Zvezda Mora, Džozef O' Konor

Kliknite na sliku da je uvelicate! Zvezda Mora, Džozef O' Konor
kliknite na slike za uvećani prikaz
Akcija, Sniženje, Novo ili Popust Kupon
Proizvođač: Laguna
Postavi Na:
Pitanja Štampaj
Ocena:
Ocena Posetilacca Broj ocena: 47
Proizvod nemamo na lageru.

Poslednja cena bila je: 780 din

Trenutno nemamo informaciju kada će i da li će ponovo biti dostupan. Aktuelnu ponudu iz ove kategorije pogledajte na:

Istorijski romani

Karakteristike proizvoda: Zvezda Mora, Džozef O' Konor

  • Zvezda Mora
  • Pisac : Džozef O' Konor
  • Format : 13 x 20 cm
  • Izdavač : Laguna
  • Broj strana : 441

Opis proizvoda: Zvezda Mora, Džozef O' Konor

*** O Knjizi :

U ledeno hladnu zimu 1847, gonjena nepravdom i prirodnom katastrofom, Zvezda mora isplovljava ka Njujorku. Na ovom brodu nalaze se stotine izbeglica. Sluškinja koja čuva strašnu tajnu, propali lord Meredit sa svojom porodicom, jedan ambiciozni romanopisac i sastavljač revolucionarnih balada – kreću preko Atlantika u potrazi za novim domom. Svi oni su međusobno povezani mnogo dublje nego što mogu i da naslute. Ali palubom se potajno šunja i ubica, gladan osvete koja će mu doneti oproštaj. Tokom dvadeset šest dana putovanja životi mnogih putnika će se završiti, a drugima će početi iz početka. U ovoj čudesnoj priči o tragediji i iskupljenju, dok se brod polako približava Obećanoj zemlji, njihove neraskidive veze sa prošlošću kao da svakim danom postaju sve jače.

*** Kritike :

„Remek-delo koje se ne ispušta iz ruku. Nemojte ga propustiti!“
DAILY MAIL

„Roman godine. Dramatičan, zanimljiv i izuzetno živopisan, i ne samo da je veoma interesantan za čitanje, već ima i velike šanse da vrlo brzo postane klasik.“
IRELAND ON SUNDAY, „KNJIGA GODINE“

„Zvezda mora predstavlja blistavo putovanje – na kojem se istorija pretvara u književnost, a arhivska građa oblikuje uz pomoć mašte. To je zaista najbolji O’Konorov roman: hrabar, duhovit, ambiciozan, pa ipak, po samoj svojoj suštini, jedinstveno savremen.“
KOLUM MEKEN

„Izuzetno oštroumno i potresno delo… Ovo je veliki roman.“
TIME OUT

„Trijumf… Spektakularan uspeh… Ova knjiga podiže kriterijume u savremenoj književnosti.“
SUNDAY TIMES

„Izvanredna galerija likova… Tužno i duhovito… Njegov do sada najkvalitetniji i najimpresivniji roman.“
IRISH TIMES

„Vrstan pripovedač… Uzbudljiva priča… O’Konorova strast nije ništa manja od belog usijanja… Neodoljivo uzbudljiv.“
THE TIMES

*** O Piscu :

Džozef O`Konor rođen je 1963, kao najstarije od četvoro dece. Njegova sestra je poznata pevacica Šinejd O`Konor. Diplomirao je i magistrirao na Odseku za engleski jezik i istoriju na Univerzitetu u Dablinu, nakon čega je nastavio postdiplomske studije na Univerzitetskom koledžu u Oksfordu i živeo u Londonu do 1996. Pisanjem se profesionalno bavi od 1989; deset godina je pisao kolumne za Esquire i Irish Tribune. Njegov prvi roman, Kauboji i indijanci, ušao je u najuži izbor za Vitbredovu nagradu, a najnoviji, Zvezda mora, u najuži izbor za roman godine u Irskoj. Pored književne i neknjiževne proze, piše i scenarije za film i pozorište. Pored ostalih, dobio je i nagrade Sunday Tribune/Henesy kao najbolji književnik i najbolji novi irski pisac godine (1989), Makolijevu stipendiju (1994), Miramaksovu nagradu za najbolji scenario (1995) i nagradu In Dublin Magazine za najbolju novu irsku dramu (1995).

