Iskonski Strah, Vilijam Dil

*** O knjizi ***

U Čikagu, uvaženi nadbiskup svirepo je ubijen i raskomadan u svojim odajama. Aron Stampler, mladić anđeoskog izgleda, pronađen je kako kleči u ispovedaonici, okupan u krvi, i dok je stezao ogroman kasapski nož tvrdio je da je nevin.

Martin Vejl je briljantni advokat od kojeg zaziru svi tužioci i političari. Zadatak mu je odbrani Stamplera, mladog monstruma u ljudskom obliku, u slučaju koji ne može očekivati da dobije. Ali Vejl koristi svoje neuobičajene metode već pri izboru svog zastupničkog tima – male grupe muškaraca i žena koji moraju da otkriju zapanjujuću istinu o nadbiskupovom ubistvu. Oni to i čine u vrtoglavom vrhuncu romana i do sada neviđenom iznenađenju koje vreba čitaoca…

*** Kritike ***

"Prolaziće vam žmarci niz kičmu… Gospodin Dil zna kako se održava napetost."
The New York Times

"Uzbudljiva… zastrašujuća krimi priča."
United Press International

"Prvoklasan psihološki triler… brzog ritma… Dil uspeva da napakuje dovoljno obrta i preokreta u zaplet svog romana da čitalac jednostavno ostaje bez daha."
The Orlando Sentinel

*** O piscu ***

Vilijem Dil rođen je 1933. godine. Do pedesete godine stekao je ugled kao novinar i fotograf, a onda je napisao roman Šarkijeva mašina, kojim je stekao i književnu slavu.

Najpoznatiji je po tri romana s istim junakom, Martinom Vejlom – Iskonski strah, Predstava Zla i Vladavina pakla.

Živi u Vudstoku, država Džordžija, sa suprugom, takođe poznatom književnicom Viktorijom Gan.

*** Odlomak ***

Ja verujem u zakon. Verujem u svetinju sudnice i u veličanstvo pravde. Takođe verujem da stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju, da činjenicama može da se manipuliše onako kako mađioničar manipuliše publikom. On vam skreće pažnju jednom rukom dok drugom izvodi trik. To se zove zavođenje s puta. Tužilac u ovom slučaju je mađioničar. Skreće vašu pažnju s činjenica ovog slučaja sjajnim trikovima i informacijama koje zapravo imaju veoma malo veze s krivicom ili nevinošću mog branjenika. On je izneo skup nečega što je nazvao dokazima – i svi do jednog su posredni. On kaže da je moj branjenik imao motiv, priliku i želju, ali ne iznosi čvrste dokaze koji ga neposredno povezuju sa zločinom. On kaže da je moj branjenik nemoralan, da je lažov, da je uhvaćen kako vara žrtvu, da je očajnik. Moj branjenik ne opovrgava te navode – ali, čine li ga motiv ili želja zločincem?
Da li mu se sudi zato što je nemoralan? Ili zato što je lagao? Ili zbog varanja? Hoćete li poslati ovog čoveka na električnu stolicu zato što je očajan? Kažem vam da u interesu pravde morate da zanemarite čarobnjakove trikove s kartama i pogledate mu drugu ruku – ruku u kojoj bi trebalo da su pravi dokazi, jer, ako to učinite, videćete da je prazna. Ovo je sudnica, a ne mađioničarska predstava. Mom branjeniku preti smrtna kazna.
Možete li vas dvanaestoro, dame i gospodo, iskreno da kažete da je moj protivnik dokazao krivicu ovog čoveka bez ikakve sumnje? Sistem pravi greške bez obzira koliko je fino podešen, njegova slabost je ljudska sklonost ka grešci. Moj branjenik je čovek i on je grešan – ali takav je i mađioničar koji zahteva njegovu smrt. Zato od vas tražim da ne dozvolite da vas obmane zavođenje s puta. Proučite pažljivo dokaze i kada to učinite, nećete imati drugog izbora do da objavite kako moj branjenik nije kriv za ovaj zločin.

Martin Vejl
Završna reč poroti
Država protiv Nikolasa Lume
3. septembar 1979.

