Beli Oleander, Dženet Fič

*** O knjizi ***

INTERNACIONALNI BESTSELER BR. 1

Svuda hvaljen kao roman retke lepote i snage, Beli oleander pripoveda priču o Ingrid, briljantnoj pesnikinji zatvorenoj zbog ubistva, i njenoj kćeri Astrid, čija se odiseja kroz niz losanđeleskih starateljskih porodica – a svaka je zaseban svet sa svojim zakonima, svojim opasnostima, sopstvenim teškim lekcijama koje valja naučiti – postepeno pretvara u spasonosno i iznenađujuće otkrivanje sopstvene ličnosti.

*** Kritike ***

"Emocionalno očaravajuće… zlokobno zavodljivo."
Boston Globe

"Roman zastrašujuće originalnosti… Čitalac ulazi u zamišljeni svet gust poput šume… Ingrid i Astrid su dva najsvežija, najupečatljivija književna lika u skorije vreme."
San Francisco Chronicle

"Zaista nadarena književnica… Astridino putovanje je mnogo, mnogo više od čarobne, neodoljive avanture mlade junakinje koja se probija kroz život. Ono jeste život."
Denver Post

"Beli oleander, divna ali otrovna biljka, metafora je za majčinstvo u ovom impresivnom debitantskom romanu… Fičova zapanjujuće veštim jezikom donosi i inteligentnu i čarobnu priču."
New York Times Book Review

"Nesputan, smeo roman… intiman i epičan."
Los Angeles Times

*** O piscu ***

Kao srednjoškolka, Dženet Fič je odlučila da život posveti proučavanju istorije, privučena događajima i ličnostima o kojima je tek pomalo saznavala u školi. Pošto je, zahvaljujući svom bavljenju ruskom istorijom, u okviru razmene studenata dobila mesto na britanskom univerzitetu Kil, Fič je na svoj dvadeset prvi rođendan po sopstvenom priznanju doživela otkrovenje i rešila da postane pisac. "Želela sam da ŽIVIM, a ne da provedem život po bibliotekama. Naravno, zamišljala sam da ću kao pisac nositi ogrtač i imati gomilu avantura", našalila se na sopstveni račun u jednom intervjuu.

Prve kratke priče objavila je u opskurnim časopisima poput revija Crni ratnik i Kišni grad. Nakratko je pohađala Filmsku školu na kalifornijskom univerzitetu, radila kao lektor, slobodni novinar, urednik takvog izdanja kao što je Američki filmski magazin, ali i takvog kao što je Mancos Times Tribune, nedeljnik koji je izlazio u planinskim selima jugzapadnog Kolorada. Trenutno radi kao literarni recenzent za časopis Speak i drži privatnu nastavu kraetivnog pisanja u Los Anđelesu, gde živi sa mužem i osmogodišnjom kćerkom.

Dženet Fič autor je jednog romana, Beli oleander. Interesantna ja istorija koja stoji iza ovog naslova. 1994. Fič je napisala priču pod imenom Beli oleander, koja je uvršćena u izbor najboljih američkih kratkih priča za tu godinu. Uprkos ovom priznanju, jedan kanadski časopis odbio je da objavi priču, uz uredničko obrazloženje da više podseća na prvo poglavlje romana nego na priču kao celinu. Podstaknuta ovim odbijanjem, Dženet Fič je odlučila da priču razvije u roman koji je postao internacionalni bestseler i predložak za visokobudžetni film.

Dženet Fič trenutno radi na svom drugom romanu, za sada još uvek bez naslova.

