Pesma O Troji, Kolin Mekalou

*** O Knjizi :

U Pesmi o Troji slavna autorka romana Ptice umiru pevajući na nov način pripoveda o Parisu i Jeleni, besmrtnim ljubavnicima koji su osudili dva naroda na užasni rat. Njihova povest sagledana je očima glavnih likova: zavodljive i samodopadljive Jelene; prepredenog i izvanredno pametnog Odiseja; setnog i ostarelog trojanskog kralja Prijama; rastrzanog ratnika i kneza Ahila; i Agamemnona, kralja kraljeva, koji je pristao da počini nepojmljivo samo da porine svojih hiljadu lađa. Ovo je priča o ljubavi, stremljenjima, obmanama, časti i sažižućim strastima koju ćete pročitati u jednom dahu.

*** Kritike :

„Kolin Mekalou ima da kaže još mnogo više od onoga što je stvorila u romanu Ptice umiru pevajući... Ova njena knjiga puna je uzbudljivih trenutaka, dirljivih trenutaka, trenutaka punih seksualnosti i romantike.”
Sunday Times

*** O Piscu :

Kolin Mekalou je rođena u Velingtonu u Australiji, 1. juna 1937. godine, od roditelja Džejmsa i Loren Mekalou. Po obrazovanju lekar neurofiziolog, Mekalou je dala značajan doprinos medicini kao istraživač u oblasti neurofiziologije, kao predavač na univerzitetu Jejl i kao osnivač odeljenja za neurofiziologiju u sidnejskoj bolnici Royal North Shore.
Karijeru pisca otpočela je romanom Tim, iza koga je sledio internacionalni bestseler Ptice umiru pevajući. Pored ovih, Kolin Mekalou je napisala još devet romana, među kojima i trilogiju Prvi čovek Rima koju Lagunini čitaoci imaju prilike da upoznaju. Osim prozom, bavi se i pisanjem tekstova za pozorišne mjuzikle.

Kolin Mekalou živi sa mužem Rikom Robinsonom na ostrvu Norfolk u Južnom Pacifiku, daleko od obala Australije.

