Dvadeseta Supruga, Indu Sundaresan

*** O Knjizi :

Ovaj očaravajući roman, strasna avanturistička epska priča iz sedamnaestog veka, govori o najpoznatijoj i najkontroverznijoj carici – o ženi čiji su um i odlučnost pregazili brojne prepreke i čija je ljubav utrla put Mogulskog carstva.
Došla je na svet godine 1577, praćena zavijanjem divlje zimske oluje, kao kći izgladnelog izbeglice, begunca od silovitih progona u Persiji. Njeno rođenje podstaklo je sudbonosni obrt porodične sreće, čiji je vrhunac bio prijem njenog oca na dvor cara Akbara. Ime joj je Mehrunisa, Sunce žena. Ovo je njena priča.
Rastući na obodima dvorišta raskošnog dvora cara Akbara, Mehrunisa sazreva u dete safirnih očiju blagosloveno samouverenom inteligencijom, blistavom lepotom i moćnim ambicijama koje daleko prevazilaze položaj njene porodice. Mehrunisa upoznaje mladog princa Selima na dan njegovog venčanja. Istog trenutka, dok se dvorski sjaj još okreće oko nje slaveći prvi brak budućeg cara, Mehrunisa opaža stazu sopstvenog usuda. S neumoljivim samopouzdanjem odlučuje da će i sama jednog dana postati Selimova žena. Njoj je svega osam godina i ne naslućuje ogromnu cenu kojom će ona i njena porodica platiti njen san.
Vešto kombinujući tkanje istorijske stvarnosti s bogatim i senzualnim maštarijama vanvremenske bajke, Dvadeseta supruga uznosi čitaoca u emotivne vrtloge burne ljubavi Selima i Mehrunise. U svom prvom romanu, Indu Sundaresan opisuje uzbudljivo putovanje svoje junakinje kroz vreme, od zlosrećnog prvog braka, kroz materinstvo, u opasni lavirint borbi za vlast i političkih mahinacija. Kroz sve to Mehrunisa i Selim vatreno žude za istinskom, iskupljujućom ljubavlju koju nisu upoznali – a njihova zajednička potraga na kraju odvodi i njih i ogromno carstvo kojem preti propast na mesta o kojima niko nije ni sanjao.
Protkan čudima i napetošću, Dvadeseta supruga je u isto vreme portret žene koja iza vela gazi konvencije i opčinjujuće pripovedanje o zapanjujućoj moći ljubavi.

*** O Piscu :

Indu Sundaresan je rođena u Indiji ali je odrastala u vojnim bazama širom zemlje. Njen otac, inače vojni pilot, takođe se bavio pisanjem. Indu je ljubav prema knjigama razvijala godinima, slušajući pripovedanja oca i dede utemeljnim na Hindu mitologiji. Pošto nije diplomirala na ekonomskom fakultetu u Indiji, Sundaresanova se seli u SAD gde završava univerzitet u Delaveru. Njen urođeni talenat za pisanjem dolazi do izražaja i Indu počinje da se bavi onim za šta je genski predodređena – pisanjem. Pored hit-romana koje je napisala, Dvadeseta supruga i Svetkovina ruža, bavila se i radom u pozorištu, gde je pisala scenarija, programe, vesti…

Jedno vreme objavljivala je kratke priče u The Vincent Brothers Review i na sajtu iVillage.com

Za roman Dvadeseta supruga 2003. godine nagrađena je priznanjem Washington State Book Award.
Živi i radi u Sijetlu.