*** Odlomak ***

1

SVETE ANE donosile su vrelinu iz pustinje, parušeći poslednju prolećnu travu u dlačice blede slame. Bujali su samo oleanderi nežnih otrovnih cvetova, zelenih kopljastih listova. Nismo mogle da spavamo po vrelim suvim noćima, ni moja majka ni ja. Probudila sam se u ponoć, zatekla njen krevet prazan, popela se na krov i s lakoćom spazila njenu plavu kosu, nalik belom plamenu pod svetlošću gotovo punog meseca.
„Vreme oleandera“, rekla je. „Ljubavnici koji se sada poubijaju okriviće vetar.“ Podigla je veliku šaku i raširila prste, puštajući pustinjsku suvoću da ih oliže. Moja majka nije bila svoja u vreme svetih Ana. Tada sam imala dvanaest godina i srce puno straha za nju. Želela sam da sve bude kao nekada, da Beri ponovo bude tu, da vetar prestane da duva.
„Trebalo bi da odspavaš“, ukazala sam.
„Ja nikad ne spavam“, odvratila je.
Sela sam pored nje, pa smo se zagledale u grad, koji je zujao i svetlucao kao računarski čip u nekoj nerazumljivoj mašini – čuvao tajnu kao pokeraš karte. Rub njenog belog kimona lepršao je na vetru, te sam mogla da joj vidim dojku, nisku i punu. Lepota moje majke podsećala je na sečivo vrlo oštrog noža.
Spustih joj glavu na nogu. Mirisala je na ljubičice. „Mi smo štapovi“, reče. „Žudimo za lepotom i ravnotežom. Prednost dajemo senzualnom nad sentimentalnim.“
„Štapovi“, ponovih. Želela sam da joj stavim do znanja da slušam. Naša boja u tarotu: štapovi. Umela je da otvara karte za mene, da mi objašnjava boje – štapove i dukate, pehare i mačeve – ali je kasnije prestala da ih čita. Više nije želela da vidi budućnost.
„Boju smo dobile od Normana“, rekla je. „Dlakavih divljaka koji su svoje bogove sekli na komade i meso vešali o drveće. Mi smo oni koji su srušili Rim. Strahuj samo od nemoćne starosti i smrti u krevetu. Ne zaboravi ko si.“
„Obećavam“, rekoh.
Ispod nas, na ulicama Holivuda, sirene su cvilele i testerisale mi živce. Za vreme svetih Ana, stabla eukaliptusa zapalila bi se kao džinovske sveće, a obronci prekriveni uljastom makijom začas bi planuli i isterali izgladnele kojote i jelene na Aveniju Frenklin.
Pogledala je naviše, na oprljeni mesec, kupajući se u njegovim svetlucavim zracima. „Mesec kao gavranovo oko.“
„Mesec kao bebino lice“, uzvratila sam, s glavom na njenom kolenu.
Nežno me je pomazila po kosi. „Izdajnikov mesec.“

