Straža!Straža!, Teri Pračet

Ovamo odlaze zmajevi. Oni leže...nisu mrtvi i nespavaju, već... dremaju. I mada prostor koji zauzimaju nije isti kao običan prostor, ipak su gusto složeni. Mogli bi da vas podsete na konzervu sardina, ako sardine zamišljate kao ogromne i sa kandžama, kao ponosite i ohole. A negde se, možda, nalazi i ključ.

POSLE OVE KNJIGE ZMAJEVI NIKAD VIŠE NEĆE BITI KAO RANIJE!

*** Kritike :

`Treba li da kažem da je roman urnebesan, a na momente jedak i veličanstven? Pračet demonstrira koliko je velika razlika između pisaca s nekolicinom šala i majstora humora čija će se dela čitati i u narednom veku. Stoga, dosta više sa pričom da je "svakim romanom sve bolji". On je već dostigao vrhunac forme i tu bi trebalo da ostane i u narednim godinama, na svačiju dobrobit.`
Faren Miler, Locus

`Parodirajući klišee heroja od sveta magije do Prljavog Harija, Pračet ima majstorsko uvo za dijalog, oštro oko za groteskno i pravi osećaj za jezik. Sam kraj je skoro poetičan i neobično dirljiv.
Dominik Vels, Time Out

*** O Autoru :

Teri Pračet je rođen 1948, i još nije umro. Počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao tri sata kasnije. To je bilo iskustvo koje je nešto značilo tih dana. Pošto je obavljao otprilike svaki posao koji je mogao da postoji u provincijskom novinarstvu, izuzimajući praćenje fudbalskih utakmica, pridružio se Central Electricity Generating Board i postao portparol za četiri nuklearne elektrane. O svojim iskustvima u tom poslu napisao bi knjigu, kada bi mislio da će mu iko verovati.

Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu zabavnije od pravog posla. Od tada, broj napisanih knjiga postao je dvocifren, a svaka nova knjiga ima rezervisano mesto na top listi bestselera. On piše knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno ga optužuju za literarnost.

Teri Pračet živi u Viltšajru, sa suprugom Lin i ćerkom Rianom. On kaže da je pisanje najveća zabava koju čovek sebi može da priušti.

www.terrypratchettbooks.com

*** Odlomak Iz Knjige :

Ovamo odlaze zmajevi.

Oni leže...

Nisu mrtvi i ne spavaju. Ne čekaju, jer čekanje podrazumeva nadanje. Možda je reč koja nam je ovde potrebna…

… dremaju.

I mada prostor koji zauzimaju nije isti kao običan prostor, ipak su gusto složeni. Nema ni jednog kubnog centimetra koji nije ispunjen čeljustima, kandžom, krljuštima ili vrhom repa, pa je utisak kao kod nekog od onih naročitih crteža, gde oči odjednom počinju da shvataju da je prostor između dva zmaja, zapravo, ponovo zmaj.

Mogli bi da vas podsete na konzervu sardina, ako sardine zamišljate kao ogromne i sa kandžama, kao ponosite i ohole.

A negde se, možda, nalazi i ključ.

* * *

U sasvim drugom prostoru bilo je rano jutro u Ank-Morporku, najstarijem, najvećem i najprljavijem od svih gradova. Kišica je rominjala iz sivog neba probijajući rečnu izmaglicu koja se uvijala po ulicama. Pacovi i druge različite vrste bavili su se svojim noćnim poslovima. Pod vlažnim pokrivačem noći ubice su ubijale, kradljivci krali, droce drocale. I tako dalje.

A pijani kapetan noćne straže Vajms polako se teturao ulicom, lagano prilegao u jarak ispred stražarske stanice i ostao tako ležeći dok su iznad njega čudna slova ispisana svetlošću strujala kroz vlagu menjajući boje…