Posetite: www.indusundaresan.com

*** Odlomak :

PROLOG


Vetar je brisao i zavijao, zamalo da otrgne šatorsko krilo. Ledeni vazduh nahrupi unutra, od čega svima pođe jeza niz kičmu, i stade gutati tanke plave plamenove vatre. Žena koja je ležala na tankom pamučnom dušeku u jednom uglu zacvokota. Rukama obgrli istureni trbuh i zaječa: „Aja…“
Babica polagano ustade, pri čemu joj stari zglobovi krcnuše, i otetura se do ulaza. Učvrsti krilo, vrati se do žene, podiže ćebe i zaviri između njenih nogu. Žena uzmače kad su se žuljeviti i od blata skoreli prsti probili u nju.
Ajino bucmasto lice preplavi zadovoljstvo. „Neće još dugo.“
Kad je babica prodžarala žeravicu od kamilje balege, mangal u uglu zaplamsa. Žena ponovo leže dok joj se znoj slivao niz čelo a lice se krivilo od bola. Nekoliko minuta kasnije nova kontrakcija izvi joj krsta. Ona se ugrize za donju usnu da ne bi povikala, ne želeći da oni izvan šatora brinu, ne primećujući da hučni vihor nadjačava i najglasnije zapomaganje.
Napolju, na tabor se spustio rani mrak. Ljudi su se tiskali oko vatre koja je pucketala i rasplamsavala se, dok im je vetar zviždao oko ušiju nanoseći im pesak u oči i pod odeću, ujedajući ih za lica.
Nekoliko šatora, starih i dronjavih, behu zbijeni u uskom krugu na rubu pustinje u okolini Kandahara. Kamile, konji i ovce gurali su se oko tabora tražeći toplotu i zaklon od oluje.
Gijas-beg se naglo odvoji od ljudi okupljenih oko vatre i, probijajući se kroz stoku, s naporom stiže do šatora u kom je ležala njegova žena. Jedva vidljiva u uskovitlanome pesku, tri deteta čučala su uz zalepršano crno platno, šćućurena, žmureći zbog vihora. „Muhamede“, povika on da nadjača vetar. „Da li je tvojoj majci dobro?“
Dete podiže glavu i suznim očima pogleda oca. „Ne znam, bapa.“ Glasić mu beše tanak, jedva čujan; Gijas je morao da se nagne da ga čuje. Muhamed dograbi ruku koja mu se spustila na rame. „Oh, bapa, šta će biti s nama?“
Gijas kleče, privuče Muhameda u naručje i blago ga poljubi u čelo, otirući bradom pesak sa Muhamedove kose. Beše to prvi put svih ovih dana da je dečak pokazao strah.
Gijas pogleda svoju ćerku preko dečakove glave. „Saliha, idi i vidi kako je madži.“
Devojčica ćutke ustade i otpuza u šator.
Kad je ušla, žena je pogleda. Ispruži ruku Salihi, i ova joj smesta priđe.
„Bapa želi da zna da li je sve u redu, madži.“
Asmat-begam pokuša da se osmehne. „Jeste, beta. Idi i reci bapi da više neće dugo trajati. Reci mu da ne brine. A ni ti nemoj da brineš. Važi, beta?“
Saliha klimnu glavom i ustade da iziđe. Nešto je natera da se ponovo sagne i čvrsto zagrli majku, zarivši glavu u Asmatino rame.
U svom uglu, babica coknu s negodovanjem i diže se govoreći: „Ne, ne, ne dodiruj majku dok se beba ne rodi. Sad će to biti žensko dete, zato što si i ti žensko. Trči sad. Odnesi sobom urok.“
„Pusti je da ostane, aja“, reče Asmat slabim glasom dok je babica gurala njenu ćerku napolje. Babica više ne progovori, ne želeći da se prepire sa ženom.
Videvši Salihu, Gijas upitno podiže obrve.
„Brzo će, bapa.“
On klimnu glavom i okrete se. Navukavši tkaninu svog turbana preko lica, ukrstivši ruke preko grudi, oborivši glavu zbog hučnog vetra, udalji se od tabora. Stigavši u zaklon jedne velike stene, s naporom sede i zari lice u šake. Kako je mogao dopustiti da stvari doteraju ovako daleko?
Gijasov otac, Muhamed Šarif, bio je dvoranin persijskoga šaha Tahmaspa Sefevija, te su kao deca i Gijas i njegov stariji brat Muhamed Tahir stekli dobro obrazovanje. Odgajana u sve imućnijoj kući, deca su odrastala srećno, seleći se s ocem kako je on dobijao premeštaje: najpre u Horasan, potom Jazd, i na kraju u Isfahan, gde je Muhamed Šarif umro prošle, 1576. godine, kao vezir Isfahana. Da se prilike nisu promenile, Gijas bi nastavio život kao bezbrižan plemić, dugove krojačima i trgovcima vina lako bi plaćao na svaka dva-tri meseca, a prema onima manje srećnima bio bi široke ruke. Ali, nije bilo tako suđeno.
Šah Tahmasp je umro; na persijski presto popeo se šah Ismail II; novi režim nije bio blagonaklon prema sinovima Muhameda Šarifa. A ni poverioci, pomisli Gijas, crveneći ispod šaka kojima je pokrio lice. Kao psi lutalice koji njuškaju po hrpi smeća, tako su se poverioci sručili na kuću njegovog oca prelazeći iskusnim pogledom preko nameštaja i tepiha. Na Gijasovom stolu počeli su se gomilati računi, zbunjujući i njega i Asmat. Većili – očevi činovnici – oduvek su se starali za račune. Ali, većili su otišli. A nije bilo novca da se isplate poverioci zato što je očeva imovina – Gijasovo nasledstvo – posle očeve smrti vraćena državi.
