Milarepa, Erik-Emanuel Šmit

O Knjizi :

Simon svake noći sanja isti san čije će mu značenje otkriti jedna enigmatična žena: on je reinkarnacija Milarepinog strica (Milarepa je čuveni tibetanski isposnik iz XI veka) koji je prema svom sinovcu osećao neoprostivu mržnju. Da bi prestao da kruži iz tela u telo, Simon mora da ispriča priču o toj dvojici ljudi. Tokom priče poistovećuje se s njima do te mere da povremeno zaboravlja na svoj identitet. Ali gde uopšte počinje san, a gde se završava stvarnost?
U ovom monologu, koji je istovremeno i novela u duhu tibetanskog budizma, Erik Emanuel Šmit nastavlja svoje filozofsko traganje za istinom: da li stvarnost postoji nezavisno od načina na koji je opažamo?

BESTSELER GODINE U FRANCUSKOJ!

O Autoru :

Erik-Emanuel Šmit rođen je 1960. u Lionu. Tokom studija izučavao je muziku i književnost. Godine 1983. diplomirao je filozofiju na Ecole Normale Supérieure, a 1987. je i doktorirao. Šest godina kasnije, posle sjajnih odziva na njegov književni rad, odlučuje da se potpuno posveti pisanju.

Šmit je pre svega pozorišni pisac. Dobitnik je nagrade Francuske akademije nauka za celokupno pozorišno delo, a mnogi njegovi komadi, od prvog, izvedenog 1991, pa do danas, višestruko su nagrađivani, sa još mnogo više nominacija. Tokom tri meseca, za svako izvođenje Zagonetnih varijacija, njegovog slavnog komada poznatog i beogradskoj publici, tražila se karta više. Tada su otkupljena prava za prikazivanje u mnogim zemljama: Finska, Grčka, Japan, Poljska, Argentina, Rusija... Svuda su u glavnoj ulozi čuveni, najbolji glumci nacionalnih glumišta.

I sve tri novele koje čine Trilogiju nevidljivog – Oskar i gospođa u ružičastom mantilu, Gospodin Ibrahim i cvetovi Kurana i Milarepa – izvode se na pozorišnim scenama Francuske, ali i Velike Britanije, SAD, Nemačke.

Šmitov uspeh zasniva se na njegovoj sposobnosti da majstorski postavi zaplet o promišljanju vere, o traganju za istinom i samospoznajom, ili o prefinjenim psihološkim odnosima i složenom unutrašnjem životu "običnih" i manje običnih ljudi, koji za Šmita obični nikad ne mogu biti.


Odlomak Iz Knjige :

Sve je počelo jednim snom.
Visoke planine… na stenama neka građevina, neka crvena građevina, prigušene crvene boje, kao zalazeće sunce; malo niže, istrulele pseće lešine iznad kojih zuji roj muva… Povijao sam se pod vetrom. U snu sam hodao po zemlji, ali sam imao utisak da sam strašno visoko, negde iznad sebe, iznad tog pomršavog tela, suvog kao saraga. To i jeste i nije bilo moje telo. Kroz moje vene je tekla nepresušna mržnja koja me je nagonila da po planinskim puteljcima tražim čoveka koga sam hteo da umlatim štapom; moja mržnja je bila toliko jaka da je na kraju, poput nekog crnog vrűćeg mleka, počela da kipi. Trgao sam se iz sna.
Ležao sam sâm, potpuno sâm, u postelji u koju svaku noć ležem, u svojoj sobi na Monmartru, pod pariskim nebom.
San mi se učinio zanimljivim.
Međutim, i sledeće noći sam usnio isti san.
Kako nastaju snovi?
I zašto je ovaj govorio baš o meni?
Svake noći bih se našao na nekom dugom kamenitom puteljku, sa istom željom za osvetom u grudima. Uvek je bilo psećih lešina i uvek sam sa sobom nosio štap kojim je trebalo da umlatim onoga kog sam tražio.
Počeo je da me hvata strah. Obično se snovi pojave i nestanu. Ovaj san je počeo da se ustaljuje! Pohodio sam dva podjednako postojana i utemeljena sveta: ovde, u Parizu, dnevni svet u kome sam se stalno sudarao sa istim nameštajem i istim ljudima, u istom gradu, i tamo – ali gde tamo? – svet visokih kamenitih planina u kome sam hteo da ubijem nekog čoveka. Ako je tačno da se snovi ponavljaju na javi, kako ne poverovati da je san drugi život? Koja vrata mi je otvorio moj san?
Odgovor na to pitanje dobio sam dve godine kasnije, od jedne žene.
Žena je bila neuhvatljiva kao i dim njene cigarete; sedela je u dnu kafea u kome sam obično doručkovao. Sedela je sama, pogleda uprtog u kolutove dima koji su je obavijali. Grizao sam svoj kroasan posmatrajući je mahinalno, bez nekog posebnog razloga, prosto zato što je bila jedno od onih bića koje posmatramo a da ni sami ne znamo zašto nam privlače pogled.
Žena je ustala i sela naspram mene. Uzela mi je kroasan iz ruku i dovršila ga. Uradila je to tako prirodno da nisam ni pokušao da je sprečim. Zatim me je pogledala pravo u oči i rekla mi:
„Ti si Svastika, stric Svastika. Ti si čovek zbog koga se desilo sve što se desilo. Ti si kamen spoticanja na početku puta.“
„Mislim da se varate“, jednostavno sam joj odgovorio. „Ja sam Simon.“
„Ne“, rekla mi je.
„Ma kad vam kažem, ja sam Simon, već trideset osam godina.“
„Ne znaš ti ništa“, izjavila je odsečno. „Zoveš se Svastika. Već vekovima lutaš planinama snova pokušavajući da okaješ grehe. Hteo bi da se oslobodiš mržnje. To će ti poći za rukom jedino ako ispričaš priču o svome protivniku, priču o Milarepi*, najvećem od svih isposnika. Kada budeš ispričao tu priču sto hiljada puta, oslobodićeš se najzad samsare, neprestanog kruženja iz tela u telo.“
Vratila se za svoj sto i nestala iza plavičastog, treperavog zida od dima. Ponavljala je:
„Sto hiljada puta, čuješ li me, sto hiljada puta…“
Naravno, pomislio sam da s njom nešto nije u redu, ali sam upamtio imena koja je pomenula: Svastika i Milarepa, stric i sinovac. Potražio sam podatke o njima. U biblioteci sam pronašao pesme moćnog i uzvišenog jogija Milarepe. Otišao sam na Tibet jer sam hteo da vidim taj „krov sveta“. Pročitao sam pesme koje je ostavio svojim sledbenicima, i na kraju, s trideset osam godina, shvatio da se zaista zovem Svastika, i to već devet vekova.
Kroz snove mi je rečeno da sam bio pas, mrav, glodar, gusenica, kameleon i zunzara. Bilo mi je dato premalo ljudskih života da bih uspeo da se oslobodim pripovedanjem. Dobijao sam sve neka bezvezna obličja. Previše često sam bio pacov ili miš i previše često sam završavao u zamci ili u mačjem stomaku. Moram da iskoristim priliku dok sam u ovom telu. Po nekim mojim proračunima i po snovima, blizu sam stohiljaditog puta… Ili je možda devedeset devet hiljada devetsto devedeset deveti? Možda je ipak stohiljaditi?
S takvim brojevima čovek nikada ne može da bude siguran…