*** Odlomak :

POGLAVLJE PRVO
PRIJAMOVA PRIPOVEST

Nikada nije bilo grada poput Troje. Kada se mladi sveštenik Kalhant, poslat u egipatsku Tebu za vreme svoga naukovanja, otuda vratio, ne beše oduševljen piramidama sagra?enim duž zapadne obale Reke života. Troja je uznositija, govorio je on, jer se propinje viša, a njene gra?evine udomljavaju žive, a ne mrtve. Ali, dodao je, postoji jedna olakšavajuaa okolnost: Egipaani imaju slabija božanstva. Egipaani su sami pomerali svoje kamenje, rukama smrtnika, dok su moane zidove Troje podigli naši bogovi lieno. Niti se, govorio je Kalhant, ravni Vavilon može nadmetati, njegova je visina utonula u reeni mulj, zidovi su mu kao deeja igrarija.
Nema toga ko bi se seaao kada su naši zidovi podignuti, tako je to davno bilo, a ipak, prieu zna svako. Dardan (sin kralja naših bogova, Zevsa) uzeo je u posed eetvrtasto poluostrvo na samom vrhu Male Azije, gde sa severne strane Euksinsko more uliva svoje vode u Egejsko, kroz uzani tesnac Helesponta. Ovo novo kraljevstvo Dardan je podelio na dva dela. Južni je dao svom drugom sinu, koji je svoj posed nazvao Dardanija i za prestonicu uzeo grad Lirnes. Mada manji, severni deo je mnogo, mnogo bogatiji; eiji je – toga je i nadzor nad Helespontom i pravo da se ubiraju nameti od svih trgovaca što plove u Euksinsko more i iz njega isplovljavaju. Ovaj se kraj naziva Troada. Njegova prestonica, Troja, uzdiže se na brdu zvanom Troja.
Zevs je voleo svog smrtnog sina, i zato je, kada se Dardan molio božanskom ocu da Troju obdari neporušivim bedemima, bio rad da usliši njegovu molbu. Dva su boga tada bila u nemilosti: Posejdon, gospodar mora, i Apolon, gospodar svetlosti. Nare?eno im je da odu u Troju i izgrade bedeme više, šire i evršae od svih. Prefinjenom i izbirljivom Apolonu zadatak baš i ne beše po volji, i on je radije odabrao da svira u liru nego da se prlja i preznojava – tako ae, pažljivo je objasnio lakovernom Posejdonu, pomoai da se prekrati vreme dok se zidovi podignu. Tako je Posejdon re?ao kamen po kamen dok mu je Apolon svirao.
Posejdon je radio za nagradu, svotu od sto talanata zlata koja ae se od tada svake godine polagati u njegov hram u Lirnesu. Kralj Dardan je pristao; od pamtiveka se Posejdonovom hramu u Lirnesu svake godine uplaaivalo stotinu talanata zlata. Ali onda, baš kada je moj otac Laomedont stupio na trojanski presto, dogodio se tako razoran zemljotres da je porušio Kuau Minoja na Kritu i zbrisao ostrvsko kraljevstvo Tiru. Naš zapadni zid se obrušio i otac je doveo grekog graditelja Eaka da ga dozida.
Eak je dobro obavio posao, mada taj novi zid koji je podigao nije posedovao ni glatkoau niti lepotu ostalog dela tog velikog, božjom rukom sazdanog utvr?enja.
Ugovor sa Posejdonom (valjda Apolon nije izvoleo tražiti naknadu za svoje muziciranje), govorio je moj otac, izneveren je. Na kraju se zidovi nisu pokazali nerazorivima. Shodno tome, stotinu talanata zlata koji su se svake godine plaaali Posejdonovom hramu u Lirnesu nisu se više imali plaaati. Nikada. Naoko se taj razlog einio valjanim, osim što su bogovi svakako znali ono što sam eak i ja, tada deeak, znao: da je kralj Laomedont nepopravljiva cicija, i da je davanje tolikog dragocenog trojanskog zlata jednom svetilištu u suparniekom gradu i pod vlašau suparnieke dinastije krvnih srodnika – mrzeo.
Bilo kako bilo, zlato više nisu davali, i ništa se nije dogodilo. I tako potraja duže nego što je meni trebalo da iz deteta odrastem u muškarca.
Ni kada se lav pojavio, niko nije pomislio da poveže njegov dolazak sa uvre?enim bogovima ili gradskim bedemima.
Južno od Troje, u zelenim ravnicama, nalazilo se uzgajalište konja moga oca, njegova jedina slabost – mada je kralju Laomedontu eak i slabost morala donositi zaradu. Nedugo pošto je Grk Eak dovršio opravku zapadnog zida, u Troju je stigao neki eovek iz mesta tako dalekog da o njemu nismo znali ništa osim da tamošnje planine podupiru nebo a trava je rosnija no što bi igde drugde mogla biti. Odbegli je sa sobom doveo deset konja – tri pastuva i sedam kobila. Bili su to konji kakvima ni sliene nikada ne videsmo – krupni, brzi, dostojanstveni, dugogrivi i dugorepi, lepih glava, otmeni i krotki. Izvrsni za vueu bojnih kola! Istoga easa kada ih je kralj ugledao, sudbina tog eoveka bila je zapeeaaena. On je nastradao, a njegovi konji postali su lieno vlasništvo kralja Troje, koji je od njih izveo vrstu toliko euvenu da su trgovci iz eitavog sveta dolazili da kupuju kobile i škopljenike; otac beše suviše oštrouman da bi prodao ijednog pastuva.
Posred uzgajališta konja išla je izrovana i mraena staza, koju su nekada koristili lavovi kada su se leti selili iz Male Azije na sever u Skitiju, i na jug ponovo da zimuju u Kariji i Likiji, gde je sunce zadržavalo snagu da zgreje njihova sme?astožuta krzna. Izlovljavanjem su istrebljeni; staza lavova postala je puteljak do vode.
Pre šest godina seljaci su došli treeai, prebledeli. Nikada neau zaboraviti kakvo je ocu bilo lice kada su mu kazali da tri njegove najbolje kobile leže mrtve, a jedan pastuv gadno iskasapljen, svi žrtve lava.
Laomedont nije bio eovek koji bi se prepustio nepromišljenom gnevu. Odmerenim glasom je naredio da se sledeaeg proleaa eitavo odeljenje kuane straže postavi na stazu, i da ubiju zver.
Ne beše to obiean lav! Svakoga proleaa i jeseni provlaeio se tako pritajeno da ga niko ne bi video i ubijao je mnogo više nego što mu je trbuh tražio. Ubijao je jer je to voleo. Dve godine pošto se pojavio, kuana straža ga je zatekla kako napada jednog pastuva. Približavali su mu se lupajuai maeevima u štitove, u nameri da ga priteraju u jedan ugao kako bi mogli da upotrebe koplja. Umesto toga, on se propeo da rikne svoj borbeni krik, ustremio se na njih, pa proleteo kroz njihov stroj kao stena što se obrušava niz padinu. Kako su se raspršili, kraljevska zver ubila je sedmoricu pre nego što je neozle?ena nastavila svojim putem.
Jedno je dobro donela ova nesreaa. Neki eovek rasparan kandžama poživeo je da ode sveštenicima, i rekao je Kalhantu da je lav imao Posejdonov znak; na svetlom boku imao je crni trozubac. Kalhant se odmah obratio proroeištu i onda objavio da lav pripada Posejdonu. Teško onom Trojancu koji podigne ruku na njega! Kalhant je zavapio, jer to je kazna namenjena Troji zbog izigravanja Gospodara Mora u plaaanju sto talanata godišnje. I lav neae otiai dok se to ne nastavi.
U poeetku se moj otac oglušivao o Kalhanta i proroeište. Na jesen je ponovo poslao kuanu stražu da ubije zver. Ali on je potcenio strah obienog eoveka od bogova; eak i kada je kralj zapretio svojim euvarima smrtnom kaznom, oni nisu hteli da idu. Uplašen ali svojeglav, obavestio je Kalhanta kako odbija da poklanja trojansko zlato dardanskom Lirnesu – sveštenicima je bolje da smisle nešto drugo. Kalhant se vratio u proroeište, koje je jasnim jezikom objavilo da postoji druga moguanost. Ako bi svakoga proleaa i jeseni šest devica odre?enih žrebanjem okovali na pašnjacima i ostavili ih tamo lavu, Posejdon bi bio zadovoljan – za sada.
Prirodno, kralj je više voleo da bogu daje device nego zlato; novi plan je napredovao. Nevolja je bila u tome što on nikada nije zaista verovao sveštenicima u ovome, ne zato što je bio bogohulan eovek – bogovima je davao ono što je smatrao da im pripada – vea zato što nije voleo da ga oeerupaju. Tako su svakoga proleaa i jeseni svaku petnaestogodišnju devicu pokrivali belim velom od glave do pete da bi se onemoguailo prepoznavanje i izvodili je u niz u dvorištu Posejdona Zidotvorca, gde su sveštenici odabirali za žrtvovanje šest neprepoznatljivih belih zamotuljaka.
Zamisao je uspevala. Dva puta godišnje lav je nailazio, ubijao devojke dok su stajale šauaurene u okovima, a konji su ostajali mirni. Za kralja Laomedonta to je bilo plaaanje beznaeajne cene zarad spasavanja ponosa i zaštite posla.

