Neprimetni Zločini, Giljermo Martinez

*** O knjizi ***

Nekoliko dana po dolasku u Oksford mladi argentinski matematičar stipendista nalazi leš starice u čijoj je kući iznajmio sobu, udavljene jastukom. Ubistvo po svemu sudeći predstavlja intelektualni izazov jednom od najvećih logičara ovog veka, Arturu Seldomu, i prvo je u nizu zločina koji će uslediti. Dok policija istražuje i ispituje osumnjičene, učitelj i učenik sprovode svoju istragu, uplašeni sve opasnijim zaključcima do kojih dolaze. Neprimetni zločini uvode nas u sumornu atmosferu engleskih bolnica, u Vitgenštajnove jezičke igre i Gedelovu teoremu, i upoznaju nas sa verovanjima drevnih sekti matematičara i umećem mađioničara. Ovim prividno kriminalističkim romanom klasičnog stila argentinski pisac Giljermo Martinez uvodi nas u žanr matematičke fikcije.

Prema višestruko nagrađivanom romanu Neprimetni zločini, snimljen je film Oksfordska ubistva koji se ovog proleća promoviše u svim većim evropskim gradovima.

U glavnim ulogama se pojavljuju Džon Hart, Ilaja Vud i Džuli Koks.

*** O piscu ***

Giljermo Martinez je rođen 1962. godine u Argentini, u mestu Baija Blanka.

Doktorat iz matematike, iz oblasti logike odbranio je u Buenos Ajresu, a postdoktorske studije u Oksfordu.

