Devet Meseci, Sara Bol

*** O Knjizi ***

Tek kad je njen mladić Tom otputovao na čitavu godinu dana, Holi je shvatila koliko će joj nedostajati. Samo, Tom joj je ostavio nešto malo više od strasne uspomene na poslednju noć koju su proveli zajedno. Odeća joj je otešnjala, poprsjem može da se podiči prvi put u životu, a mučnine za koje misli da su posledica preterivanja od sinoć traju po ceo dan. Holi Pajper će imati bebu!

Nenadano bačena u tuđinski svet priprema za porodilje, strija i velikih gaća za buduće mame, Holi jedino olakšanje oseća u društvu svojih prijateljica Alis i Megi, koje joj pružaju svesrdnu podršku. Ali šta je s Tomom? Holi čak nije sigurna ni šta zaista oseća prema njemu, a kamoli šta on oseća prema njoj. Osim toga, trenutno nema nikakav način da razgovara s njim. Godina njegovog odsustva je dugačka. Prvih devet meseci za Holi će biti najteži...


*** O Autoru ***

Sara Bol je nova autorka na britanskoj književnoj sceni, rođena 1973. u Lafborou, u pokrajini Lesteršir. Napustila je školu jer je želela da se bavi jedino pisanjem i posvetila se stvaranju poezije, sve dok je životne potrebe i zabrinuti roditelji nisu primorali da pronađe neki plaćeniji posao. Izvesno vreme radila je kao pomoćnica direktora jednog vegetarijanskog restorana, gde je i upoznala svog budućeg muža Dejvida.

Kad je Dejvid premešten na novi posao u Češir, Sara se zatekla bez posla i trudna. U dokolici, napisala je svoj prvi roman, Devet meseci, i on se pokazao kao pun pogodak. Danas je Sara majka dveju devojčica i tiražan pisac, koji s velikim zadovoljstvom radi na svom novom romanu.

