Zvezdana Prašina, Nil Gejmen

*** O Knjizi :

U uspavanoj engleskoj provinciji, u osvit viktorijanskog doba, pruža se selo Zid – usamljeni zaselak koji nosi ime prema upečatljivoj kamenoj barijeri što okružuje plodna polja. Miran život u Zidu poremeti se jednom u devet godina kad se na livadi na vašaru kakvog nigde nema sreću smrtno i magijsko.
U Zidu će mladi Tristran Trn izgubiti srce za mesnom lepoticom – ženom hladnom i dalekom kakva je i zvezda koju ona i Tristran ugledaju jedne večeri kako pada s neba. Da bi zadobio ruku svoje voljene, Tristran se brzopleto zaklinje da će joj doneti palu zvezdu i kreće u zaljubljeničku potragu koja će ga odvesti preko drevnog zida u svet kakav nije mogao ni da zamisli...

*** Kritike :

Danas desetine pisaca fantastike iznova oblikuju tradicionalne priče, ali niko ne poseduje ništa slično Gejmenovom izrazitom osećaju za humor i toplinu, niti njegovu pripovedačku energiju.
Kirkus Rewiews

Zvezdana prašina ima sve elemente klasične fantastično-pustolovne priče – odrastanje, ljubav i smrt. Ovo delo dokazuje da su fantastični romani odraslima zabavni koliko i deci, a moža i više.
Kendis Horgan, Denver Post

*** O Autoru :

Nil Gejmen je verovao da je strip autor, sve dok mu na nekoj zabavi jedan od prisutnih gostiju, inače urednik književnog dodatka lokalnih novina, nije objasnio da je to što Gejmen radi zapravo literarno stvaranje. Gejmen će kasnije u jednom prisećanju na ovaj događaj reći da se osećao kao žena koju su upravo obavestili da nije prostitutka već počasna gošća (I suddenly felt like someone who had been informed that she wasn`t a hooker, that in fact she was a lady of the evening., Los Angeles Times, 2001).

Do tada, Gejmen je već stekao zavidnu reputaciju kao autor scenarija za strip serijal Sendmen, kao i za niz underground stripova za koje je dobio više nagrada. 1995. okončao je rad na Sendmenu počeo rad na pravim proznim delima, što je rezultiralo sa nekoliko zbirki priča i Zvezdanom prašinom, nekom vrstom bajke za odrasle. Sledila je saradnja sa Teri Pračetom na Dobrim predskazanjima, serijal Nigdina (futuristička priča o mračnom podzemnom svetu Londona, koji je BBC pretočio u TV seriju), kao i Gejmenovo viđenje dečije fantastike u Koralini, koju mnogi porede sa Luisovom Alisom u zemlji čuda. Godine 2001. objavljeni su Američki bogovi, roman za koji je Gejmen dobio jednu od najprestižnijih nagrada u žanru, nagradu Brem Stoker udruženja horor pisaca.

Pored ovoga, Gejmen je autor scenarija za japanski animirani film Princeza Mononoke, kao i scenarija za filmove koji tek treba da budu snimljeni po njegovim romanima i pričama. 1999. oživeo je serijal Sendmen.

Niz zanimljivih detalja vezan je za ovog autora: Univerzitet Kalifornija uveo je Sendmen kao obaveznu lektiru na predavanjima o mitovima, pop pevačica Tori Ejmos je na čak tri svoja albuma izvodila pesme o Nilu Gejmenu, a proslavljeni pisac Norman Majler jednom prilikom je povodom fame oko Sendmen izjavio da je konačno dočekao jedan strip za intelektualce. Posle svega ovoga zanimljiva je i izjava Gejmenovog školskog savetnika, koju je kao petnaestogodišnjak mogao da čuje pošto mu je rekao da bi želeo da pravi stripove: A da li si razmišljao o poslu računovođe?

*** Odlomak Iz Knjige:

Prvo poglavlje

Bio jednom jedan mladić koji je želeo da pridobije Ono Za Čim Mu Srce Žudi.
I dok to, što se početaka tiče, nije nimalo novo (jer svaka priča o svakom mladiću koji je postojao ili će postojati može početi na sličan način), mnogo štošta o ovom mladiću i onome što mu se zbilo jeste bilo neobično, iako čak ni on nikad nije saznao sve detalje. Priča je počela, kao i mnoge druge priče, u Zidu.
Gradić Zid i dan-danas stoji, kao i prethodnih šest stotina godina, na visokom granitnom uzvišenju usred omanjeg šumskog predela. Kuće u Zidu su četvrtaste i stare, sazidane od sivog kamena, s tamnim škriljčanim krovovima i visokim dimnjacima; koristeći svaki slobodan centimetar prostora na kamenom uzvišenju, kuće se naslanjaju jedna na drugu, doziđuju se jedna povrh druge, a tu i tamo pokoji grm ili drvo iznikne iz boka
kuće. Postoji samo jedan put do Zida, vijugava staza koja se strmo uzdiže kroz šumu, posuta kamenčićima i omanjim stenama. Pratite li je dovoljno dugo prema izlazu iz šume, staza prerasta u pravi drum presvučen asfaltom; krenete li dalje, put postaje sve veći, u svako doba zakrčen automobilima i kamionima koji žure iz grada i u grad. Najzad vas put odvodi do Londona, ali London je za celonoćnu vožnju udaljen od Zida. Stanovnici Zida su povučena sorta, podeljeni u dve jasno prepoznatljive vrste: rođeni Ziđani, sivi, visoki i zdepasti, poput granitnog brda na kome je podignut njihov grad, i oni drugi, koji su dok su godine proticale načinili Zid svojim i domom svojih potomaka. Iza Zida, ka zapadu, nalazi se šuma; na jugu je varljivo mirno jezero koje se napaja potocima što se sa severa obrušavaju niz brda iza Zida. Na tim brdima su polja za ispašu ovaca. Na istoku je opet šuma.