https://guillermo-martinez.net/

*** Odlomak ***

POGLAVLJE 1

Sada kada su godine prošle i sve je zaboravljeno, sada kada mi je iz Škotske stigla, u lakonskom e-pismu, tužna vest o Seldomovoj smrti, mislim da mogu da prekršim obećanje koje on ionako nikada nije tražio od mene, i ispričam istinu o događajima koji su leta ’93. godine dospeli do engleskih novina pod naslovima koji su išli od jezivih do senzacionalističkih, ali o kojima smo Seldom i ja uvek govorili, možda zbog matematičke konotacije, jednostavno kao o nizu, ili oksfordskom nizu. Sve smrti su se uistinu odigrale u granicama Oksfordšira, na početku mog boravka u Engleskoj, a imao sam tu sumnjivu privilegiju da zaista izbliza vidim prvu.
Imao sam dvadeset i dve godine, doba kada je skoro sve još oprostivo; upravo sam diplomirao matematiku na Univerzitetu u Buenos Ajresu i putovao sam na Oksford sa stipendijom za jednogodišnji boravak, s tajnom namerom da pređem na logiku, ili barem da prisustvujem čuvenom seminaru koji je vodio Angus Makintajer. Emili Bronson, koja će tamo biti moj mentor, obavila je pažljivo pripreme za moj dolazak, pobrinuvši se za sve detalje. Bila je profesor i fellow Svete Ane, ali u elektronskim porukama koje smo razmenili pre putovanja sugerisala mi je da bih, umesto da se smestim u pomalo negostoljubivim sobama koledža, možda više voleo, ako mi novac od stipendije to omogućava, da iznajmim sobu sa sopstvenim kupatilom, kuhinjicom i nezavisnim ulazom u kući gospođe Iglton, žene, kako mi reče, veoma ljubazne i diskretne, udovice njenog nekadašnjeg profesora. Preračunao sam se, i kao i obično, s ponešto preteranog optimizma, poslao joj ček sa unapred plaćenom kirijom za prvi mesec, što je bio jedini uslov koji je gazdarica postavila. Petnaest dana kasnije leteo sam iznad Atlantika u onom stanju neverice koje me uvek obuzima pred svako putovanje: kao u skoku bez mreže, činila mi se verovatnijom, pa čak i ekonomičnijom, pretpostavka – Okamova oštrica, rekao bi Seldom – da će me neki nepredviđen događaj u poslednjem trenutku vratiti u pređašnje stanje, ili sunovratiti na dno mora pre nego što se čitava jedna zemlja i ogromna mašinerija koju pretpostavlja početak novog života konačno pojave dole kao ispružena ruka. Pa ipak, avion je sa savršenom tačnošću, u devet izjutra narednog dana, mirno probio liniju magluštine i zeleni brežuljci Engleske pomoliše se s nesumnjivom verodostojnošću, pod svetlom koje se iznenada ublažilo, ili bi možda trebalo da kažem oslabilo, jer to je bio utisak koji sam stekao: da je sada, kako smo se spuštali, svetlo postajalo sve zamućenije, kao da slabi i iscrpljuje se prolazeći kroz nekakav razređeni filter.
Moja mi je mentorka dala sva uputstva kako bih se na Hitrou ukrcao na autobus koji će me dovesti direktno do Oksforda i u nekoliko navrata se izvinila što ne može da dođe da me dočeka: čitave nedelje biće u Londonu na nekom kongresu o algebri. To me ni najmanje nije zabrinulo, naprotiv, učinilo mi se idealnim: imaću nekoliko dana da stvorim sopstvenu predstavu o mestu i obiđem grad pre nego što počnu moje obaveze. Nisam poneo previše prtljaga i kada je autobus na kraju stao na stanici nisam imao poteškoća da s torbama pređem trg i uzmem taksi. Bio je početak aprila, ali mi je bilo drago što nisam skinuo kaput: duvao je leden, oštar vetar, a sunce, veoma bledo, nije mnogo pomagalo. Uprkos tome, video sam da gotovo svi u kioscima na trgu i vozač Pakistanac, koji mi je otvorio vrata, idu u kratkim rukavima. Dao sam mu adresu gospođe Iglton i dok je kretao upitah ga da li mu je hladno: – O, ne: proleće je – rekao mi je i ukazao srećan, kao na neoboriv dokaz, na ono rahitično sunce.
