Božanstvene Tajne, Rebeka Vels

*** O knjizi ***

Sidali Voker je uspešna pozorišna rediteljka. Nakon jednog intervjua koji je dala za novine, njena majka Vivi, uvređena onime što je njena kćerka izjavila o njoj objavljuje da je se odriče. Sidali potpuno poražena ovim saznanjem odgađa svoje venčanje. Sve izgleda sumorno do trenutka kada tri najbolje majčine prijateljice stupe na scenu i nagovore je da pošalje kćerci beležnicu u kojoj su uspomene na gotovo pola veka njihovih života, od detinjstva pa sve do problema koji su nastali rađanjem dece. I dok se Sidali bori da shvati svoju majku, ona se suočava sa uvijenom lepotom nesavršene ljubavi i činjenicom da je oproštaj, pre nego razumevanje, zapravo ono što je srcu potrebno.

*** Kritike ***

"Veoma zabavno štivo i iznad svega, veoma dirljiv roman o složenim odnosima između majke i kćerke."
Washington Post

"Novi roman Rebeke Vels je velika živopisna slika tri generacije žena koje pokušavaju da prežive brak, majčinstvo i bol, uvek se oslanjajući na međusobnu ljubav... Roman širokog zamaha i mnoštva boja: zabavan toliko da vam zastaje dah."
Atlanta Journal

"Smejaćete se. Plakaćete. Ali najviše od svega, uživaćete i poželećete da gospođi Vels uputite jedno veliko hvala."
Columbus Dispatch

*** O piscu ***

Rebeka Vels, glumica, pisac pozorišnih komada i autor dva nacionalna bestselera, Božanstvene tajne i Mali oltari, rođena je u ruralnom okruženju centralne Luizijane u kom je njena porodica imala korene 200 godina unazad. Odrasla na plantaži i obrazovana u katoličkoj školi, rano je shvatila da se njena interesovanja i ambicije umnogome razlikuju od onih koje podrazumeva južnjačka tradicija. Na svet je posmatrala kao na ogroman paket koji samo čeka da bude odmotan, i bila je odlučna da nauči i iskusi što više i to što je pre moguće.

Najpre je, još kao učenica, organizovala predstave u lokalnom pozorištu, angažujući rođake i prijatelje kao glumce. Ova iskustva pomoći će joj kasnije na koledžu, kada je bila autor niza monodrama i kratkih komada. U ovom periodu, Vels se upustila u proputovanja vozom po celoj zemlji, upijajući kulturu, dijalekte i neobičnosti svakog mesta u kom se zadržala.

Po završenim studijama jezika i scenskog pokreta, Rebeka Vels se seli u Njujork i upisuje na kurs glume. "Živim u telu glumca", izjaviće povodom priznanja za monodramu Cepidlačenje, koju je napisala i odglumila u svih pedeset američkih država. Godine 1982. se aktivira u Pokretu za nuklearno razoružanje, i tokom jednog od protesta koji je Pokret organizovao u Sijetlu, Vels, privučena lepotom grada, odlučuje da se preseli u taj deo zemlje.

Ipak, njeno pisanje se uglavnom odnosi na Luizijanu. I dok veliki broj njenih ljubitelja veruje da su joj romani autobiografski, Vels odgovara da su njene priče samo priče i ništa više: "Moj rad je rezultat moje mašte koja pleše psiho-spiritualni tango sa mojom ličnom istorijom i proizvodi fikciju, a ne memoare". Oba romana su joj donela nagrade i uvrstila je među najsjajnije romanopisce poslednje decenije.