Džozef O`Konor živi u Dalkiju, u Irskoj, sa suprugom Engleskinjom i sinom.

*** Odlomak :

MONSTRUM

PREDGOVOR: u kome su ukratko iznesena sećanja na ZVEZDU MORA: stanje njenih putnika kao i zlo koje se među njima krije.

Po celu noć je šetao po palubi, od pramca do krme, od sumraka do svitanja, mršavi, hromi bogalj iz Konemare pogruženih ramena, u odeći boje pepela.
Mornari, stražari i svi koji bi se našli u blizini kormilarnice prekinuli bi načas svoje razgovore ili poslove da pogledaju kako se šunja kroz maglu i mrak; oprezno, potajno, uvek sam, vukući levo stopalo za sobom kao da izvlači sidro. Na glavi je nosio zgužvani polucilindar, a oko vrata i brade pocepanu maramu; pohabani šinjel bio mu je tako neverovatno prljav da je bilo nemoguće zamisliti da je ikada bio čist.
Kretao se s gotovo ceremonijalnom opreznošću i nekim čudnim ostacima dostojanstva: poput kralja iz priče koji prerušen šeta među podanicima. Ruke mu behu veoma dugačke, a oči sjajne kao igle. Često je delovao začuđeno ili zlokobno, kao da je u životu došao do onog stadijuma u kome su sva objašnjenja izlišna, ili mu se bar veoma približio.
Njegovo tužno lice beše unakaženo ožiljcima i ružnim mrljama koje su dodatno pogoršavali napadi histeričnog češanja. Uprkos sitnoj građi i neznatnoj težini, činilo se da sa sobom nosi neverovatno teško breme. Nije to bila samo posledica njegovog deformiteta – sakatog stopala okovanog drvenom klompom na kojoj je bilo urezano veliko slovo M – već i zbog njegove zloslutne opreznosti; večite bojažljivosti zlostavljanog deteta.
Bio je jedan od onih ljudi koji neodoljivo privlače tuđu pažnju upravo time što se trude da je izbegnu. Mornari bi često i nesvesno naslutili njegovo prisustvo i pre nego što bi ga ugledali. Počeli su čak da se zabavljaju kladeći se na to gde se, u određenom trenutku, nalazi. „Deset zvona“ značilo je da je kraj kaveza sa svinjama na desnoj strani broda. U jedanaest i četvrt bio je kod kazana s vodom, gde su siromašne žene iz treće klase gotovile ono malo hrane što su imale – ali već treće noći pošto su isplovili iz Liverpula, ove opklade su izgubile svaku draž. Šetao je brodom kao da izvodi neki ritual. Gore. Dole. Popreko. Nazad. Pramac. Leva strana. Krma. Desna strana. Pojavljivao se sa zvezdama, nestajao s prvim zracima sunca, i među noćnim žiteljima broda postao poznat po nadimku „Duh“.
Nikada nije razgovarao s mornarima. I druge putnike koji su takođe noću tumarali po brodu uporno je izbegavao. Čak ni posle ponoći, kada bi svi oni počeli da se obraćaju jedan drugome i kad bi na mračnoj, vlažnoj palubi Zvezde mora zavladala prisnost kakve danju gotovo nikad nije bilo, nije pričao ni sa kim. Noću su sve kapije bile širom otvorene; pravila ublažena ili sasvim zaboravljena. Naravno, demokratija koja je vladala u to gluvo doba bila je samo iluzija; budući da je tama skrivala status i uverenje, ili ih barem svodila na meru u kojoj su se mogli zanemariti. Što je, možda, predstavljalo samo odraz iskonske bespomoćnosti čoveka na morskoj pučini.
Brod je noću delovao nemoćno, kao škripava, porozna, neupotrebljiva smeša drveta, smole, eksera i nade, izgubljena na zlokobnom crnom morskom prostranstvu koje bi na najmanji povod moglo da podivlja. Ljudi su noću na palubi govorili tiho, kao da se plaše da bi mogli izazvati bes okeana. Ili bi zamišljali Zvezdu kao ogromnu, preopterećenu zver, čija se drvena rebra nadimaju kao da će svakoga časa pući; koju gospodar bičem tera u poslednji trk, polumrtvu crkotinu po kojoj mi, putnici, milimo kao paraziti. Ali to poređenje je neumesno, jer nismo baš svi bili paraziti. Oni koji jesu, nikad to ne bi priznali.
Ispod nas su se prostirale nepoznate dubine što se samo maštom mogu dočarati, ambisi i klisure nekog nepoznatog kontinenta; iznad, grobno crnilo noći. Vetar je besno zavijao s visina koje su čak i najskeptičniji mornari uvek nazivali „nebesima“. A talasi su udarali i razbijali se o naše utočište, poput otelovljenog vetra, živog i pokretnog, koji se podsmeva drskosti onih što se usudiše da mu krenu u susret. Pa ipak, među onima koji su noću tumarali palubom vladao je gotovo pobožan mir: što je more bilo nemirnije, što je kiša bila hladnija, to je veća složnost vladala među ljudima koji su ih zajedno podnosili. Admiral bi zastao da popriča sa zabrinutim poslužiteljem, izgladneli putnik iz potpalublja s plemićem koga muči nesanica. Jedne noći je jedan zatvorenik, neki pomamni ludak iz Golveja, izveden iz ćelije u svoju samotnu šetnju. Čak i on se tada uključio u to tiho, pospano ćaskanje i podelio čašicu ruma s metodističkim sveštenikom iz Lajm Ridžisa u Engleskoj, koji nikada ranije nije okusio rum i često je propovedao protiv njega. (Videli su ih kako zajedno kleče na krmenoj palubi i tiho pevaju „Priđite meni“.)
Tu, pod okriljem noći, sve je bilo moguće. Ali Duha ti neobični događaji nisu zanimali. Bio je imun na njih; poput grebena na nepreglednoj pučini koja ga okružuje. Kao Prometej u ritama, koji čeka proždrljive ptice. Stajao je kraj velikog jarbola posmatrajući Atlantski okean kao da čeka da se ovaj smrzne ili proključa u krvi.