*** Odlomak Iz Knjige ***

POGLAVLJE JEDAN

Dok sam krstarila beskrajnim kosmosom, moja kao bičem gonjena, duga svilenkasta kosa jurila je za mnom vitlajući tamo-amo. Uz vitko telo pripijala mi se svetlucava crvena haljina, otkrivajući impresivan dekolte naspram kojeg su grudi Pamele Anderson izgledale kao dve ping-pong loptice na terenu za golf. Srebrna zvona su se čula s mesta koje nisam mogla da otkrijem. Promenila sam pravac, tražeći izvor hipnotišućih nota, kad sekira iznenada pade s obližnje planete i rascepi mi glavu na dva jednaka dela.
„Sranje!“ Uspravila sam se pokušavajući da sastavim delove lobanje i pala na nos s kreveta na hladni drveni pod. Lakat mi se susreo i upoznao s noćnim stočićem kad sam jurnula na budilnik koji je zvonio. Oborila sam ga brzo pored sebe na pod, i na tren smo oboje ležali u tišini kao žrtve svakodnevne borbe.
„O, bože. Zašto ja moram da ustajem kad je napolju još mrak? To nije normalno.“ Podigla sam sat. „Pet i trideset. Kladim se da čak i Loren Keli slatko spava u ovo doba dana.“
Inače sam ranoranilac, ustajem kad i mlekadžije, da tako kažem. Ali poslednjih nekoliko dana otkrila sam da me to veoma podseća na rođenje, izbacivanje iz tople čaure na hladni decembarski vazduh. Uopšte me ne bi iznenadilo kad bi moje mušterije ušle i ispljeskale me po guzi dok se ne rasplačem. Osećala sam kako se Božić bliži, a kad su do praznika preostala još dvadeset dva dana, seme manije je konačno proklijalo. Bat su odjedared preplavile najezde lovaca na poklone i turista. Imati kafić u srcu grada u vreme Božića obično je uzbudljivo i podsticajno, ali me ove godine praznično raspoloženje još nije bilo zahvatilo.
Ustala sam polako i oprezno protrljala slepoočnicu. „Sranje!“ – ponovo sam opsovala i trapavo jurnula prema kupatilu. U poslednjem trenutku sam stala pred klozetskom šoljom, gde mi je jako pozlilo.
Pošto sam se onako malaksala jedva oprala, odvukla sam se ponovo u krevet i pozvala Megi.
„Meg, ja sam.“
„Šta je bilo, drugarice? Zvučiš grozno.“
„Osećam se gore nego grozno. Upravo sam povratila sinoćnji kari.“
„Hvala, Holi, baš sam htela da doručkujem.“
„Ozbiljno, osećam se kao pred smrt.“
Oglasila se nekim neodređenim sažaljivim zvukom. „I učinilo mi se da si sinoć izgledala pripita.“ Nasmejala se, pa dodala: „Čekaj malo, jedva da si popila dve čaše vina, da nisi nešto krišom uzela kad nisam pazila?“
Skupila sam stopala, privlačeći kolena grudima, i pogladila stomak koji je bućkao kao mašina za veš. „Ne, zaista, nije mamurluk, gotovo ništa nisam ni pila. Mislim da ću se razboleti.“
„Jesi li sigurna da nije od karija?“
„Pa, kako se ti osećaš?“
„Odlično. Dobro, onda nije to. Mora da je virus.“
„Prva je subota u decembru. Ne mogu da budem bolesna“, zacvilela sam. „Moram da proverim zalihe i napišem božićni raspored. Nameravala sam da jutros okitim kafić, pre nego što sam pomislila na kuvanje za nekoliko stotina gostiju.“ U glavi sam imala osećaj kao da mi svi oni irski igrači skaču po mozgu.
„Gledaj, ne uzbuđuj se. Nisam ja pomoćnik direktora tek tako, znaš. Doći ću i počeću da kuvam. Mogu da pozovem osoblje koje radi subotom da dođe ranije. Raspored i zalihe mogu da sačekaju još neki dan. Ako budeš imala sreće, možda i okačim neki ukras na šank. Svratiću za dva-tri sata da vidim kako ti je.“ Zvučala je žustro i umešno, što je samo pojačalo moju bespomoćnost.
„Stvarno si drugar, jesi li sigurna da ćeš moći da postigneš?“ – uzdahnula sam zahvalno.
„Naravno. A sad, nazad u krevet, pa se vidimo uskoro.“ Spustila je slušalicu pre nego što sam stigla da odgovorim. Duboko sam uzdahnula i zatvorila oči, zahvaljujući gospodu što Megi ima snage i za sebe i za mene.
Megi Mej mi je jedna od najbližih prijateljica još iz nižih razreda osnovne škole. Svađale smo se više nego Kraka i gospođica Gica, ali sam je cenila više nego ikog živog.
Kad je Meg imala deset godina, otac joj je pobegao s nekom daljom rođakom, i nikad ga više nisu videli. Megi često kaže da bi želela da i njena majka sledi njegov primer i, moram da kažem, ponekad je potpuno razumem.
Obožavateljka Roda Stjuarta (po čijoj je pesmi i rođenu ćerku krstila imenom Megi Mej) sve do svojih kubanskih potpetica, Irena je za svoju kćer predstavljala nepresušni izvor velike sramote. Šepurila se naokolo kao Tina Tarner na zabavi popova i bludnica, s ogromnim grudima koje su se prelivale iz crnog kožnog prslučeta kao nekakve ćosave bilderske zadnjice i, nije joj bilo dosta što je izgledala, nego je i pila poput ogromnog morskog sisara. Mnoge nam je večernje izlaske upropastio strah da ćemo morati da se stidimo i crvenimo ako natrčimo na nju u nekom baru ili klubu.
Ni prošlo veče nije bilo izuzetak. Izašla sam na kari s Megi i Alis. Posle smo srele Alisinog dečka Olivera i njegovog druga Noa (živi afrički Adonis) u Hramu, modernom novom klubu u centru grada. Ni pola sata nismo proveli tu, kad stiže Megina majka s jatom sredovečnih kurvi. Suviše pijane da bi zaigrale na stolu, okružile su nas sa svojim natapiranim frizurama i besramno flertovale s Oliverom i Noom. Irena je prešla sve granice kad je pokušala da zavuče ruku u Oliverove vojničke pantalone, zbog čega joj je Megi svašta izgovorila. Posle ovoga su se momci izgubili u masi i više se nisu pojavili, a Alis se borila sa suzama ubeđena da će je Oliver ostaviti.
S obzirom na to kako sam se jutros osećala, žalila sam što sinoć nisam ostala kod kuće, uz džin-tonik i sa maskom na licu.