Letopisi Narnije : Lav, Veštica I Orman, K.S. Luis

*** O knjizi ***

Narnija… Zemlja iza vrata ormana, tajno mesto okovano večnom zimom… Čarobna zemlja koja čeka da bude oslobođena.

U profesorovoj tajanstvenoj kući Lusi je otkrila neobičan orman. U prvi mah joj njena braća i sestra ne veruju kada im priča o svom izletu u Narniju. Ali Edmund, Piter i Suzan ubrzo i sami prolaze kroz orman. U Narniji će pronaći zemlju zarobljenu zlom kletvom Bele Veštice. Kada upoznaju velikog lava Aslana, shvataju da su upravo oni odabrani da učestvuju u velikoj pustolovini i hrabro se priključuju borbi za oslobađanje Narnije od opake veštičje čini.

Knjiga Lav, Veštica i orman prevedena je na preko 30 jezika i već više od pola veka očarava čitaoce svih generacija.

U produkciji studija Dizni krajem 2005. godine održava se svetska premijera filmske verzije ove priče, koja obećava da će dostojno preneti maštu K. S. Luisa na veliki ekran i pružiti gledaocima pustolovinu kakvu do sada nisu mogli ni da zamisle.

Posetite: www.narnia.com

*** O piscu ***

Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. od oca Alberta Džejmsa Luisa i Flore Avguste Hamilton Luis. Njegov brat Voren Hamilton Luis rođen je 16. juna 1895. godine.

Njegova majka je umrla od raka 23. avgusta na sam rođendan njegovog oca. Iste godine otac je njega i brata poslao u školu za dečake Vinjard u Engleskoj. Zbog problema sa disanjem Klaj je morao 1910 .godine da napusti Kembel koledž u Belfastu. Zbog lošeg zdravstvenog stanja dobio je tutora koji ga je u kućnim uslovima podučavao latinski, grčki, italijanski i nemački jezik. Godine 1916. je dobio stipendiju za Oksford. Godinu dana kasnije se priključio savezničkim trupama u borbi protiv nemačke za vreme I svetskog rata. Devetnaesti rođendan je sačekao na frontu u Francuskoj. Ranjen je 1918. i posle nekoliko meseci otpušten iz vojske.

Iako je 1929. godine izjavio da je ateista posle razgovora sa Tolkinom 1931. zaključio je da je, ipak, vernik.

Godine 1957. se oženio na tajnom opštinskom venčanju sa Džoj Dejvidmen Grešam kako bi ona dobila, kao strana državljanka dozvolu za ostanak u Velikoj Britaniji. Budući da je ubrzo nakon toga Džoj dijagnosticiran rak kostiju obavili su i crkveno venčanje u bolnici u kojoj je ležala na samrtnoj postelji. Međutim, dolazi do iznenadnog zdravstvenog poboljšanja i Džoj izlazi iz bolnice.

Pod uticajem Luisa i njegovih knjiga Džoj je 1948. godine iz judeizma prešla u hrišćanstvo izatražila zvaničan razvod od prvog muža koji su je napustio.

Luis je preminuo u 5.30 popodne, u petak, 22. novembra nedelju dana pre svog 65. rođendana od komplikacija na srcu i otkazivanja rada bubrega. Istog dana je preminuo i američki predsednik Džon F. Kenedi.

Sahranjen je u dvorištu crkve Holy Trinity u Hedingtonu, Oksford.

K.S. Luisa su još kao dete opčinjavale bajke, mitovi i drevne legende koje mu je pripovedala dadilja Irkinja. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran po šumi pod snegom došla mu je kada je imao šesnaest godina. Međutim, tek mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor na univerzitetu u Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav.
Njihova priča postala je Lav, veštica i orman, jedna od najomiljenijih knjiga svih vremena. Sledilo je šest sledećih letopisa Narnije, a završni naslov, Poslednja bitka, štampan 1956, dobio je najveće priznanje za dostignuće u dečijoj književnosti – prestižnu Karnegijevu nagradu.

