Oko Vremena, Artur Klark i Stiven Bakster

*** O Knjizi :

Posle senzacionalnog uspeha svog prvog tandemskog dela, romana Svetlost drugih dana, Artur Klark i Stiven Bakster ponovo su udružili spisateljske snage, podarivši nam Oko vremena – prvi deo u seriji Vremenska odiseja.
Iz bezmernih kosmičkih dubina dolazi rasa Prvorođenih da na Zemlji izvrši opit kolosalnih razmera. Iz raznih epoha u rasponu od dva miliona godina, oni će uzimati segmente naše planete da biod njih načinili novi svet. Na njemu će se u istom vremenu naći najstariji čovekoliki majmuni i žitelji dvadeset prvog veka, vojska Aleksandra Makedonskog i horde Džingis-kana, podanici kraljice Viktorije i budistički sveštenici. Nad svima njima, koji grozničavo pokušavaju da pronađu svoje mesto u novom poretku stvari, lebde Oči Vremena, tajanstvene, nedodirljive kugle koje prkose svim zakonima fizike i koje kriju zagonetne pobude svojih tvoraca.

*** Kritike :

"Puno poetičnosti, naučne maštovitosti i osobene klarkovske duhovitosti".
The New Yorker

"Očaravajuća slika fantastične budućnosti."
Newsweek

"Originalnost i domišljatost koje vas ostavljaju bez daha. Upečatljiva parada čuda!"
The Washington Post

"Naprosto je neverovatno koliko je ova knjiga istovremeno domišljata i uzbudljiva."
The New York Times Book Review

*** O Autoru :

Artur Klark smatra se najvećim piscem naučne fantastike svih vremena, a i u mnogo drugih pogleda uživa veliki međunarodni ugled. Tako je, na primer, iz jednog njegovog rada objavljenog 1945. proistekla satelitska tehnologija. Klarkove knjige – prozne i naučnopopularne – prodate su u tiražu od preko sto miliona primeraka širom sveta. Godine 1956. emigrirao je na Šri Lanku gde je živeo sve do smrti do marta 2008. godine.

Stiven Bakster je inženjer koji je diplome stekao na univerzitetima u Kembridžu i Sautemptonu. Spisateljsku slavu doneli su mu romani iz serije Mnogostrukost i Evolucija. Dobitnik je Britanske nagrade za fantastiku, nagrade časopisa Lokus, nagrade Džon V. Kembel i nagrade Filip K. Dik, a nominovan je za nagradu Artur Č. Klark.

*** Odlomak Iz Knjige :

Moćnici, tronovi i gradovi
u oku Vremena stoje
nimalo duže no cvetovi
što dan tek jedan postoje.
Al ko što pupoljak raste sveži
da dive mu se ljudi svi,
tako i grad nov u nebo beži
gde pustoš prethodno bi.