Grad je bio, bio je, bio je, kakoseonokaže. Ono. Žena. E, to je bio. Žena. Bučna, drevna, vekovima stara. Navuče te, pusti te da, ono, da se zaljubiš u nju, a onda te zvizne u, u, ono, bre. Ono, u ustima. Jezik. Krajnike. Zube. Eto, to ti, burazeru, uradi. To ti je prava… ma ono, znaš, žena pas. Kuca. Ženka. Kučka. A onda je zamrziš, i baš kad pomisliš da si je, ga, izbacio iz svog, svog, ma onog, e onda ti ona otvori svoje veliko zaigralo pogano srce i uhvati te u ras, ras, ono. Koraku. Jes’ vala. To je to. Nikad da znaš na čemu si. Gde ležiš. Jedino u šta si siguran je da ne možeš da je pustiš. Jer, jer ona je tvoja, sve što si ikad imao, čak i u svojim jarkovima…

* * *

Vlažna tama obavijala je časne građevine Nevidljivog univerziteta, vodeće magijske obrazovne ustanove. Jedina svetlost bila je slabašno treperenje oktarina s uzanih prozora nove zgrade Visokoenergetske magije, gde su oštri i ljubopitljivi umovi proučavali samo tkivo sveta, sviđalo se to njemu ili ne.

A svetla je bilo, naravno, i u Biblioteci.

Biblioteka je bila najveći skup magijskih tekstova bilo gde u multiverzumu. Hiljade tomova okultne nauke pritiskalo je njene police.

Pošto ogromne količine magije mogu ozbiljno da poremete ovozemaljski svet, govorilo se da se Biblioteka ne pokorava uobičajenim pravilima prostora i vremena. Govorilo se da joj nigde nema kraja. Govorilo se da biste mogli danima da lutate između udaljenih polica, da negde tamo postoje izgubljena plemena studenata istraživača, da čudna bića vrebaju u zaboravljenim nišama i da ih love bića koja su još čudnija.[1]

Mudriji studenti u potrazi za nekim udaljenijim tomovima vodili su računa da ostavljaju oznake kredom po policama dok su se zapućivali dublje u memljivu tamu, a prijateljima su ostavljali poruke da dođu da ih traže ukoliko se ne vrate do večere.

I pošto se magija može samo ovlaš ukoričiti, same knjige Biblioteke bile su više od običnog obrađenog drveta i papira.

Sirova magija pucketala je s njihovih oboda, bezopasno se uzemljujući preko bakarnih šipki koje su bile pričvršćene za svaku policu upravo iz tog razloga. Bledunjave šare plave vatre puzale su po policama i mogao je da se čuje zvuk, papirnato šuškanje, kakvo bi moglo dopirati iz naseobine čvoraka na leglu. U tišini noći knjige su pričale jedna s drugom.

Takođe se čulo i nečije hrkanje.

Svetlo s polica nije toliko osvetljavalo koliko je potcrtavalo tamu, ali pod njegovim ljubičastim treperenjem posmatrač bi mogao da razluči prastari, iskrzani sto upravo ispod središnje kupole.

Hrkanje je dopiralo ispod njega, gde je komad dronjavog ćebeta jedva pokrivao nešto što je ličilo na gomilu vreća s peskom, ali je u stvari reč bila o mužjaku orangutana.

Bio je to Bibliotekar.

Nije se mnogo ljudi u poslednje vreme žalilo zbog činjenice da je u pitanju bio čovekoliki majmun. Do pretvaranja je došlo magijskim nesrećnim slučajem, što uvek postoji kao mogućnost na mestima gde se čuva toliko moćnih knjiga i smatralo se da je on zapravo dobro prošao. Na kraju krajeva, bio je u otprilike istom obliku. I bilo mu je dopušteno da zadrži svoj posao, u kome je bio prilično dobar, mada ‘dopustiti’ baš i nije najbolja reč. Način na koji je mogao da zavrne gornju usnu i da pokaže više neverovatno žutih zuba od bilo kojih drugih usta koje je Univerzitetsko veće ikad videlo, nekako je obezbedio da se pitanje nikada i ne postavi.

Ali sada se čuo i drugi zvuk, neuobičajeni zvuk škripe vrata koja se otvaraju. Koraci zatrupkaše preko poda i izgubiše se među načičkanim policama. Knjige negodujući stadoše da šuškaju, a neki od obimnijih priručnika zazveckaše svojim lancima.

Bibliotekar je i dalje spavao, uljuljkan šaputanjem kiše.

U okrilju svog jarka, pola milje dalje, kapetan noćne straže Vajms otvori usta i poče da peva.