Tigar Pokraj Reke, Ravi Šankar Etet

*** O Knjizi :

Jednog vedrog jutra kad Delhi izgleda kao umiven monsunskom kišom, Svati Varma, poslednji kralj malenog i udaljenog Panajura, gubi u saobraćajnoj nesreći ženu i još nerođeno dete. Skršen, Svati se vraća u zemlju svojih otaca, da preda pepeo voljene svetim vodama reke Papanasini.Hiljadama kilometara od Panajura Vel, Svatijev brat od strica za koga Svati i ne zna, polazi u potragu za istinom o svojoj porodici, koja će ga iz Amerike, preko Londona i Berlina, konačno dovesti u Panajur.Za obojicu prinčeva tu počinje neobično putovanje koje će ih vratiti kroz okrutnu, živopisnu i mitovima ispunjenu istoriju kraljeva Panajura do legende što počiva u njenom srcu - predanja o tigru pokraj reke.

*** Kritike :

„Vrtoglav splet mitologije i mitotvorstva... Štivo izvanredne atmosfere, prepuno duhova.“
Time Out

„Roman prepun priča i glasova koji se pretapaju, prebogat istorijom i mitovima... Etet s retkim i dopadljivim umećem upliće istočnu i zapadnu kulturu, folklorna predanja i moderni duh.“
Sunday Herald

„Prelepa poetska, mistična i simbolična proza. Od prve stranice imate utisak da ste u rukama darovitog pripovedača.“
Historical Novels Review

*** O Piscu :

Rođen 1960, Ravi Šankar Etet je jedan od urednika u časopisu India Today.

Bavi se takođe i političkom karikaturom i grafičkim dizajnom.

Pre romana Tigar pokraj reke objavio je jednu zbirku pripovedaka.

Živi u Delhiju sa kućnim ljubimcima.

*** Odlomak :

ČINI UPOZORENJA

OVU ČIN PRIMENIO JE SVATI VARMA, POSLEDNJI KRALJ PANAJURA, PRE NEGO ŠTO JE OTPOČEO PUTOVANJE
KA SVOM DOMU

Neka bi se boginja Nili prikazala u ovim simbolima i sredstvima ove čini:
Samleti jedan naži*1 pirinča od ovogodišnje žetve u fini beli prah. U taj prah umešati đumbir i mleko crne mačke. U smešu zamočiti atame i njime nacrtati pentagram na oltaru od crnog mermera. Upaliti četiri svetiljke, po jednu na svakom uglu oltara: severnom, istočnom, južnom, zapadnom. Na istočni i zapadni ugao postaviti po jednu osušenu datulu; na severni koral, a na južni žad.
Prepoloviti limun i utrljati u njega vodicu od crvenog đumbira.
Postaviti limun u sredinu oltara i u srce mu zariti žrtveni bodež, zatim okrenuti bodež u smeru kazaljke na satu. Neka vam mali prst leve šake pokazuje ka istoku dok između palca i kažiprsta okrećete limun. Neka crveni sok žrtvenog voća pokapa pod.
Grmljavina na zapadu predskazaće veliki gubitak.
Ako se od istočnog ugla kuće oglasi gekon, uslediće povratak kući.
Neka je blagosloveno ime boginje Nili.