JEDAN

26. februar 1983.
Kada je nadbiskup Ričard Rašman, po velikom milosrđu jednako poznat među katolicima, protestantima i Jevrejima kao „Svetac s Lejkvju Drajva“, izašao ispod tuša, ostalo mu je manje od deset minuta života. Smrt je stajala na pragu.
Nadbiskup se opustio pod vrelim tušem, pa je počeo da pevuši uz muziku sa stereo-uređaja iz spavaće sobe. Betovenova Oda radosti – verovatno njegov omiljeni muzički komad. Veličanstveni hor uvek ga je uzbuđivao. Muzika je bila toliko glasna da nadbiskup nije čuo otvaranje kuhinjskih vrata.
Kuhinjska vrata nisu zaključana. Dobro. Prostorija je tako čista, tako sterilna, sva u nerđajućem čeliku i pločicama, da liči na bolničku salu za obdukcije. Muzika. Baš se uklapa. Divno. Moćno. Pojačana do daske kao i uvek, ništa neće čuti. On je u spavaćoj sobi, diriguje orkestrom, zatvorenih očiju, sa zamišljenom palicom u ruci, pevušeći. Tako prokleto predvidivo.
Nadbiskup je stajao na vratima spavaće sobe i brisao se debelim frotirskim peškirom. Bio je to visok, privlačan muškarac, mišićav i čvrst, kože potamnele od sunca ispod linije ruba majice. Tamna, gusta kosa padala mu je na čelo. Napeo je mišicu, diveći se kvrgi dok se brisao ispod pazuha. Kad je završio, bacio je peškir na pod kupatila i stao da se njiše uz muziku onako nag nasred sobe.
Čokolada za energiju. Mogu skoro da osetim kako me prožima poput električnog naboja, i dole takođe, kako rastem, spremam se za veliki O. Tako on to zove, veliki O. Nemoj da zajebeš, pridrži rukom frižider od metar i po kako se ne bi čuo zvuk otvaranja vrata. Tako, savršeno. Tu su, sve te bočice čokoladnog mleka. Vojnici u pregradi na vratima.
Uljez je okrenuo bočicu naglavačke, desna strana gore, dno gore, desna strana gore, gledajući kako se napitak pretvara u gusto čokoladnosmeđe pre nego što je odvrnuo poklopac i ispio. Onda je, umesto da zgazi pedalu kante za smeće, rukom podigao poklopac i nečujno spustio malenu bocu unutra.
Tako uredno, tako čisto. Tako posrano sterilno.
Nadbiskup je posuo presavijenu krpu talkom i, zatvorivši oči, stao da se trlja. Bio je izgubljen u muzici, glasom je oponašao kontrabas kad su ušli limeni duvači. Bum bum bum bum bumbumbum buuum...
Gospode, kako volim osećaj noža u ruci. Lak, uravnotežen, hladan. Tako gladak, ravan, uljast, poput nje kad želi ono, kad je spremna.
Uljez je otvorio skrivenu kutiju ispod police u kojoj su ležali kuhinjski noževi, prešao lako vrhovima prstiju preko drški, tako pažljivo istrljanih lanenim uljem nakon pranja. Stao je kod najvećeg, noža za pečenje. Široko, dugo sečivo od nerđajućeg čelika bilo je tako naoštreno da je oštrica bila gotovo nevidljiva. Prigušena svetlost noćne svetiljke ispod police treperila je na oštrici. Izvukao je nož i prešao srednjim prstom po oštrici, ostavivši na njoj krvav trag iz posekotine. Uljez oliza svoju krv.
Hor se pojačava. A ja sam sve napetiji, u stomaku mi treperi, krv mi udara u slepoočnicama, imam grčeve. Ostalo je još malo vremena pre nego što eksplodiram.
Krenuo je kroz dnevnu sobu noseći nož niz bedro. Vrata spavaće sobe bila su otvorena.
Najsvetije svetilište. Skerletne zavese i prekrivači, Očeva krv. Beli tepih, čistota duše. Sjaj sveća pročišćava vazduh. Mirisi...
I prsten; leži na noćnom stočiću gde ga uvek spušta kad se tušira, posle.