Pre eetiri dana odabrali su šest jesenjih žrtava. Njih pet su bile devojke iz grada; šesta je bila iz tvr?ave, otmene palate. Najmilije dete moga oca, njegova kaerka Hesiona. Kada Kalhant do?e da mu saopšti tu vest, on ne poverova.
„Hoaeš li da kažeš da si bio toliko blesav da ne obeležiš njen veo?“ – pitao je. „Zar prema mojoj kaerki kao prema svima ostalima?“
„To je božja volja“, mirno je rekao Kalhant.
„Nije božja volja da moja kaerka bude odabrana! Njegova je volja da dobije šest devica, ništa drugo! Zato odaberi drugu žrtvu, Kalhante.“
„Ne mogu, veliki kralju.“
Kalhant nije hteo da ustukne sa svoga stanovišta. Izborom je upravljala božanska ruka, što je znaeilo da ae samo Hesiona, i nijedna druga devojka, zadovoljiti uslove žrtvovanja.
Iako niko sa dvora nije prisustvovao ovom napetom i ljutitom razgovoru, glas o tome proleteo je tvr?avom s kraja na kraj i od vrha do dna. Udvorice poput Antenora glasno su prekorevali sveštenika, dok su kraljeva mnogobrojna deca – ukljueujuai i mene, njegovog naslednika – mislila da ae otac najzad morati da popusti i plati Posejdonu onih godišnjih sto talanata zlata.