Poreklo: Amavasjakandam,
Nilibagavadimantramala

GLAVA PRVA

„Šta vam je u tome?“ Policajac iz aerodromskog obezbeđenja uzeo je urnu iz Svatijevih ruku. Oko poklopca je bila vezana crvena svilena marama Svatijeve žene. Policajac je prineo urnu do lica i zagledao se u nju.
„Kraljica“, odvratio je Svati i posegnuo za urnom.
„Nisam vas dobro čuo, gospodine?“, sumnjičavo reče policajac izmičući urnu van Svatijevog domašaja. Šake su mu bile krupne i smeđe, a nokti na četvrtastim prstima izgrizeni. Ispod dosade čujne u njegovom glasu Svati je slutio i urođenu drskost.
„Unutra je pepeo moje žene“, odgovorio je Svati, poslednji kralj Panajura, i ponovo posegnuo da uzme urnu s pepelom kraljice Panajura.
Poletanje jednog aviona napolju ispred terminala trže policajca. Posuda mu iskliznu između prstiju i Svati se pruži da je uhvati. Nije želeo da Nina padne na ovo tuđinsko tle Delhija, na betonski pod pokriven prašinom dolazaka i odlazaka bezbrojnih neznanaca. Kako se nagnuo napred stežući urnu u rukama, tako je izgubio ravnotežu i pao na policajca. Prigrlio je svoju voljenu na grudi i osetio u tom nevelikom bakarnom sudu njenu nežnu i neizdržljivu težinu koju je nosio kući. Policajac je zamlatarao rukama i obojica su se srušili na pod; posuda je iskliznula Svatiju iz ruku i otkotrljala se.
„Nina!“, kriknuo je Svati njeno ime. U pozadini je, zamućena kao na vrtešci, video lica nepoznatih ljudi, nejasnih crta, začuđena. Policajac se ispetljao iz zagrljaja sa Svatijem, otresao ga od sebe i pokušao da ustane. U ranoj jutarnjoj svetlosti što je dopirala kroz ogromne staklene ploče urna je svetlucala kao da posmatra Svatija. Osim jednog malog udubljenja sa strane, drugih oštećenja nije imala. Malo Nine rasulo se po podu – tanušan trag pepela, kao nerastumačivo oproštajno slovo.
Svati je kleknuo i pažljivo sakupio pepeo među prste. Brid dlana postao mu je prljavosiv od nje. Obrisao ju je o grudi. „Strašno mi je žao“, rekao joj je, prinoseći urnu licu i ponavljajući njeno ime.
Policajac je stajao pored njega, sav spetljan. „Trebalo je da date to na proveru“, rekao je pokazujući na nju oprezno. „Predostrožnosti nikad previše. Ludaka u današnje vreme ima koliko volite.“
Svati je dobro protumačio njegov pogled, i ne odole da mu se ne osmehne. Uspravio se, privijajući Ninu obema rukama uz sebe; ona se pripila uz njegovu toplinu. „Ovo će nam biti poslednje zajedničko putovanje“, promrmljao je.
Otvorio je torbu i vratio Ninu unutra. Dok je išao ka izlazu, osećao je na sebi radoznale poglede ostalih putnika. Dve žene se nešto krišom sašaptaše i povukoše dete s plišanim medvedićem u naručju da mu se skloni s puta. Devojčica je zurila u tog visokog čoveka u crnom, s jednim belim pramenom u dugačkoj kosi. Svati joj je namignuo.
Onizak ćelav čovek s ogromnom ženom osmehnuo mu se oprezno i pomerio u stranu da mu napravi mesta da prođe. Svati je uhvatio njegov pogled i uzvratio mu osmeh. „Moja žena“, rekao je podižući malko urnu. „Tako ona deluje na ljude.“
Nina bi se slatko nasmejala.
Naslonio se na sedište, osetio njegovu teksturu na zatiljku, sklopio oči. Urnu je spustio u krilo. Prošla je nedelja dana od njene smrti, a on je još osećao njenu težinu, njen obraz na svom ramenu, miris njene lepe crne kose koja joj je padala do pasa, koja se prosipala po njemu. Još je osećao kako joj se grudi dižu i spuštaju, i njenu meku dojku prislonjenu uz svoju mišicu. Njena svila šuštala je kraj njega, njen parfem ga lagano dražio. Predao joj se, ne usuđujući se da otvori oči – nesiguran da li će susresti njene. Plašio se da će je ponovo videti i da će ponovo izgubiti sliku njenih rumenih usana i jamice u obrazu.
Dijamantni odblesak sunca zasjao mu je na kapcima. Avion je urezivao kružnu putanju ka jugu i Svati je pogledao naniže, na Delhi koji je ostavljao za sobom, zelen i doteran, na rečni srp Jamune svetlucav u jutarnjoj izmaglici. „Zbogom svim ovim godinama“, šapnuo je. „Oprosti se, mila moja.“
Pod trupom aviona grad je bio vlažan od monsunskih kiša. Na ljeskavim crnim trakama puteva bleskali su automobili. Kišno je bilo duže od nedelju dana; prvog jutra Nina ga je probudila u svitanje. Liznula mu je uvo i nasmejala se. „Hajde da plešemo goli na kiši“, rekla je vukući ga za košulju u kojoj je spavao.
Naga je bila, video je. U jutarnjoj svetlosti grudi su joj svetlucale, krupne smeđe bradavice nalikovale su na plodove datule. U stomaku mu se zakovitlao vrtlog, kao i uvek kad bi video Ninu nagu; šakom joj je obuhvatio dojku.