S PROLEĆA se ova rana, ovo ludilo nije moglo ni zamisliti, ali nam se ipak isprečilo na putu, neprimetno kao nagazna mina. Tada nismo znale čak ni ime Berija Kolkera.
Beri. Kad se pojavio, bio je tako mali. Manji od zareza, beznačajan poput kašlja. Samo poznanik, s poetske večeri. Bilo je to u jednom vinskom podrumu u Venisu. Kao i uvek kad bi čitala, majka je bila odevena u belo, a kosa joj se, kao celac, belasala naspram blago preplanule kože. Stajala je u senci velike smokve, pod petoprstim lišćem. Ja sam sedela za stolom, iza gomile knjiga koje je trebalo da prodam posle čitanja – tankih knjiga u izdanju Blu šop presa iz Ostina u Teksasu. Nacrtala sam grane drveta, pčele što su se rojile nad opalim smokvama, sisale voće prevrelo na suncu, opijale se, pokušavale da polete, padale na zemlju. Mene je pak opio njen glas: dubok i ugrejan suncem, uz blagu naznaku stranog naglaska – švedskog pevušenja – ublaženog jednim pokolenjem. Da ste je ikad čuli, znali biste moć tog hipnotičkog glasa.
Posetioci su se nakon poetske večeri skupili i davali mi novac da ga stavim u kutiju za cigare, a majka je potpisala nekoliko knjiga. „Ah, život pisca“, ironično je primetila dok su mi ljudi pružali zgužvane petice i jedinice. Međutim, volela je ovakve događaje, onako kako je volela večeri s prijateljima piscima i nipodaštavanje poznatih pesnika uz piće i džoint – a i mrzela ih, onako kako je mrzela bedni posao u časopisu Sinema sin, gde je prelamala radove drugih pisaca; dok su oni, po ceni od pedeset centi za reč, na papir izlivali besramne klišee, otrcane imenice i bljutave glagole, dotle se moja majka ponekad satima premišljala da li će napisati te ili pa.
Dok je potpisivala knjige, lice je prekrojila u uobičajeni poluosmeh, više unutrašnji nego spoljašnji, šaleći se u sebi dok je svima zahvaljivala što su došli. Znala sam da je očekivala određenog čoveka. Već sam ga videla: stidljivi plavušan u atletskoj majici, s ogrlicom od kanapa i perlica. Stajao je u pozadini i posmatrao je, bespomoćan, opijen. Posle dvanaest godina provedenih kao Ingridina kći, umela sam takve da spazim i u snu.
Zdepast čovek, crne kose skupljene u konjski rep, progurao se napred i pružio knjigu na potpis. „Beri Kolker. Obožavam vaš opus.“ Potpisala je knjigu i vratila mu je, čak ga i ne pogledavši u lice. „Šta radite nakon ovoga?“ upitao je.
„Idem na randevu“, rekla je pruživši ruku ka sledećoj knjizi.
„A posle?“ nastavio je, i meni se dopalo njegovo samopouzdanje, mada nije bio njen tip – bucmast, tamnoput, s odelom iz Vojske spasa.
Želela je stidljivog plavušana, naravno – daleko mlađeg od sebe, čoveka koji se nadao da će takođe postati pesnik. Kući se s nama vratio on.
Ležala sam na dušeku na tremu i čekala da on ode, posmatrajući kako se večernje plavetnilo pretvara u baršun, kako indigo visi u vazduhu poput neiskazane nade, dok su moja majka i plavokosi čovek mrmljali s druge strane mrežastih vrata. Vazduhom se razlivao poseban tamjan koji je kupila u Malom Tokiju – bez tračka sladunjavosti, skup: mirisao je na drvo i zeleni čaj. Šačica zvezda ukazala se na nebu, ali u Los Anđelesu nijedno sazvežđe ne izgleda kako treba, pa sam ih sama povezala u nove celine: Pauk, Talas, Gitara.
Kad je otišao, ušla sam u veliku sobu. Sedela je na krevetu, prekrštenih nogu, u belom kimonu, i pisala nešto u beležnicu perom koje je umakala u bočicu. „Nikad ne dopusti muškarcu da prenoći“, rekla mi je. „Praskozorje ima moć da raščini svaku noćnu magiju.“
Noćna magija: zvučalo je divno. I ja ću jednog dana biti s ljubavnikom, a nakon toga pisati pesmu. Zagledala sam se u bele oleandere koje je tog jutra smestila na pomoćni stočić – tri grozda cvetova: oličenje neba, čoveka i zemlje – i pomislila na muziku glasova njenih ljubavnika u tami, na njihov tihi smeh, miris tamjana. Dodirnula sam cveće. Nebo. Čovek. Osetila sam da sam na ivici nečega – misterije što me je obavijala kao izmaglica, lanca događaja koji sam sama pokrenula.

CELOG TOG LETA odlazila sam s njom u redakciju. Nikad nije bila dovoljno dalekovida da me uključi u neki omladinski program, a ja nikad nisam pomenula letnju školu. Sama nastava mi je vrlo prijala, ali sam se s mukom uklapala među ostale devojčice. Moje vršnjakinje behu potpuno druga vrsta, a njihove brige tuđe kao pleme Dogona iz Malija. Sedmi razred me je naročito boleo, pa sam jedva čekala da ponovo budem s majkom. Soba za pripremu teksta u Sinema sinu, puna rapidografa i vrteški s olovkama u boji, papira velikih kao sto, providnih folija i klišea za štampu, dezeniranih traka, odbačenih naslova i fotografija koje sam smela da navoštim i lepim u kolaže, bila je moj raj. Sviđalo mi se kako su odrasli razgovarali oko mene: zaboravljali bi da sam ja tu i govorili bi sasvim zapanjujuće stvari. Danas je Marlin, književnica i umetnički direktor, tračarila o avanturi izdavača i urednice časopisa. „Bizaran slučaj ludila svetih Ana“, prokomentarisala je majka za svojim stolom. „Ona nosata anorektičarka u društvu čivave s tupeom? To prevazilazi svaku grotesku. Njihova deca neće znati da li da kljucaju ili laju.“
Nasmejali su se. Moja majka se nije libila da naglas kaže ono što su ostali mislili.
Sedela sam za praznim crtačkim stolom pored majčinog i crtala venecijanere kako seku svetlost poput sira. Čekala sam da čujem šta će majka sledeće reći, ali je samo vratila slušalice na uši, kao da stavlja tačku na kraj rečenice. Uvek je tako slagala tekstove – slušajući egzotičnu muziku preko slušalica i praveći se da je daleko, u nekom mirisnom kraljevstvu vatre i senki, umesto što na crtačkom stolu u filmskom časopisu slaže intervjue s glumcima, za osam dolara na sat. Usredsredila se na kretnje svog skalpela za papir, na rasecanje stubaca teksta. Iz noža je izvukla duge trakaste otpatke. „Kože im gulim“, rekla je. „Kože bljutavih piskarala, i kalemim ih na papir, stvarajući čudovišni besmisao.“
Pisci se nelagodno nasmejaše.
Niko nije obratio pažnju kad je ušao Bob, izdavač. Ja sam pognula glavu i uhvatila se glavaša, kao da radim nešto zvanično. Bob nikad nije prigovarao što dolazim da radim s majkom, ali mi je Marlin, umetnička direktorka, savetovala da „letim nisko i izbegavam radar“. Mene nikad nije primećivao. Samo moju majku. Tog dana joj je prišao, stao pored njene stolice i dodirnuo joj kosu, belu kao glečersko mleko, trudeći se da joj zaviri u bluzu. Na licu sam joj videla gađenje kad se pognuo preko nje i – tobože da bi održao ravnotežu – spustio ruku na njeno bedro.
Odglumila je prepadnutost i skalpelom ga, u jednom jedinom prenaglašenom pokretu, posekla po podlaktici.
Pogledao je svoju ruku, zaprepašćen potočićem krvi koji se ukazao na koži.
„Oh, Bobe!“ rekla je. „Tako mi je žao, nisam te videla. Jesi li dobro?“ Međutim, svojim suncokretskim očima saopštila mu je da bi ga podjednako mirne duše i preklala.
„Ništa strašno, dešava se.“ Niže rukava polo majice zjapila mu je posekotina od pet centimetara. „Dešava se“, rekao je nešto glasnije, kao da želi da umiri sve prisutne, a onda je pobegao u kancelariju.