Između prvog i drugog zvona većina noćnih šetača bi se povukla; mnogi od njih sami, ali poneki i zajedno, jer je pod toplim okriljem noći cvetala tolerancija; pošto se priroda i usamljenost udružuju u tami. Od tri sata ujutro do zore, paluba je ostajala gotovo sasvim pusta. Dizala se i spuštala. Naginjala. Ponirala. Čak su i životinje u svojim kavezima spavale: svinje i pilići, ovce i guske. Samo je jek zvona koje je odbrojavalo noćne sate remetio tihi i omamljujući šapat mora. Poneki mornar bi zapevao da odagna san: ili bi porazgovarao s drugom. Povremeno bi ispod palube dopiralo bezumno mrmljanje ludaka, koji je lajao kao ranjeni pas ili pretio da će drugom zatvoreniku prakljačom razbiti glavu. (U to vreme, sem njega tamo nije bilo drugog zatvorenika.) U mračnom prolazu između stražnjeg zida kormilarnice i podnožja brodskog dimnjaka povremeno bi se mogle nazreti senke nekog para. A taj čovek iz Konemare bi još uvek stajao zagledan u zlokobnu tamu, poput kipa na pramcu broda što prkosi mećavi, sve dok mreža snasti oko jarbola i jedara ne bi izronila iz mraka, crna naspram prvog rumenila zore.
U sam osvit trećega jutra, jedan mornar mu ponudi šolju kafe. Po licu, kaputu i obodu šešira hvatalo mu se inje. Nije uzeo kafu niti se zahvalio. „Siromašan je kao crkveni miš“, primeti prvi oficir kad on u tišini odšepa dalje.
Mornari su se ponekad pitali da li Duhov noćni ritual predstavlja nekakav verski obred ili neki bizarni vid pokore, kakvi su, pričalo se, tipični za irske katolike. Da li je to, možda, čin pokajanja zbog neoprostivog greha, ili molitva za iskupljenje duša koje gore u Čistilištu. Ti irski domoroci verovali su u neverovatne stvari, i mornari su znali da od njih mogu svašta da očekuju. Nemarnim i svakodnevnim tonom govorili su o čudesima; prikazanjima svetaca; kipovima koji krvare. Za njih je pakao bio isto toliko stvaran kao Liverpul, raj opipljiv kao ostrvo Menhetn. Molitve su im ličile na čarolije ili vudu bajalice. Možda je taj Duh bio nekakav svetac; jedan od njihovih gurua.
Čak je i među sopstvenim sunarodnicima izazivao čuđenje. Izbeglice bi ga čule kako otvara kapak i spušta se niz merdevine pri slaboj svetlosti sveća; raspuštene kose, vlažne odeće, očiju staklastih poput polumrtve skuše. Kada bi ga videli kako dolazi znali su da već sviće, ali on kao da je nosio sa sobom dah noćnog mraza. Tama ga je obavijala poput širokog ogrtača. Ako bi se u tom trenutku i čuo nekakav zvuk, što se često dešavalo u zoru – razgovor grupe ljudi, ženski glas koji zaneseno pevuši molitvu – njegov dolazak bi ga gotovo uvek prekinuo. Gledali su kako drhteći prolazi kroz kabinu, provlačeći se između korpi i zavežljaja, malaksao, mokar i prozebao, poput marionete kojoj je neko presekao konce. Svukao bi nakvašeni kaput s promrzlog tela, presavio ga u jastuk i bacio se na svoj ležaj da spava.
Šta god da se oko njega dešavalo, prespavao bi čitav dan. Neosetljiv na plač beba i patnje putnika, na svađe, suze, prepirke i smeh koji su sačinjavali život u potpalublju, na krike, psovke, jadikovke i tuče, ležao je na daskama kao leš. Po njemu su trčali miševi; nikada se nije ni pomerio; bubašvabe su mu se zavlačile u kragnu košulje. Deca su oko njega jurcala i povraćala, muškarci svirali violine, vikali i svađali se, žene se natezale oko svakog zalogaja hrane (jer je hrana bila jedina valuta u toj pomorskoj zemlji, a njena raspodela predmet žučnih rasprava). Iz dubine potpalublja dopiralo je ječanje bolesnika i poput molitve se uzdizalo s njihovih bednih ležajeva; bolesni i zdravi ležali su rame uz rame, a očajnički krici i dozivanja mešali se sa zujanjem bezbrojnih muva.
Red ispred jedina dva toaleta u potpalublju protezao se tačno pored poklopca sanduka na štrokavom podu, koji je Duh prećutno proglasio svojim ležajem. Jedan od njih je bio razbijen, a drugi prepunjen i začepljen; obe kabine su vrvele od pacova. Već u sedam sati ujutru vonj amonijaka, večno prisutan u potpalublju baš kao i hladnoća i krici, ispunio bi tu ploveću tamnicu snagom eksplozije. Taj smrad beše gotovo opipljiv; gotovo se mogao uhvatiti lepljivom šakom. Trula hrana, trulo meso, truli plod trulih creva uvlačio se u odeću, kosu, ruke; u čaše iz kojih se pilo i hleb koji se jeo. Miris duvana, izbljuvaka, ustajalog znoja, plesnjive odeće, prljavih pokrivača i jeftinog viskija.
Okrugli prozorčići koji su služili za ventilaciju otvarani su da bi se ublažio neizrecivi smrad truleži. Ali povetarac kao da ga je samo pojačavao, raznoseći ga u sve šupljine i prolaze. Dva puta nedeljno podove su prali slanom vodom, ali čak je i čista voda nosila vonj dijareje i morala se mešati sa sirćetom da bi se taj zadah mogao podneti. Zlokobni smrad širio se po celom potpalublju, mučno, gnusno, odvratno isparenje koje je štipalo oči i golicalo nozdrve. Ali ni ta zagušljiva mijazma smrti i očajanja nije bila dovoljno jaka da probudi Duha.
Takav je bio od samog početka putovanja. Tačno uoči podneva onoga dana kada smo isplovili iz Liverpula, jedna grupa ljudi na glavnoj palubi počela je da viče. Ugledali su jednu barkantinu kako se s juga približava obali Dablina. Njeno plemenito ime bilo je Vojvotkinja od Kenta. Taj brod je nosio posmrtne ostatke Danijela O’Konela, člana parlamenta – „Oslobodioca“ siromašnih irskih katolika – koji je tog avgusta umro u Đenovi – da budu sahranjeni u njegovoj domovini.* Kada su videli taj brod, kao da su videli njega samog; tako se bar moglo zaključiti po plačnim molitvama putnika. Ali, umesto da se pridruži molitvama za palog junaka, Duh čak nije ni izašao na palubu da to vidi. Heroj mu nije bio važniji od sna; kao ni njegov posvećeni brod.
U osam sati posada je podelila dnevno sledovanje: četvrt kilograma mornarskog dvopeka i litar vode za svaku odraslu osobu, i polovina tog obroka za dete. Prozivka je obavljena u devet i četvrt. Posmrtni ostaci onih koji su poumirali prethodne noći izneseni su iz potpalublja da tu čekaju sahranu. Ponekad bi i za usnulog Duha pomislili da je jedan od njih, pa su njegovi odrpani saputnici morali da ih spreče da i njega odnesu. Ležajevi od dasaka ubrzo su oprani. Pod je prebrisan vlažnim krpama. Ćebad je pokupljena i otkuvana u urinu, da se unište vaši.