*** Odlomak ***

Prolog

Sida je ponovo devojčica u vrelom srcu Lujzijane, močvarnom svetu katoličkih svetaca i vudu kraljica. Praznik je rada, devetsto pedeset i deveta, na plantaži Piken grouv. Dan godišnjeg lova na golubove njenog oca. Dok se muškarci znoje i pucaju, Sidina prelepa majka, Vivi, i njene prijateljice, koje svi zovu Šizike, sede u klimatizovanoj kući i igraju bourrée, opaku varijantu južnjačkog pokera. Na tabli na kuhinjskom zidu je napisano: PUŠI, PIJ, NIKADA NE RAZMIŠLJAJ – pozajmica od Bili Holidej. Kada gospođe naprave pauzu, hrane Je-je klince (kako Šizike nazivaju svoje potomstvo) preslatkim maraskino trešnjama iz frižidera.
Te noći, posle golubijeg gamba (sićušne ptičje kosti plivaju u Hevilend porcelanskim posudama), Sida ide u krevet. Nekoliko sati kasnije, sa uzdahom se budi iz ružnog sna. Na vrhovima prstiju ide do majčinog kreveta, ali ne može da probudi Vivi iz snova natopljenih burbonom.
Izlazi bosa u vlažnu noć, dok joj mesečina pada na pegava ramena. Stojeći pored ogromnog, živog hrasta na ivici očevih pamučnih polja, Sida diže pogled u nebo. U krilu mladog meseca sedi Sveta Gospa, snažnih mišića i blagog srca. Zabacuje svoje sjajne noge kao da joj je mesec ljuljaška, a nebo veranda. Mahne Sidi kao da je upravo ugledala starog drugara.
Sida stoji na mesečini i pušta da Blažena Majka voli svaku vlas na njenoj šestogodišnjoj glavi. Nežnost koja se sliva sa meseca meša se sa nežnošću zemlje. Za jedan kratak, svetlucav tren, Sida Voker zna da nikada nije postojao trenutak u kome nije bila voljena.

1
Step-plesačica koja maltretira svoju decu. Tako je nedeljni Njujork tajms od osmog marta devedeset i treće nazvao Vivi. Stranice nedelju dana starog kulturnog dodatka ležale su rasute na podu pored Side, koja se sklupčala na krevetu, čvrsto umotana u čaršave, sa telefonom na jastuku pored glave.
Nije bilo nagoveštaja da će kritičarka biti toliko nemilosrdna. Roberta Lidel je bila tako srdačna, toliko se tokom intervjua ponašala kao sestra, da je Sida osećala da je stekla novu prijateljicu. Na kraju krajeva, u ranijem prikazu, Roberta je već proglasila Sidinu režiju Žena na vrhu u Linkoln centru za „čudesan događaj u američkom pozorištu“. Novinarka je suptilno i vešto uljuljkala Sidu u udobno i lažno osećanje bliskosti, dok je iz nje crpla intimne informacije.
Dok je Sida ležala u krevetu, njena koker španijelka, Hjulin, uvukla se u kućicu koju su činila Sidina savijena kolena. Poslednjih nedelju dana, koker je bio jedino društvo koje je Sida želela. Nije želela ni društvo Konora Mekgila, svog verenika. Ni društvo prijatelja, niti kolega. Samo društvo psa kome je dala ime u čast Hjuija Longa.
Gledala je u telefon. Njen odnos sa majkom nikada nije bio idealan, ali ova najnovija epizoda je bila prava katastrofa. Po ko zna koji put te nedelje, Sida je okrenula broj svojih roditelja u Piken grouvu. Po prvi put, pustila je da telefon zaista i zazvoni.
Kada je začula Vivino: „Halo“, Sida je osetila grč u stomaku.
„Mama? Ja sam.“
Bez oklevanja, Vivi je spustila slušalicu.
Sida je pritisnula automatsko ponovno biranje. Vivi je opet digla slušalicu, ali je ćutala.
„Mama, znam da si tamo. Molim te, nemoj da prekidaš. Tako mi je žao što se sve ovo desilo. Stvarno mi je jako, jako žao. Ja...“
„Ne postoji ništa što možeš da kažeš ili uradiš pa da ti oprostim“, rekla je Vivi. „Za mene si mrtva. Ubila si me. Sada ja ubijam tebe.“
Sida se uspravila u krevetu i pokušala da dođe do daha.
„Mama, nisam želela da se bilo šta od ovoga dogodi. Ta žena koja me je intervjuisala...“
„Izbacila sam te iz testamenta. Nemoj da se začudiš ako te budem tužila zbog klevete. Tvojih fotografija više nema na mojim zidovima. Nemoj...“