https://www.cslewisclassics.com

*** Odlomak ***

GLAVA 1

Lusi gleda u orman

Bila jednom četiri deteta – Piter, Suzan, Edmund i Lusi. Ovo je priča o nečemu što im se dogodilo kada su ih tokom rata poslali iz Londona u unutrašnjost zbog vazdušnih napada. Poslali su ih u kuću jednog starog profesora koji je živeo u srcu seoskih imanja, petnaest kilometara od najbliže železničke stanice i tri kilometra od najbliže pošte. Nije imao ženu i živeo je u jednoj veoma velikoj kući sa kućepaziteljkom po imenu gospođa Makredi i tri služavke. (Imena su im bila Ajvi, Margaret i Beti, ali one se ne pojavljuju mnogo u ovoj priči.) On sam bio je veoma star, imao je kuštravu belu kosu koja mu je rasla i po najvećem delu lica, a ne samo po glavi, i gotovo smesta im se dopao; ali prve večeri, kada je izašao da ih dočeka na ulaznim vratima, učinio im se tako čudan da ga se Lusi (koja je bila najmlađa) pomalo uplašila, a Edmundu (koji je bio sledeći po starosti) došlo je da se smeje, pa je morao da se pretvara kako išmrkuje nos ne bi li to prikrio.
Čim su profesoru poželeli laku noć i prvi put se popeli na spavanje, dečaci su otišli u sobu devojčica, pa su o svemu razgovarali.
„Upade nam sekira u med, nema zbora“, reče Piter. „Ovo ima da bude savršeno sjajno. Starina će nas puštati da radimo šta hoćemo.“
„Mislim da je on jedan dragi čiča", reče Suzan.
„Ama, okanite se toga!", reče Edmund, koji je bio umoran, a pretvarao se da nije umoran, od čega je uvek bio zle volje. „Prekinite tako da pričate.“
„Kako da pričamo?“, reče Suzan. „Uostalom, vreme ti je da ideš u krevet.“
„Ti bi da pričaš kao mama“, reče Edmund. „A ko si ti da mi govoriš kad ću u krevet? Idi sama u krevet.“
„Zar ne bi bilo bolje da svi odemo u krevet?“, kaza Lusi. „Sigurno ima da bude galame ako nas čuju da ovde pričamo.“
„Ne, neće“, reče Piter. „Kažem vam da je ovo takva jedna kuća da niko neće mariti šta radimo. Uostalom, i ne mogu gde nas čuju. Ima jedno deset minuta pešačenja odavde do one trpezarije dole i bog te pita koliko stepeništa i hodnika između.“
„Kakav je to zvuk?“, upita Lusi odjednom. Bila je to daleko veća kuća od ijedne u kojoj je ikada ranije bila, a od pomisli na sve te prolaze i nizove vrata koja vode u prazne sobe malo ju je hvatala jeza.
„To je samo ptica, šašavice“, reče Edmund.
„To je sova“, reče Piter. „Ovo mora da je sjajno mesto za ptice. Ja ću sad u krevet. Znate šta, hajdemo sutra u istraživanje. Na ovakvom mestu svašta možeš da nađeš. Jeste li videli one planine dok smo dolazili ovamo? A šumu? Možda ima orlova. Možda ima jelena. A biće i sokolova.“
„Jazavaca!“, reče Lusi.
„Lisica!“, reče Edmund.
„Zečeva!“, reče Suzan.
Ali kada je osvanulo sledeće jutro, ravnomerno je padala kiša, tako gusta da kroz prozor nisi mogao da vidiš ni planine ni šumu, pa čak ni potok u bašti.
„Pa razume se da je morala da bude kiša!“, reče Edmund. Upravo su završili doručak sa profesorom, pa su bili na spratu u sobi odvojenoj za njih – dugoj, niskoj prostoriji sa dva prozora na jednoj i dva na drugoj strani.
„Prekini da gunđaš, Ede“, reče Suzan. „Deset naprema jedan da će se razvedriti za jedno sat vremena. A u međuvremenu dobro smo snabdeveni. Imamo radio i gomilu knjiga.“
„Mene to ne zanima“, reče Piter. „Ja ću da istražujem kuću.“
Sa ovim su se svi složili i tako su pustolovine počele. Bila je to jedna od onih kuća gde izgleda kao da nikako ne možeš da stigneš do kraja, puna neočekivanih mesta. Prvih nekoliko vrata koja su probali vodila su samo u pomoćne spavaće sobe, kao što su svi i očekivali, ali ubrzo su dospeli u veoma dugu sobu punu slika i tamo su našli viteški oklop; a posle nje došla je soba sva u zelenim draperijama, sa harfom u jednom uglu; onda se išlo tri stepenice dole i pet stepenica gore, a zatim je dolazila neka vrsta malog hodnika na spratu i vrata prema balkonu, pa čitav niz soba koje su vodile jedna u drugu i bile nanizane knjigama – većinom veoma starim knjigama, a neke od njih bile su veće od Biblije u crkvi. A ubrzo posle toga gledali su u sobu koja je bila potpuno prazna izuzev jednog velikog ormana; od one vrste koja na vratima ima ogledalo. Nije bilo baš ničeg drugog u sobi izuzev crknute zunzare na prozorskoj dasci.