Crni cab ceremonijalno je napredovao ka glavnoj ulici. Kada je skrenuo ulevo, videh s obe strane, kroz poluotvorena drvena vrata i gvozdene rešetke, uredne bašte i besprekoran i blistav travnjak koledža. Prošli smo pored malog groblja uz crkvu s nadgrobnim spomenicima obraslim mahovinom. Automobil se popeo Benberi roudom a zatim, posle izvesnog vremena skrenuo u Kanlif Klouz, na adresu koju sam imao zapisanu. Put je sada krivudao usred impozantnog parka; iza ograda od imele pomaljale su se velike kamene kuće smirene elegancije, koje su odmah podsećale na viktorijanske romane s popodnevima uz čaj, partijama kriketa i šetnjama po vrtovima. Gledali smo brojeve uz put, iako mi se činilo malo verovatnim, zbog iznosa čeka koji sam poslao, da bi kuća koju sam tražio mogla biti jedna od tih. Na kraju ugledasmo, tamo gde se ulica završavala, neke jednoobrazne kućice, mnogo skromnije, iako svejedno simpatične, s četvrtastim balkonima od drveta i letnjim izgledom. Prva od njih pripadala je gospođi Iglton. Iskrcao sam torbe, popeo se ulaznim stepenicama i pozvonio. Znao sam, po datumu njene doktorske disertacije, i njenih prvih objavljenih tekstova, da gospođa Emili Bronson ima oko pedeset i pet godina i pitao sam se koliko bi godina mogla imati udovica njenog nekadašnjeg profesora. Kada se vrata otvoriše, suočih se s uglastim licem i tamnoplavim očima visoke mršave devojke, ne mnogo starije od mene, koja mi s osmehom pruži ruku. Odmerili smo se uzajamno, prijatno iznenađeni, iako mi se učinilo da se ona pomalo oprezno povlači, oslobađajući ruku koju sam ja zadržao možda koji trenutak duže nego što je bilo potrebno. Reče mi svoje ime, Bet, i pokuša da ponovi moje, bez uspeha, dok me je uvodila u veoma gostoljubiv salon, s tepihom na crvene i sive rombove. Iz jedne cvetne fotelje gospođa Iglton mi je pružala ruke sa širokim osmehom dobrodošlice. Bila je starica iskričavih očiju i živahnih pokreta, potpuno sede i vunaste kose pažljivo očešljane u punđu na temenu. Prolazeći kroz salon ugledao sam sklopljena kolica oslonjena na naslon i karirano ćebe koje joj je pokrivalo noge. Stegoh joj ruku i osetih pomalo drhtavu lomljivost njenih prstiju. Za tren je s toplinom zadržala moju šaku u svojoj, tapšući je drugom, dok me je pitala kako sam putovao i da li mi je ovo prvi put da sam u Engleskoj. Reče iznenađena:
– Nismo očekivale nekog tako mladog, zar ne, Bet?
Bet, koja je ostala blizu ulaza, ćutke se osmehnula; otkačila je jedan ključ sa zida, i pošto je sačekala da odgovorim na još tri-četiri pitanja, tiho predložila:
– Ne čini li ti se, bako, da bi sada trebalo da mu pokažem sobu? Mora da je strašno umoran.
– Svakako jeste – reče gospođa Iglton. – Bet će vam sve objasniti. I, ako nemate druge planove za večeras, biće nam drago da nam se pridružite na večeri.
Sledio sam Bet van kuće. Isto ono ulazno stepenište nastavljalo se u spirali naniže i završavalo pred malim vratima. Nagnuvši neznatno glavu, otvorila je i pustila me da uđem u prostranu i urednu sobu, ispod nivoa tla, koja je ipak dobijala dosta svetlosti kroz dva veoma visoka prozora, u blizini stropa. Počela je da mi objašnjava razne detalje, dok je išla ukrug, otvarala ladice i pokazivala mi plakare, pribor za jelo i ubruse u svojevrsnoj recitaciji koju je izgleda ponovila mnogo puta. Ja sam se zadovoljio time da pogledam krevet i tuš i posvetio se iznad svega gledanju u nju. Imala je suvu, tamnu, zategnutu kožu kao da je bila preterano izložena na otvorenom, a to što joj je davalo zdrav izgled istovremeno je izazivalo bojazan da će se uskoro naborati. Ako sam ranije proračunao da bi mogla imati trideset i tri ili četiri godine, sada kada sam je video pod drugim svetlom više sam naginjao mišljenju da bi pre mogla imati dvadeset i sedam ili dvadeset i osam. Oči su joj pre svega bile zanimljive: plave, veoma lepe i duboke boje, iako su delovale postojanije od ostatka njenih crta, kao da su izraz i sjaj sticale nekako naknadno. Odelo koje je nosila, dugačko i široko, sa okruglom kragnom, kao u neke seljanke, nije dozvoljavalo da se previše kaže o njenom telu, sem da je mršava, iako je, ako bi se pažljivije pogledalo, ostajalo ponešto prostora da se pretpostavi da ta mršavost nije, srećom, u potpunosti ujednačena. S leđa, pre svega, izgledala je kao neko koga biste mogli da zagrlite; imala je nešto od neodbranjivosti visokih devojaka. Pitala me je, kada se ponovo susrela s mojim pogledom, iako mislim bez ironije, ima li još nešto što bih želeo da pogledam, a ja sam skrenuo pogled, postiđen, i požurio da joj kažem da je sve savršeno. Pre nego što je otišla upitah je, okolišeći previše, misli li zaista da treba da se smatram pozvanim te noći na večeru i ona mi smejući se reče naravno da da, i da me očekuju u šest i trideset.