ZA RUČAK smo se odvezle u brda i parkirale kola u šarenu senku velikog platana, čija je brašnjava bela kora podsećala na žensko telo naspram jezovitog plavog neba. Pile smo jogurt iz tetrapaka, i s kasetofona slušale glas En Sekston – čitala je sopstvenu poeziju zastrašujućim, ironičnim američkim otezanjem. Kazivala je o boravku u duševnoj bolnici, i usput zveckala zvončićima. Majka je zaustavila traku. „Reci mi naredni stih.“
Sviđalo mi se kad bi se trudila da me nečemu nauči, kad bi obraćala pažnju. Prečesto bi u mom prisustvu bila nedostupna. Kad god bi svoju oštru žižu usmerila ka meni, osetila bih toplinu koju cveće sigurno oseća kad ispod snega promoli krunicu na prve zgusnute zrake sunca.
S lakoćom sam odgovorila. Sve je ličilo na pesmu, svetlo se pomaljalo kroz krošnju platana dok je luda En zveckala zvoncetom – štimovanim na b – a majka klimnu glavom.
„Uvek uči pesme napamet“, rekla je. „Moraju da postanu srž tvojih kostiju. Slične su fluoru u vodi: ojačaće ti dušu pred mekom gnjileži sveta.“
Zamišljala sam da mi se ove reči upijaju u dušu, kao silikatna voda u Okamenjenu šumu*, i pretvaraju moje drvo u šareni ahat. Sviđalo mi se kad bi me majka ovako oblikovala. Pomislila sam da je glina u grnčarovim rukama zasigurno srećna.

PO PODNE se urednica popela u sobu za pripremu teksta, vukući za sobom ešarpe orijentalnog parfema, koje su lebdele u vazduhu dugo po njenom odlasku. Kit – mršava žena, preterano svetlih očiju, nervoznih pticolikih gestova – smejala se preširoko svojim crvenim ružem dok je letela tamo-amo, razgledala dizajn, proučavala stranice, zastajala da pročita tekst preko majčinog ramena, da ukaže na ispravke. Majka je zabacila kosu – trzaj mačke tren pre nego što će ogrebati.
„Koliko kose“, rekla je Kit. „Nije li to opasno u ovom poslu? U blizini je vreo vosak i koješta.“ Njena je frizura pak bila geometrijska, ofarbana u mastiljavocrno, izbrijana na vratu.
Majka nije obratila pažnju na nju, ali je ispustila skalpel tako da se zabio u sto poput koplja.
Nakon što je Kit otišla, majka je rekla umetničkoj direktorki: „Sigurna sam da bih joj se više dopala ošišana do glave. Obojena u istu njenu nijansu bitumena.“
„Vampirkana“, reče Marlin.