Jedan šahov dvoranin, dugogodišnji očev prijatelj, javio je Gijasu kakva ga sudbina čeka: smrt ili bacanje u dužnički zatvor. Gijas je tad shvatio da on u Persiji više ne može časno da živi. Glava mu klonu još dublje u šake dok se sećao njihovog noćnog bekstva na brzinu, pre nego što vojnici dođu da ga uhapse. Popakovali su u zavežljaje Asmatine dragulje, njeno zlatno i srebrno posuđe, i sve druge dragocenosti koje su mogli da ponesu kako bi ih usput prodali.
U početku Gijas nije imao pojma gde da potraži utočište. Pridružili su se jednom trgovačkom karavanu koji je putovao na jug, a tokom puta neko mu je predložio Indiju. Što da ne, pomislio je Gijas. Indijom je vladao mogulski car Akbar, poznat po pravičnosti, dobroti, a pre svega po otvorenosti za obrazovane i učene ljude. Možda bi mogao naći mesto na dvoru, otpočeti novi život.
Kad se zavijanje vetra na tren stišalo, Gijas podiže glavu i ču kako slabašni plač novorođenčeta narušava iznenadno zatišje. On se smesta okrete na zapad, prema Meki, kleče na tvrdu zemlju i podiže ruke. Alahu, nek dete bude zdravo i majka bezbedna, molio se u tišini. Kad je završio s molitvom, ruke mu padoše. Još jedno dete, sad kad mu je bogatstvo iščezlo. Okrete se i pogleda put tabora, jedva razaznajući crne šatore u peščanoj oluji. Treba da ode do Asmat, ali noge nisu htele da ga ponesu dragoj supruzi.
Gijas se ponovo nasloni na stenu i sklopi oči. Ko bi pomislio da će snaha isfahanskoga vezira rađati svoje četvrto dete u takvim okolnostima? Ili da će njegov sin morati da beži iz domovine kao begunac od pravde? Već je dovoljno rđavo i to što je navukao sramotu na porodicu, ali ono što će uslediti na njihovom putovanju biće još i gore.
Putujući na jug u Kandahar, karavan je prolazio kroz Dašt-i-Lut, veliku pustinju Persije. Pusta suva zemlja beše na svoj način lepa: milje i milje zemlje bez biljnog pokrivača, veličanstvene tamnoružičaste litice što su se izdizale, činilo se, ni iz čega. Ali te su litice bile i lažljive: iza njih se banda pustinjskih razbojnika skrivala sve dok za zlosrećni karavan nije bilo suviše kasno.
Gijas se strese, pritegavši grubi vuneni šal oko ramena. Lopovi su se sručili na njih dižući kreštavu larmu, nasilno, izazivajući opštu pometnju. Za njima nije ostalo gotovo ništa: dragulji su nestali, zlatno i srebrno posuđe je nestalo, žene su bile silovane gde se koja zatekla. Asmat nisu ni takli samo zato što je bila u poodmakloj trudnoći. Posle pljačke karavan se rasturio jer su se ljudi razbežali tražeći zaklon. Tako je Gijas posle pokolja pronašao dve mazge, na kojima su se on i članovi porodice smenjivali jašući prema Kandaharu, moljakajući za gostoprimstvo u mnogobrojnim usputnim karavanserajima.
Iscrpljena, prljava i promočena, porodica je dolutala u Kandahar, gde im je grupa avganistanskih kučija – nomada – ponudila sklonište i nešto hrane, koliko je mogla da odvoji. Ali, novca su imali malo, te se čak i put u Indiju činio nemoguć. A sad su dobili još jedno dete.
Nekoliko minuta kasnije Gijas se strese i polako pođe u šator.
Asmat ga pogleda sa postelje. Dok mu se smešila, Gijas primeti tamne senke ispod njenih očiju. Lice joj je bilo gotovo nestvarno mršavo, koža preko jagodica zategnuta do pucanja. On ispruži ruku i zagladi s njenog čela kosu još vlažnu od znoja. Ušuškano u Asmatinom naručju, umotano u neku staru krpu, ležalo je savršeno detešce.
„Naša ćerka.“ Asmat pruži bebu Gijasu.
Dok je držao dete, Gijas oseti kako ga ponovo preplavljuje osećaj bespomoćnosti. Leži u njegovom naručju, oprana i odevena, sićušna novorođena devojčica, a od njega zavisi njen život i opstanak. Bila je prelepa, s lepo oblikovanim rukama i nogama, s gustom sjajnom crnom kosom, s izvijenim crnim trepavicama spuštenim na predivne obraze.
„Da li si smislila ime za nju?“ – upita suprugu.
„Jesam…“ – odgovori Asmat uz malo oklevanje. „Mehrunisa…“
„Meh-ru-nisa“, ponovi Gijas polako. „Sunce ženâ. Prikladno ime za ovo prelepo dete.“ On dotače malenu bebinu pesnicu zgrčenu ispod brade usnule devojčice. Zatim predade Mehrunisu Asmati. Bilo je skoro sigurno da Asmat neće moći sama da doji bebu. Imaće malo mleka. Posle više meseci gladovanja to je izvesno. Gde da nađu novac za dojilju?
Neko ga munu u rebra. Gijas se okrete i vide aju s ispruženim dlanom. On odmahnu glavom.
„Žao mi je. Nemam ništa da ti dam.“
Ona se natmuri i ispljunu mrku baricu od sažvakanog duvana na pod. „Ništa.“ Čuo ju je kako gunđa pri izlasku iz šatora. „Čak bi i žensko dete trebalo da vredi nešto.“
Gijas se povuče u ugao umorno trljajući čelo i gledajući kako se njihova deca – Muhamed Šarif, Abul Hasan i Saliha – tiskaju oko majke i nove bebe.
Oni ne mogu dopustiti sebi da zadrže dete. Moraće ga dati nekome.