Posle doručka, putnici iz potpalublja oblačili su se i izlazili na palubu. Tamo su šetali na čistom, svežem vazduhu, sedeli na klupama i moljakali hranu od mornara; kroz zaključanu kapiju s gvozdenim rešetkama posmatrali su nas, putnike prve klase, kako jedemo peciva i pijemo kafu pod svilenom tendom. Sirotinja je često žučno raspravljala o tome na koji način se pavlaka za bogataše održava u svežem stanju. Neki su smatrali da se to postiže na taj način što se u nju umuti jedna kap krvi.
Prvih dana vreme je strahovito sporo prolazilo. Na svoje zaprepašćenje, putnici su u Liverpulu čuli da će se brod, pre no što zaplovi Atlantikom, vratiti do Irske. Ovo je muškarce navelo na očajničko opijanje, koje je potom prouzrokovalo veliku kavgu. Većina putnika iz potpalublja rasprodala je celokupnu imovinu da bi mogli da kupe kartu do Liverpula. Mnogi su u tom nesrećnom gradu punom kriminala bili orobljeni ili prevarom lišeni novaca tako što im je u zamenu za njih data hrpa grubo odštampanih novčanica, za koje im rekoše da su američki dolari. Sada su ih vraćali u Dablin, odakle su pre dve-tri nedelje krenuli, pomireni – ili barem pokušavajući da se pomire – s tim da više nikada neće videti svoju otadžbinu.
Ali čak i ta sitna uteha bila im je uskraćena. Krenuli smo preko uzburkanog i ćudljivog irskog mora i zaustavili se u Kingstaunu radi snabdevanja; a zatim polako nastavili duž razuđene jugo-istočne obale prema gradiću Kvinstaun u okrugu Kork. (Ili ’Kobh’, kako se kaže na galskom jeziku.) Pogled s pučine na Viklou, na Veksford ili Voterford, za mnoge je predstavljao teško iskušenje, diranje u zagnojenu ranu. Jednog jektičavog kovača iz Banklodija videli su kako u blizini Forlorn Pointa skače s palube i na jedvite jade pokušava da se dokopa obale, trudeći se poslednjim snagama da se vrati u mesto gde ga čeka sigurna smrt.
U Kvinstaunu se ukrcalo još stotinu putnika, koji su bili u tako teškom stanju da su pored njih ostali delovali kraljevski. Video sam jednu stariju ženu, svu u ritama, koja se s mukom dovukla preko mostića na palubu samo da bi na njoj izdahnula. Njena deca preklinjala su kapetana da je ipak odveze u Ameriku. Nisu mogli da plate sahranu, niti da podnesu sramotu da joj telo bude izbačeno na obalu. Njen ostareli i oronuli muž ležao je na keju, isuviše bolestan i izgladneo da bi mogao da izdrži put, i sam tek nekoliko časova daleko od smrti. Nisu imali srca da mu taj prizor prirede kao poslednji koji će videti na ovome svetu.
Kapetan nije mogao da pristane na to. Premda je po prirodi bio saosećajan čovek, kveker, zakone i propise koji su ga obavezivali nije smeo da prekrši. Posle gotovo čitavog sata plakanja i preklinjanja, smišljeno je i pažljivo razrađeno kompromisno rešenje. Ženino telo umotano je u kapetanovo ćebe, a zatim sklonjeno do isplovljavanja iz luke, nakon čega je diskretno spušteno u vodu. Članovi njene porodice morali su to sami da učine. Nijedan mornar nije smeo da dodirne leš, zbog opasnosti od infekcije. Kasnije je četvrti inženjer, koji im je uprkos svemu iz sažaljenja pomogao, pričao kako su joj, iz straha da će je struja vratiti u Kroshejven gde bi je nekadašnji susedi mogli prepoznati, nožem strahovito iznakazili lice. Među onima koji su suviše siromašni da bi bili dostojni stida, sramota traje duže od samog života. Poniženje je njihova jedina baština, a lišavanje valuta u kojoj se ono isplaćuje.
Pohabanost zbog dugogodišnje plovidbe uzela je svoj danak na Zvezdi, lađi koja se bližila kraju svojih putovanja. Za punih osamdeset godina prenela je ogromno breme; žito iz Karoline za gladne žitelje Evrope, avganistanski opijum, barut, drvenu građu iz Norveške, šećer s Misisipija i afričke robove na plantaže šećera. Služila je podjednako najuzvišenijim i najnižim ljudskim nagonima; šetajući njenom palubom i dodirujući njene zidove putnik je mogao osetiti snažnu povezanost s oboma. Njen kapetan nije znao – verovatno niko nije znao – da će posle ovog putovanja završiti na obali Dovera, gde će njen trup biti pretvoren u stanište za osuđenike. Prvi oficir je nekim putnicima iz potpalublja ponudio da obavljaju određene poslove: bačvarenje, šuperenje, sitne popravke, izradu pripona za jedra. To je izazvalo zavist njihovih saputnika koji nisu bili vični takvim zanatima ili su se u Irskoj bavili gajenjem ovaca: ta sposobnost je na brodu bila isto tako beskorisna kao što će se, bez sumnje, pokazati i u sirotinjskim četvrtima i zabitima Bruklina. Posao na brodu obezbeđivao je veću količinu hrane. Za neke, to je značilo opstanak.
Na Zvezdi mora nije bilo nijednog katoličkog popa, ali ponekad bi popodne metodistički sveštenik na krmenoj palubi izgovorio nekoliko neutralnih rečenica ili bi naglas čitao Sveto pismo. Najčešće je birao levitski zakonik, Makabejce i Isaiju. Ridajte, lađe tarsiske, jer vaša je snaga jalova. Ponekom detetu njegov vatreni način izražavanja delovao je zastrašujuće, pa su molila roditelje da ih sklone odatle. Ali mnogi su ostajali da ga slušaju, ako ni zbog čega drugog, makar da ubiju dosadu. Taj saosećajni, uredni čovečuljak sitne glave stajao je na prstima i dirigovao svojom četkicom za zube, dok su putnici pevali himne po njegovom izboru, stihove veličanstvene poput granitnih spomenika.