Raspakovao sam ono malo stvari što sam doneo, poslagao neke knjige i kopije svoje teze na pisaći sto, i iskoristio nekoliko ladica da spremim odeću. Izašao sam posle da prošetam gradom. Utvrdio sam odmah gde počinje Sent Džajls, Institut za matematiku: bila je to jedina četvrtasta i grozna zgrada. Ugledao sam ulazno stepenište i staklena obrtna vrata, i odlučio da tog prvog dana mogu i da ih mimoiđem, ne ulazeći. Kupio sam sendvič i priredio usamljeni i nešto okasneli piknik na obali Temze, posmatrajući trening ekipe za regate. Navratio sam u nekoliko knjižara, zastao da posmatram svetlucave natpise na kornišama nekog pozorišta, šetao na repu jedne grupe turista po galerijama jednog koledža, a zatim dugo šetao Univerzitetskim parkom. U delu zaštićenom drvećem jedna je mašina potkresivala travu u velikim četvorouglovima, a neki čovek je krečom označavao linije na teniskom terenu. Zadržao sam se da s nostalgijom posmatram tu malu predstavu, a kada je zastao da se odmori na tren, upitah ga kada će postaviti mreže. Ostavio sam tenis na drugoj godini fakulteta i, mada nisam poneo svoje rekete, obećao sam sebi da ću kupiti jedan i naći partnera da bih ponovo igrao.
U povratku sam ušao u supermarket i utrošio malo više vremena da pronađem prodavnicu pića, gde sam gotovo nasumice odabrao bocu vina za večeru. Kada sam stigao u Kanlif Klouz bilo je malo prošlo šest, ali je mrak bio pao gotovo već potpuno i prozori na svim kućama bili su osvetljeni. Iznenadilo me je što niko ne navlači zavese; upitao sam se da li je to usled možda preteranog poverenja u diskretan duh Engleza koji se ne bi spustio na uhođenje tuđeg života, ili pak usled sigurnosti, takođe engleske, da u životu neće raditi ništa što bi bilo zanimljivo za uhođenje. Nigde nije bilo ni rešetaka; imao se utisak da su mnoga vrata otključana.
Istuširao sam se, obrijao, izabrao košulju koja se najmanje zgužvala u torbi i u šest i trideset popeo se, tačno na vreme, malim stepenicama i pozvonio sa svojom bocom. Večera je protekla s nasmejanom, vaspitanom uglađenošću, donekle bezbojnom, na koju ću se s vremenom navići. Bet se malo doterala; iako nije pristala da se našminka, obukla je crnu svilenu bluzu, a kosa očešljana na stranu padala joj je zavodnički niz vrat. U svakom slučaju, ništa od toga nije bilo za mene: ubrzo sam saznao da svira violončelo u kamernom orkestru pozorišta Šeldonijan, u zgradi polukružnog oblika s venčićima na frizovima koju sam video za vreme šetnje. Te noći je trebalo da imaju generalnu probu, i izvesni srećković Majkl doći će po nju za pola sata. Nastao je kratak trenutak neprijatnosti kada sam upitao, smatrajući to gotovim, da li joj je on momak; njih dve se zgledaše i gospođa Iglton me umesto odgovora upita želim li još salate od krompira. Preostalo vreme za večerom Bet je provela ponešto odsutna i rastresena, i na kraju sam se zatekao kako razgovaram gotovo samo s gospođom Iglton. Kada se oglasilo zvono na vratima i kada je Bet otišla, moja domaćica se znatno opustila, kao da je popustio neki nevidljivi konac zategnutosti. Sama se poslužila drugom čašom vina, pa sam poduže vreme slušao dogodovštine iz jednog doista zadivljujućeg života. Bila je jedna od tolikih žena koje su za vreme rata naivno učestvovale na nacionalnom konkursu ukrštenica da bi saznala da će ih za nagradu regrutovati i zatočiti u potpuno izolovanom seocetu, sa zadatkom da pomognu Alenu Turingu i njegovoj ekipi matematičara da dešifruju nacističke šifre iz mašine Enigma. Tamo je upoznala gospodina Igltona. Ispričala mi je mnoštvo anegdota iz rata i takođe sve okolnosti o čuvenom trovanju Turinga. Od kada se smestila na Oksfordu, reče mi, napustila je ukrštenice u korist skrebla,* koji je igrala s prijateljicama kad god je mogla. Poletno je otkotrljala svoju stolicu do niskog stolića u dnevnom boravku i zatražila da je sledim, ne brinući za sklanjanje tanjira: time će se baviti Bet kada se vrati. Videh bojažljivo da vadi iz ladice tablu i da je otvara nad stolićem. Nisam mogao da kažem ne. I tako sam proveo ostatak svoje prve večeri: pokušavajući da složim reči na engleskom pred tom gotovo drevnom staricom koja se posle svaka dva-tri poteza smejala kao devojčica, podizala istovremeno sve pločice i zadavala mi sedam slova narednog skrebla.