„Ničeg ovde!“, reče Piter, pa svi redom izađoše – osim Lusi. Zaostala je iza njih jer je mislila da bi vredelo isprobati vrata ormana, iako je bila gotovo sigurna da će biti zaključana. Na njeno iznenađenje, otvorila su se sasvim lako, a otud su ispale dve kuglice sredstva protiv moljaca.
Kada je pogledala unutra, videla je da je tamo obešeno nešto odeće – uglavnom dugih bundi. Lusi ništa nije toliko volela kao miris i dodir krzna. Odmah je ušla u orman, zašla između bundi i trljala lice o njih, ostavivši vrata otvorena, razume se, jer znala je da bi bilo vrlo glupavo zatvoriti sebe u bilo kakav orman. Ubrzo je zašla dublje i otkrila da iza prvog reda bundi visi drugi. Tamo unutra bio je gotovo potpuni mrak, pa je držala ruke pružene ispred sebe da ne bi licem udarila u zadnju stranu ormana. Napravila je još jedan korak dublje unutra – zatim dva ili tri koraka – sve vreme očekujući da oseti drvo pod vrhovima prstiju. Ali nikako da ga oseti.
„Ovo mora da je naprosto ogroman orman!“, pomisli Lusi, zalazeći još dublje i razmičući meke pregibe bundi da napravi mesta za sebe. Onda primeti da joj nešto krcka pod nogama. „Pitam se da li je to još kuglica za moljce?“, pomisli ona i naže se da opipa. Ali umesto da oseti tvrdo, glatko drvo poda ormana, ona oseti nešto meko, praškasto i izuzetno hladno. „Baš je ovo vrlo čudno“, reče ona i zađe korak ili dva dalje.
Sledećeg trenutka otkri da joj lice i ruke više ne trlja meko krzno, već nešto tvrdo, hrapavo i čak bockavo. „Ama, baš liči na granje drveća!“, uskliknu Lusi. A onda vide da ispred nje ima svetla – ne koji palac dalje, tamo gde je trebalo da bude kraj ormana, već daleko odatle. Nešto hladno i meko padalo je na nju. Trenutak kasnije ona otkri da stoji nasred šume u noćno doba, sa snegom pod nogama i pahuljicama koje proleću kroz vazduh.
Lusi se oseti malo prestrašeno, ali je isto tako osetila ljubopitljivost i uzbuđenje. Ona se osvrnu preko ramena, a tamo, među tamnim deblima, I dalje je videla otvorena vrata ormana i čak nazrela praznu sobu iz koje se zaputila. (Naravno, ostavila je vrata otvorena, jer znala je da je vrlo šašavo zatvoriti se u orman.) Izgledalo je da je tamo i dalje dan. „Uvek mogu da se vratim ako nešto krene kako ne treba“, pomisli Lusi. Krenula je napred, krc-krc preko snega pa kroz šumu prema onoj drugoj svetlosti. Stigla je do nje za nekih deset minuta i otkrila da je njen izvor jedna ulična svetiljka. Dok je stajala i gledala je, pitajući se šta će ulična svetiljka usred šume i pitajući se šta će sad, začula je tap-tup nogu prema sebi. Ubrzo potom, između stabala na svetlo ulične svetiljke kroči veoma neobična osoba.
Tek nešto viši od Lusi, nad glavom je nosio kišobran beo od snega. Od struka naviše bio je kao čovek, ali noge je imao kao kod jarca (dlake po njima bile su ugljeno crne), a umesto stopala imao je kozje papke. Imao je i rep, ali Lusi to najpre nije primetila jer mu je bio uredno obešen preko ruke kojom je držao kišobran, da mu se ne bi vukao po snegu. Oko vrata je umotao crveni vuneni šal, a i koža mu je bila prilično crvenkasta. Imao je neobično, ali prijatno malo lice, sa kratkom, zašiljenom bradom i kovrdžavom kosom, a iz uvojaka virila su dva roga, po jedan s obe strane čela. U jednoj ruci je, kao što sam rekao, držao kišobran; drugom rukom nosio je nekoliko paketa umotanih u pakpapir. Zbog tih paketa i snega izgledalo je kao da upravo stiže iz božićne kupovine. Bio je to faun. A kada je video Lusi, tako se trgao od iznenađenja da je ispustio sve pakete.
„Iju, blažen da sam!“, uskliknu faun.