Ukleta Zima, Den Simons

*** O Knjizi :

Jezivi nastavak kultnog horora Leto noći

Život Dejla Stjuarta postao je samo bleda senka onoga što je nekada bio. Doskora uvaženi univerzitetski profesor i romanopisac sada je upropastio karijeru i brak zahvaljujući strastvenoj ljubavnoj vezi koja se neslavno okončala. Kada oseti da više nema kuda, odlučuje da se vrati u gradić u kojem je odrastao. Košmar koji ga redovno opseda još od mladosti i osećaj da ga tamo nešto čeka učvršćuju ga u uverenju da će se samo tako osloboditi svojih unutrašnjih demona.

U poslednjim satima Noći veštica on stiže do predgrađa zamirućeg grada Elm Hejvena. Useljava se u napuštenu kuću koja je nekada pripadala njegovom najboljem drugu iz detinjstva, neobičnom i genijalnom Dvejnu Mekbrajdu, koji je izgubio život u jezivoj nesreći koja se dogodila onog užasnog leta 1960. godine. U nadi da će pronaći mir u usamljenosti on se sprema za dugačku i oštru zimu.

Ali, Dejl nije sam. Ubrzo počinje da mu se pojavljuje šifrovana poruka na ekranu računara. Vidi crne pse kako kruže okolinom. I davnašnji neprijatelj se ponovo javlja, odlučan da ga se dočepa, kao što je to bio i u Dejlovom detinjstvu...

Zavejanom u senovitoj kući, Dejlu se čini da njegovi sopstveni demoni prelaze preko granice stvarnosti. Ali, da li je ludilo ono što iskrivljuje njegovu stvarnost u zastrašujuće oblike... ili je to možda nešto mnogo strašnije?

*** O Autoru :

Den Simons je rođen 1948. u gradiću Piorija. Odrastao je u više malih gradova američkog Srednjeg zapada. Jedan od njih, Brimfild, poslužio je kao inspiracija za imaginarni Elm Hejven, mesto u kom se odvija radnja dva Simonsova romana – Leta noći i Uklete zime.

Kao student, Simons je dobio najviša univerzitetska priznanja za literarni i novinarski rad. Po diplomiranju se zaposlio kao nastavnik i na tom poslu ostao sledećih osamnaest godina u različitim mestima ruralnih delova Amerike. Dobitnik je nekoliko nagrada za prosvetni rad, uključujući i Nastavnik godine države Kolorado.

Prvu priču Simons je objavio 1982, dana kada se rodila njegova kći. Godine 1987. se u potpunosti posvetio pisanju i od tada veći deo vremena provodi u planinskoj kolibi na 3000 metara visine, u Stenovitim planinama.

Jedan je od malobrojnih pisaca današnjice čiji rad obuhvata toliko žanrova – od fantastike, horora i trilera, preko istorijskih romana do mejnstrim fikcije. Preveden je na više od dvadeset jezika i objavljen u preko trideset zemalja.

Mnoge Simonsove priče i romani pretočeni su u filmske scenarije ili su planu za adaptaciju, uključujući serijal Hiperion, Darvinovu oštricu, Reka Stiks teče uzvodno i Kraj gravitacije.

*** Odlomak Iz Knjige :

Jer nem, jeziv i bled on je bio
Kao onaj što je priču govorio
I avet psa u čoveku otkrio.

Ser Volter Skot,
Sahrana poslednjeg pesnika,
VI stih, v. 26


Zimski psi,
Oni me uznemiruju.

Sting, Zimski psi


JEDAN

ČETRDESET JEDNU GODINU posle moje smrti, moj prijatelj Dejl vratio se na farmu na kojoj sam ubijen. Bila je to gadna zima.
Znam šta ste pomislili. Ima jedna stara novinarska anegdota o Vilijemu Rendolfu Herstu koji je poslao mladog novinara pripravnika da izveštava o poplavi u Džonstaunu. To je za dečka bila velika šansa. Sledećeg dana početnik je Herstovim novinama poslao prvi redak koji je glasio: „Bog je danas sedeo na usamljenom brdu iznad Džonstauna i s tugom posmatrao surovo uništavanje prirode.“ Stariji ljudi tvrde da Herst nije oklevao ni trena da pošalje odgovor: „Zaboravi na poplavu. Intervjuiši Boga.“
Rekoh da sam umro pre četrdeset jedne godine, a vi na to kažete: Mani se priče o Dejlu. Koga to zanima? Pričaj nam kako izgleda biti mrtav, kakav je zagrobni život. Kako je to biti duh? Da li Bog postoji?
Svakako bih to pitao. Nažalost, nisam duh. Niti znam išta o zagrobnom životu. Dok sam bio živ nisam verovao ni u duhove ni u Boga, ni u duše koje nadžive telo, ni u uskrsnuće ni u reinkarnaciju. Ne verujem ni sada. Ako bih morao da opišem svoje trenutno postojanje, rekao bih da sam cista u pamćenju. Dejl me oseća, a taj osećaj je zbog povrede toliko odsečen od ostatka njegove svesti da ja postojim kao nešto više od pamćenja, a manje od života, skoro kao crna rupa celovitog sećanja stvorena jakom gravitacijom žalosti.
Znam da ovo i nije neko objašnjenje, ali ni ja to zapravo ne razumem. Znam samo da postojim i da se desilo nešto, nazvaću to oživljavanjem, kada je Dejl odlučio da se vrati i provede zimu na farmi na kojoj sam nekada živeo i umro.
Ne, ne sećam se svoje smrti. O tome ne znam ništa više od Dejla. Očigledno je da su smrt i rođenje toliko važni da su izvan sećanja.
Dok sam bio živ, bio sam tek dečak, ali prilično pametan i potpuno posvećen zamisli da jednog dana postanem pisac. Godinama sam se pripremao za to učeći zanat pisanja, ali sam znao da će proći još mnogo godina pre nego što budem mogao da napišem pravu kratku priču, a kamoli roman, te sam vežbao na uvodima za priče i romane.
Da treba da pozajmim uvod za ovu priču, ukrao bih ga iz Tekerijevog dosadnog romana Udovac Lovel iz 1861:

Ko će biti junak ove priče? Ne ja koji ovo pišem. Ja sam samo Hor u Drami. Ja samo dajem komentare na ponašanje likova – ja pripovedam njihovu jednostavnu priču.

Tekerijevo sveznalačko ja, naravno, laže. Svaki je Stvaralac koji kaže da je samo Hor i posmatrač dela sopstvenih stvorenja – lažov i licemer. Ja sam, naravno, verovao da isto važi i za Boga u onih nekoliko prilika kad sam pomislio da On možda ipak postoji. Kad smo bili mali, Dejl, Majk i ja smo jednom u pilićarniku raspravljali o Bogu, a ja sam samo parafrazirao citat Marka Tvena: „Ako pogledamo bol i nepravdu u svetu, neizbežno ćemo zaključiti da je Bog siledžija.“ Nisam siguran da li sam tada verovao u to, ali su Majk i Dejl svakako zanemeli. Pogotovu Majk, koji je tada bio sveštenikov pomoćnik i krajnje pobožan.
Udaljio sam se od teme pre nego što sam počeo priču. To sam oduvek mrzeo kod pisaca. Još nemam dovoljno moćan uvod, te ću jednostavno krenuti iz početka.
Četrdeset jednu godinu posle moje smrti, moj prijatelj Dejl vratio se na farmu na kojoj sam ubijen. Bila je to gadna zima.