dakle, na početak!