Bože jedini Spasitelju naš
Utehu nam donesi
Kroz olujne dane vodi nas
I dom daj nam večni.
Pogledajte ostale proizvode iz kategorije: Istorijski romani
Reklamacije, Zamena Proizvoda i Povraćaj Novca, Saobraznost (garancija)
Reklamacije: U slučaju da niste zadovoljni kupljenim proizvodom jer ne odgovara karakteristikama i opisu proizvoda sa ove stranice, smatrate da je proizvod neispravan ili da proizvod nije ispunio vaša očekivanja, imate pravo na reklamaciju kupljenog proizvoda u roku od 14 dana od dana isporuke proizvoda. Proizvod koji reklamirate mora sadržati sve pripadajuće elemente: proizvod, kompletnu dokumentaciju, originalno pakovanje, zaštitne elemente...Proizvod mora biti očišćen od tragova korišćenja i bez fizičkih oštećenja. Sve Za Kuću d.o.o. ne preuzima odgovornost za fizički oštećene proizvode ili proizvode koji su oštećeni nenamenskim korišćenjem. Detalje o načinu vraćanja proizvoda i ostalim pravima i obavezama možete pronaći na poleđini računa. Budite sigurni da ćemo sve opravdane reklamacije prihvatiti i u zavisnosti od Vaših zahteva vratiti novac, zameniti ili popraviti proizvod. Prijave reklamacija kao i detaljne informacije o pravima i obavezama kupca ili prodavca možete pronaći na: Prijava Reklamacija | Zakon O Zaštiti Potrošača | Prava i Obaveze |