Prvi deo
DISKONTINUITET



1. Tragaéica


Trideset miliona godina planeta se hladila i sušila, sve dok se, na severu, ledene ploče nisu zarile u kontinente. Šumski pojas koji se nekada prostirao preko Afrike i Evroazije, gotovo neprekidan od obale Atlantika do Dalekog istoka, rascepao se na džepove što su se stalno smanjivali. Stvorenja koja su nastanjivala to bezvremeno zelenilo bila su prinuđena da se prilagode ili premeste.
Vrsta kojoj je pripadala Tragačica učinila je i jedno i drugo.
S mladuncem čvrsto priljubljenim uz njena prsa, Tragačica je čučala u senkama na ivici jednog šumarka. Dubokim očima, ispod koščate nastrešnice obrva, posmatrala je blistanje. Pred šumarkom se pružala ravnica, kupajući se u svetlosti i vrelini. Bilo je to mesto užasne jednostavnosti, gde je smrt dolazila brzo. Ali bilo je to i mesto koje je pružalo povoljne prilike. Jednoga dana to će biti granično područje između Pakistana i Avganistana koje će neki nazivati severozapadnom granicom.
Danas je, nedaleko od krzavog ruba šumarka, na tlu ležao leš antilope. Životinja je nedavno ubijena – iz rana je još kapala lepljiva krv – ali lavovi su već utolili glad njome, a ostali lešinari ravnice, hijene i ptice, još je nisu otkrili.
Tragačica se uspravila, istegavši dugačke noge, i počela da gleda unaokolo.
Tragačica je bila majmunica. Njeno telo, prekriveno gustim, crnim krznom, jedva da je bilo metar visoko. Imala je tek malo sala, a koža joj je bila mlohava. Lice joj je bilo izduženo u njušku, dok su joj udovi predstavljali ostatke prošlosti provedene na drveću; imala je dugačke ruke, a kratke noge. U stvari, veoma je ličila na šimpanzu, ali odvajanje njene vrste od ovih rođaka iz dublje šume odigralo se pre više od tri miliona godina. Tragačica je bez poteškoća stajala uspravno, kao pravi dvonožac, a bokovi i karlica bili su joj znatno više nalik ljudskima nego kod bilo kog šimpanze.
Tragačicina vrsta spadala je u lešinare, i to ne naročito delotvorne. Ali oni su imali izvesna preimućstva, kao nijedna druga životinja na svetu. Ušuškane u nepromenljivoj šumi, šimpanze nikada ne bi bile u stanju da naprave nešto tako složeno kao što je gruba, ali umešno isklesana kamena sekira koju je Tragačica sada držala. Uz to, u njenim očima postojalo je nešto, izvesna iskra, kakve nije bilo ni kod jednog drugog majmuna.
Nije bilo nikakvog znaka neposredne opasnosti. Odvažno je izišla na sunce, s detetom koje joj je prianjalo uz grudi. Jedan za drugim, za njom su stupili ostali pripadnici družine, bojažljivo, hodajući uspravno ili u pognutom stavu.
Mladunče je skvičalo i bolno joj se držalo za krzno. U Tragačicinoj vrsti nije bilo imena – jezik ovih stvorenja i dalje je bio tek nešto malo složeniji od ptičjeg cvrkutanja – ali od kako se rodila ova beba, Tragačicino drugo dete, tako se čvrsto držala majke da je ova na nju pomišljala kao na „Hvatačicu“.
Opterećena detetom, Tragačica je među poslednjima stigla do ubijene antilope; ostali su već počeli da kamenim oruđem seku hrskavicu i kožu, koje su povezivale udove i telo životinje. Kasapljenjem se meso brzo pribavljalo; hitro bi odvukli udove u relativnu bezbednost šume, a onda bi na miru mogli da obeduju. Tragačica je zdušno prionula na posao. Nije se, međutim, prijatno osećala na jakom suncu. Proteći će još milion godina pre no što daleki potomci Tragačice, po obliku znatno bliži ljudima, budu mogli da se zadržavaju na suncu zahvaljujući tome što će se znojiti, dok će im se vlaga skupljati u masnim naslagama. Tela će im nalikovati na kosmička odela sazdana za preživljavanje u savani.
Smanjivanje svetske šume predstavljalo je katastrofu za majmune koji su nekada u njoj živeli. Zenit ove velike porodice životinja već je ležao duboko u prošlosti. Ali neki su se prilagodili. Pripadnicima Tragačicine vrste još je bilo potrebno senovito okrilje šume, i dalje su se noću zavlačili u staništa pri vrhovima krošnji, ali bi se danju odvažili da se zapute na otvoreno kako bi iskoristili neku ovako zgodnu priliku da se domognu plena. Takav način života nije bio lišen rizika, ali bio je bolji od gladovanja. Kako se šuma sve više razdeljivala, sve je više imala ivice, te se tako, zapravo, širio životni prostor žitelja rubnih delova. I dok su oni nekako uspevali da opstanu na sredokraći između dva sveta, slepi skalpeli varijacija i prirodnog odabiranja oblikovali su ove očajne majmune.
Najednom se iz svih grla nadigla graja, a šape su počele da udaraju po tlu. Hijene su najzad namirisale krv antilope i približavale su se u velikom oblaku prašine.
Uspravni majmuni uspeli su da odseku samo tri antilopina uda. Ali, više nije bilo vremena. Stiskajući dete na prsima, Tragačica je potrčala za svojom družinom ka svežoj tami šume, odakle su joj poticali preci.