Leto Noći, Den Simons

*** O Knjizi :

Iz pera autora Hiperiona, dobitnika nagrade Hugo, izvire uznemirujuća priča o teroru i istinskom strahu.

Leto je 1960. godine i neko ili nešto uhodi mlade ljude Elm Hejvena u Ilinojsu. Čudni se zvukovi čuju – glasovi, šapati, šuškanje po noći. Za jednog dečaka sve počinje neobičnim, zastrašujućim glasom preko radija usred noći. Drugi imaju različita iskustva – neobjašnjiv nalet hladnog vazduha usred leta, neobjašnjiv strah od mraka. A viđaju i neobjašnjive prizore – razjapljene rupe u zemlji crvenih zidova, bizarni leš majmuna, vojnika iz I svetskog rata bez lica koji se pojavljuje u prozoru po noći.

Kada se odavno zaboravljeno zvono oglasi usred najtamnije letnje noći ova deca znaju da ono označava kraj nevinosti i početak vladavine terora.

*** Kritike :

" Ako Leto noći nije najbolji horor roman objavljen u poslednjih pet godina, onda je svakako jedan od tri najbolja – sjajna i zastrašujuća priča o pet dečaka koji se suočavaju sa jezivom i tajanstvenom pojavom tokom jednog leta pre trideset godina. Ovo je jedna od onih retkih knjiga koje se moraju pročitati. Den Simons me je zadivio."
Stiven King

*** O Autoru :

Den Simons je rođen 1948. u gradiću Piorija. Odrastao je u više malih gradova američkog Srednjeg zapada. Jedan od njih, Brimfild, poslužio je kao inspiracija za imaginarni Elm Hejven, mesto u kom se odvija radnja dva Simonsova romana – Leta noći i Uklete zime.

Kao student, Simons je dobio najviša univerzitetska priznanja za literarni i novinarski rad. Po diplomiranju se zaposlio kao nastavnik i na tom poslu ostao sledećih osamnaest godina u različitim mestima ruralnih delova Amerike. Dobitnik je nekoliko nagrada za prosvetni rad, uključujući i Nastavnik godine države Kolorado.

Prvu priču Simons je objavio 1982, dana kada se rodila njegova kći. Godine 1987. se u potpunosti posvetio pisanju i od tada veći deo vremena provodi u planinskoj kolibi na 3000 metara visine, u Stenovitim planinama.

Jedan je od malobrojnih pisaca današnjice čiji rad obuhvata toliko žanrova – od fantastike, horora i trilera, preko istorijskih romana do mejnstrim fikcije. Preveden je na više od dvadeset jezika i objavljen u preko trideset zemalja.

Mnoge Simonsove priče i romani pretočeni su u filmske scenarije ili su planu za adaptaciju, uključujući serijal Hiperion, Darvinovu oštricu, Reka Stiks teče uzvodno i Kraj gravitacije.