Saobraznost (Garancija): Ukoliko u karakteristikama ili opisu proizvoda nije drugačije navedeno garancija (saobraznost) važi 2 godine od datuma kupovine proizvoda. Izjava Prodavca
Naručivanje telefonom
Ukoliko iz bilo kog razloga niste u mogućnosti da naparvite narudžbenicu na regularan način preko sajta koristeći dugme "Dodaj u korpu", možete to učiniti i telefonom na sledeći način:
  1. Pozovite broj 011/30-47-098, 011/30-47-821 ili 062/217-224 (radnim danima od 09 do 17 i subotom od 09-15 časova)
  2. Poželjno je da imate email adresu! Na e-mail adresu šaljemo poruke o promenama statusa narudžbenice.
  3. Izdiktirajte operateru šifru proizvoda - šifra ovog proizvoda je: 6492
  4. Operater će zapisati vaše podatke: ime, adresu isporuke, kontakt telefon i napraviti narudžbenicu.
  5. Nije moguće napraviti narudžbenicu ukoliko na ovoj stranici piše da je ARTIKAL RASPRODAT!
  6. Ukoliko naručujete na firmu potrebno je da izdiktirate i PIB broj firme
Kada operater napravi narudžbenicu informacije će biti poslate na Vašu email adresu. U poruci su navedeni svi detalji i informacije vezane za vašu narudžbenicu. U zavisnosti od izabranog načina plaćanja (pouzećem, uplatnicom, e-bankingom, karticom...) kreće proces pripreme i slanja pošiljke. Kada predamo pošiljku kurirskoj službi, šaljemo Vam obaveštenje na e-mail adresu sa informacijom da je pošiljka poslata i da je možete sutradan očekivati na adresi isporuke. Uz pošiljku dobijate račun i garantni list / izjavu o saobraznosti.