Evo ga. Sušta čistota i svetlost. Njegova eminencija, Njegova svetost... Njegova Glupost. Blagosloveni svetac grada? Sveče, gde je tvoj oreol? Pored kreveta? Negde u fioci? Zao on stoji i nag, dirigujući zamišljenu simfoniju anđela, pomazan sopstvenom umišljenom vrlinom.
Muzika se pojačavala. Uljez je prišao stolu, uzeo prsten i navukao ga na prst. Njegova ekselencija se izgubila u muzici, sklopljenih očiju, nesvesna bilo čega. Uljez se približio, podigao nož i kucnuo nadbiskupa sečivom pljoštimice po ramenu. Preneražen, nadbiskup se okrenuo. Oči su mu se raširile od iznenađenja. Nadbiskup je počeo da se osmehuje, a onda video nož.
Uljez ispruži ruku s prstenom i okrenu nož ka podu. Nadbiskup je bio zapanjen, lako se osmehivao. Uljez oštro pokaza nožem pod i Njegova svetost se polako spusti na kolena. Strah je zamenio radoznalost. Nadbiskup se polako nagnu napred da poljubi prsten na ruci ispruženoj ka njemu.
Mora da bude savršeno usklađeno kako bismo svršili zajedno. Velika smrt, sićušna smrt... Oprosti mi, Oče, grešio sam, oprosti mi, Oče, grešio sam, oprosti mi, Oče, grešio...
„Oprosti mi, Oče!“, vrisnu uljez.
Nadbiskup Rašman podiže pogled i vide oštricu u zamahu delić sekunde pre nego što ga je pogodila. Okrenuo se, osetio kako ga sečivo ubada u rame, duboko zaseca mišiće i tetive i preseca mu ramenu kost. Njegov vrisak bio je zastrašujuća mešavina užasa, straha i bola, poput očajničkog zavijanja sablasti iz pakla. Nož se ponovo podiže; kad je krenuo ka njemu pokušao je da odbije udarac rukom; druga mu je mlitavo visila. Oštrica mu zaseče dlan, povuče se i ponovo zaseče, opet i opet. Nadbiskup zatetura unazad, pokušavajući uzaludno da odbije smrtonosno oružje. Osetio je vatru ispod uha kad mu je oštrica zasekla grlo, dušnik, vratnu žilu i jednjak pre nego što je izbila napolje ispod drugog uha. Udarac je bio tako snažan i čist da je samo kičma držala njegovu glavu i telo zajedno.
Krv je kuljala iz užasne rane...
Nož je ponovo zasekao, ovog puta njegov obnaženi stomak. Onda još jednom, od kuka do kuka. Smrtonosna oštrica sekla je i sekla, blistajući na svetlosti dok je nadbiskup padao unazad, oborivši stočić i lampu, hvatajući se za rane, osećajući kako mu se ruka zariva u meku kašu arterija i izranavljenog mesa. Glava mu se klatila napred-nazad kao plutani čep u vodi. Bol ga je savladavao...

U malom parku preko puta rezidencije, gradski poštar je odvezao svoju jazavičarku Grethen i gledao je kako trčkara duž živice koja odvaja travnjak od pločnika. Čuo je zvuke klasične muzike iza žaluzina na prozorima nadbiskupovog apartmana na drugom spratu i počeo da pevuši melodiju iz svoje prošlosti.
Stajao je na trotoaru, a misli su mu se vraćale u prošlost i lutale kroz vreme dok je mumlao melodiju.
Odjednom muziku nadjača jedan glas.
„Oprosti mi, Oče!“
Pogledao je prozore. Čuo se snažan tresak.
Svetlost iza žaluzina se pomeri, a sekundu kasnije poštar začu jeziv krik užasa, tako prožet stravom da je pas spustio uši i stao da zavija.
Udar straha, stvaran poput munje, prođe mu niz leđa. Dlačice na rukama mu se naježiše. Kujica mu cvileći pritrča i on je uze u naručje; usledio je novi krik, isto onako užasan, prekinut prigušenim uzvikom.
Kroz proreze žaluzina poštar je video priliku kako se kreće tamo-amo po svetlosti. Istrčao je na ulicu, stao da maše jednom rukom kolima u prolazu i da zapomaže.