„Posle“, rekla je uzmičući, namerno prosipajući kosu po njegovom licu. „Idemo napolje na kišu.“
Sledio ju je, a Nina se osvrtala, i smejala. Njeni blistavi zubi, tamni slap kose. Belina vitke ruke, na kojoj je sjala zlatna narukvica. Otvorila je vrata i istrčala na travnjak, ciknuvši kad je kiša linula po njoj. Zgrabio ju je, povukao je na mokru travu, dok ga je ona kroz smeh udarala u grudi. Zakotrljali su se po travi, kapi su padale po njima, neprekidno toptanje sićušnih stopala, obuhvatio je Ninine usne svojima. Imale su ukus kiše i zore, njen ukus. Držala ga je uz sebe, u sebi, široko otvorenim očima zagledana u nebo boje indiga. „Ne pomeraj se“, šapnula je. „Osećaš li kako se zemlja kreće da bi prihvatila kišu?“
Kroz kišne oblake zora je svitala u namazima cinobera, nebo se nadvijalo kao nekakva ogromna bremenita prisutnost iz koje su brizgale zrake. Svati se opružio poleđuške na mokroj travi i privio Ninu na svoje rame. Osećao je zemlju pod sobom. Njihov nedovršeni dom uzdizao se naspram neba, svetlost je zlatila četvorougao prozora na spavaćoj sobi.
„Baš si mi ti nekakav arhitekta“, opazio je. „Pitam se hoću li ikada dočekati da vidim ovu kuću dovršenu.“
„O, hoćeš“, obećala mu je, „a sobe će odzvanjati smehom naše dece.“ Obuhvatila mu je lice mekim dlanovima i prislonila mu glavu uz svoj stomak. „Čuješ li malog princa od Panajura kako se pomera?“, pitala je, zažarenih očiju.
Pod obrazom je osećao zategnutu kožu na njenom stomaku i zamišljao pokrete svog nerođenog deteta u njoj. Privijao ju je uz sebe, privijao svog naslednika uz lice. Vetar im je podrhtavao na koži.
„U kakav će svet dospeti ovaj mali princ?“, pitala je Nina. „Bojim se za njega.“
„U naš svet, svet naših usta i naše kože, pod kišobran našeg sna.“
„Svati, brinem se“, promrmljala je.
Povukao ju je na sebe, nagu na travi mokroj i opranoj na kiši. U daljini su ptice cvrkutale jutru. „Divan je ovaj svet u kome ti postojiš“, rekao joj je.
„Noćas sam sanjala da je na prvi rođendan našeg sina izbio nuklearni rat. Baš kao što je Nostradamus prorekao.“
„Nostradamus je bio običan sanjar“, pokušao je Svati da je uteši. „Neće biti nuklearnog rata.“
„Počelo je kao jedan tako vedar san.“ Zvučala je setno. „Zastavice i baloni na sve strane, i mnogo, mnogo dečice. Evo čak i sada mogu da se prisetim kakav je dan bio – jasno plavo nebo, lenji beli oblačići, drveće bujno i zeleno. Bili su svi naši prijatelji: Mukul i Binita, Babls i Biren, Šami, Šmitovi i Džidžibojs. Pili smo šampanjac, Mukul je pričao viceve. Deca su napolju u vrtu igrala nekakvu šašavu igru. Sva su imala šešire od papira. Unutra u kući Sajmon i Garfankl su pevali Skarboro fer.“
„Mrzim Sajmona i Garfankla“, rekao je Svati. „Šta ti bi da njih slušaš u snu!“
„Ćuti, nije smešno“, odvratila mu je. „Tražila sam te, ali tebe u snu nije bilo…“
„Super, baš lepe snove sanjaš. Sin mi slavi prvi rođendan, a ja nisam pozvan.“
„Iznela sam tortu deci u baštu. I sad osećam kako je mirisala, Svati – čokoladna torta, Binita ju je napravila i donela. ’Srećan rođendan!’, rekla sam, a deca su se okrenula i gledala me. Papirni šeširi su im bili počađaveli, na njima su bile nacrtane lobanje i ukrštene kosti. Svima su lica bila spečena, kao na Munkovom Kriku ili nešto tako.“
„Šššš, bio je to samo san, Nina.“
„Nebo je bilo kao od kalaja, Svati, a oblačići od crvenog plamena.“ Zagrlila ga je sa žestinom, a onda se otrgla. „Dovoljan je neki ludi general u Pakistanu ili rata željan mula ovde kod nas, i imaćemo Hirošimu u Delhiju. Šta će biti s decom, Svati?“
„Neće biti rata“, šapnuo je glasom tuđim, oklevajućim. „Samo si sanjala.“
Nešto mu najednom sinu u glavi. „Kako mu je bilo ime, Nina? Našem sinu…“
„Ne sećam se, mili. Sećam se samo dečijih lica. Zaboga, bilo je grozno…“
Obgrlio ju je oko ramena, mekih i čvrstih i zaokrugljenih, stegnuo je uz sebe. Sakrila je lice na njegove grudi. „Obećaj mi nešto“, glas joj je bio prigušen, pa ipak grozničav. „Nešto moraš da mi obećaš.“
„Sve što hoćeš, mazo moja, sve.“
„Obećaj da ćeš me, ako ikada izbije rat, odmah odvesti u kuću u Panajuru“, rekla je podižući pogled ka njemu. „I mene i našeg sina. Tamo će biti bezbedan.“
U daleki zeleni Panajur, kraljevstvo njegovih predaka, pored čije palate protiče velika reka Papanasini i hrani njihovu zemlju. Najednom se činilo da sve mora biti u redu. „Obećavam“, šapnuo je udišući miris njene mokre kose. „Odvešću te u Panajur. Odvešću vas oboje.“