Molimo vas da ovaj telefon koristite za pravljenje telefonske narudžbenice, a ne za postavljanje tehničkih pitanja u vezi sa proizvodom. Operateri, zbog velikog broja artikala, nisu osposobljeni da vam daju tehničke informacije o proizvodima. Za tu svrhu molimo vas da nam pošaljete email poruku sa dodatnim pitanjima čiji link se nalazi ispod slike proizvoda na ovoj stranici. Email će biti prosleđen editoru ili autoru kategorije iz koje je proizvod, koji će Vam dati precizne podatke o proizvodu.
SMS Naručivanje
Da biste napravili narudžbenicu SMS porukom potrebno je da na broj 062 217 224 pošaljete:
  • Sifra 6492, kolicina (za 1 komad kucate 1, za 3 komada 3), Ime i prezime, Adresu isporuke, Poštanski broj, Grad, Kontakt telefon, e-mail adresu (e-mail adresa nije obavezna)
  • Primer: Sifra 6492, 2, Pavle Milosevic, Obalska 18, 11000, Beograd, 063123123, pavmi@szk.com
  • Broj 062 217 224 koristite isključivo za pravljenje SMS narudžbenica. Na pozive ili pitanja poslata na ovaj broj telefona niko neće odgovarati.
  • Za uspešno kreiranje narudžbenice, neophodno je da pošaljete sve tražene podatke.
  • Potvrdu sa brojem narudžbenice dobićete SMS porukom, radnim danom od 09 do 17 h.
  • Narudžbenice kreirane SMS porukom plaćate kuriru prilikom preuzimanja pošiljke. Ukoliko naručujete na firmu ili želite drugi način plaćanje koristite klasične načine naručivanja.
LEGO Kocke Novogodisnja AKCIJA
Radna Anatomska Stolica Akcija
Novogodisnji Ukras Girlanda Sa Lampicama Akcija
Novogodisnja LED Pahulja i Novogodisnja Rasveta Akcija
Inhalatori kompresorski i ultrazvucni Akcija 3990 dinara
Rasprodaja Poslednji Komadi
Elektronski Sef Sa Dodatkom 2 KljuÄŤa Akcija 3999 dinara
Lazy Bag fotelje Akcija