*** Odlomak Iz Knjige :

Jedan

ŠKOLA OLD CENTRAL stajala je još uvek ponosno i ljubomorno čuvala svoje tajne. Osamdesetčetvorogodišnja prašina od izdrobljenih kreda lelujala je u retkim prugama svetlosti dok su se sećanja na lakiranje od pre osam decenija uzdizala s mračnih stepeništa i podova da začine zatočeni vazduh mirisom mahagonija, sličnim mirisu mrtvačkih sanduka. Zidovi su bili tako debeli da je izgledalo da apsorbuju sve zvuke dok su visoki prozori, sa staklima izvitoperenim i iskrivljenim od starosti i sile gravitacije, bojili vazduh sumornom žućkastom bojom.
Vreme je sporo proticalo unutar Old Centrala. Ako je uopšte proticalo. Koraci su odjekivali duž hodnika i stepeništa, ali zvuk kao da je bio prigušen i neusaglašen sa kretanjem senki.
Kamen temeljac za školu položen je 1876, iste godine kada je daleko na zapadu general Kaster sa svojim ljudima iskasapljen kod reke Litl Big Horn, a daleko na istoku, na proslavi stogodišnjice nacije u Filadelfiji, izložen prvi telefon. Škola Old Central podignuta je u Ilinoisu, na pola puta između ta dva događaja, ali daleko od svih tokova istorije.
Do proleća 1960. u školi se okupila garnitura vremešnih predavača koja je činila nastavno osoblje: bili su previše stari, ali i previše ponosni da bi se penzionisali, iz navike su se držali uspravno i jednostavno odbijali da se predaju. A jalova i besna stara usedelica, Old Central, decenijama je pozajmljivala tuđu decu.
Devojčice koje su se igrale lutkama u senkama učionica i hodnika kasnije su umirale na porođaju. Dečaci koji su vičući jurcali po hodnicima i tokom mračnih zimskih popodneva po kazni ostajali u učionicama, završavali su pokopani na mestima o kojima ih nisu učili na časovima geografije: San Huanu, Bua de Belou, Okinavi, Omaha Biču, Zalivu svinja i Inčanu.
Škola je u početku bila okružena lepim brestovim mladicama. Stabla bliža zgradi tokom maja i septembra bacala su senku kroz prozore učionica u prizemlju. Ali tokom godina su se osušila ostavljajući drvored džinovskih stabala koji je okruživao čitav kvart oko škole kao tiha straža, okoštala i unakažena vremenom i bolešću. Nekoliko njih je posečeno i odvezeno, ali većina je ostala da pruža senke ogoljenih grana kao čvornovate šake koje, preko dvorišta i sportskih terena, pokušavaju da napipaju put do škole.
Posetilac varošice Elm Hejven koji bi skrenuo s autoputa, produžio još dva bloka i stigao do Old Centrala, često bi greškom pomislio da je u pitanju predimenzionirana gradska većnica ili neka zalutala javna zgrada koja se od oholosti naduvala do apsurdne veličine. Kakvu je funkciju, na kraju krajeva, u zamirućem gradiću od hiljadu i osam stotina stanovnika mogla da ima ta ogromna dvospratnica koja je usamljeno stajala u svom sopstvenom kvartu? A onda bi namernik ugledao igrališta i shvatio da je to u stvari škola. I to bizarna: zelenkasta bakarna patina pokrivala je pocrneli šiljati krov bogato ukrašenog zvonika koji se uzdizao više od petnaest metara iznad tla; romanski lukovi u Ričardsonovom stilu izvijali su se poput zmija nad četiri metra visokim prozorima; njihov raspored i ovalni vitraži od obojenog stakla podsećali su na nekakav apsurdni hibrid katedrale i škole; badže s dvovodnim krovovima, slične onima na starim zamkovima, uzdizale su se nad strehama iznad drugog sprata; zavojiti ukrasi nalik okamenjenim spiralama nadnosili su se nad uvučenim vratima i lažnim prozorima; i konačno, ono što je najviše uznemiravalo posmatrača, njena preterana, neprimerena i nekako zlokobna veličina. Zgrada Old Centrala, sa svoja tri niza prozora, s predubokim strehama i glomaznim badžama na šiljatom krovu i sa skarednim zvonikom, bila je prevelika za školu u tako skromnom gradiću.
Ako je putnik imao ikakvo znanje o arhitekturi, zastao bi, ili zastala, u tihoj asfaltiranoj ulici da izađe iz automobila i fotografiše je.
Ali čak i na fotografiji, pažljivi posmatrač bi primetio da su visoki prozori bili velike, crne rupe – kao da su stvoreni da apsorbuju svetlost, a ne da je reflektuju ili propuste – i da su detalji u Ričardsonovom stilu, zajedno s romaničkim i klasicističkim, nakalemljeni na grubi i svedeni stil u arhitekturi koji bi se mogao nazvati školskom gotikom Srednjeg zapada. Konačni utisak prolaznika ne bi bio da posmatra veliku zgradu ili arhitektonski kuriozitet, već preveliku i šizofreničnu gomilu cigala i kamena poklopljenu zvonikom koji je očigledno bio delo ludaka.
Retki posetioci bi, ako bi prkosili rastućem osećaju nelagode ili ga ignorisali, mogli da se raspitaju ili čak da odu do Ouk Hila, sedišta okruga, da pogledaju zapise o školi. Otkrili bi da je zdanje bilo deo urbanističkog plana od pre osamdeset i nešto godina, po kome je u okrugu trebalo sagraditi pet velikih škola – na severoistoku, severozapadu, jugoistoku, jugozapadu i u samom centru. Prva i jedina sagrađena bila je Old Central.
Elm Hejven je 1870. bio veći nego te, 1960. godine, uglavnom zahvaljujući pruzi (sada napuštenoj) i velikom prilivu doseljenika koje su ambiciozni urbanisti doveli iz Čikaga. Sa 28000 stanovnika 1875. godine, gradski živalj je, prema popisu iz 1960, spao na manje od 2000, uglavnom farmera. U Elm Hejven se samo 1875. doselilo 4300 ljudi i sudija Ešli, milioner koji je stajao iza planova o naseljavanju oblasti i izgradnje Old Centrala, predvideo je da će grad uskoro brojem stanovnika premašiti Pioriju, a jednog dana se možda nositi i sa Čikagom.
Arhitekta koga je Ešli doveo odnekud s istoka – neki Solon Spenser Alden – bio je student Henrija Hobsona Ričardsona i R.M. Hanta, a neimarska noćna mora koju je projektovao predstavljala je mračne elemente sve popularnije čikaške škole, bez osećaja za veličinu ili moguću namenu romaničkih zgrada.
Sudija Ešli je insistirao – a Elm Hejven se složio – da škola bude sagrađena tako da može da primi buduće brojnije generacije učenika koji bi se naselili u okrugu Krev Kur. Tako su se u zgradi, osim prostorija predviđenih za prvih šest razreda, našle i učionice za srednjoškolce na drugom spratu – korišćene samo do Drugog svetskog rata – kao i delovi koji bi se koristili kao gradska biblioteka, a možda čak i kao prostor za koledž kada za to dođe vreme.
Nijedan koledž nikada nije otvoren u okrugu Krev Kur niti u Elm Hejvenu. Velika porodična kuća sudije Ešlija izgorela je do temelja kada je u recesiji 1919. njegov sin bankrotirao. Old Central je godinama ostao osnovna škola koju je pohađalo sve manje i manje dece pošto su ljudi napuštali grad i osnivali škole u drugim mestima.
Gimnazijski deo na drugom spratu postao je suvišan kada je 1920. u Ouk Hilu otvorena prava gimnazija. Učionice su prepuštene tami i paučini. Gradska biblioteka je 1939. iseljena iz zasvođenog dela zgrade, a međusprat s policama ostavljen je da zjapi ka nekolicini preostalih đaka koji su prolazili mračnim hodnicima, preširokim stepeništima i katakombama u podrumu, kao izbeglice u odavno napuštenom gradu nepojmljive prošlosti.
Konačno, u jesen 1959, nova gradska vlada i školska uprava okruga Krev Kur odlučili su da je Old Central nadživeo svoju svrhu, da je arhitektonski monstrum – čak i poluprazan – bio prevelik za grejanje i održavanje, i da će u jesen 1960. poslednja 134 učenika prvih šest razreda biti iz Elm Hejvena premeštena u novoosnovanu školu kraj Ouk Hila.