Sledeaeg dana kralj je sazvao savet. Naravno, i ja sam prisustvovao; prestolonaslednik mora da sasluša izricanje kraljevih odluka.
On je delovao sabrano i mirno. Kralj Laomedont je bio sitan eovek, daleko odmakao od cveta mladosti, duge sede kose, u dugoj zlatnoj odori. Glas koji je iz njega dopirao nikada nije prestao da nas zaeu?uje, jer beše dubok, otmen, melodiean i snažan.
„Moja kai Hesiona“, obratio se redovima okupljenih sinova, bliskih i dalekih ro?aka, „pristala je da bude žrtvovana. Od nje to traži bog.“
Verovatno je Antenor pretpostavljao šta ae kralj reai; ja nisam, niti su moja mla?a braaa.
„Bože moj!“ – zavapio sam pre nego što sam se uspeo suzdržati. „Ne možeš! Kada su vremena teška, kralj može pribeai prinošenju žrtava za dobro naroda, ali njegove devieanske kaerke pripadaju Devici Artemidi, ne Posejdonu!“
Nije mu se dopalo što euje svog najstarijeg sina kako ga prekoreva naoeigled dvora; usne mu se istanjiše, grudi naduše. „Moja kai je odabrana, Podaree Prijame! Posejdon ju je odabrao!“
„Posejdon bi bio sreaniji“, rekoh kroza zube, „kad bi mu se platilo stotinu talanata zlata za njegov hram u Lirnesu.“
U tom trenutku spazih gde se Antenor smejulji. Toliko mu je bilo milo što euje kralja i njegovog naslednika kako se sva?aju!
„Odbijam“, reee kralj Laomedont, „da platim dobrim, mukom steeenim zlatom jednom bogu koji zapadni zid nije sazidao dovoljno evrsto da izdrži jedan od njegovih zemljotresa!“
„Ne možeš poslati Hesionu u smrt, oee!“
„Ne šaljem je ja u smrt! Posejdon je šalje!“
Sveštenik Kalhant se maee, onda se ukipi.
„Smrtni eovek poput tebe“, rekoh, „ne treba da krivi bogove zbog vlastitih grešaka.“
„Kažeš li to da ja einim greške?“
„Svi smrtni ljudi ih eine“, odgovorio sam, „eak i kralj Troade.“
„Gubi se, Podaree Prijame! Napolje iz ove sobe! Ko zna? Možda ae sledeae godine Posejdon tražiti da budu žrtvovani naslednici trona!“
Antenor se i dalje smeškao. Ja se okrenuh i napustih prostoriju da u gradu i na vetru potražim utehu.

Hladan, vlažan vetar duvao je sa udaljenog vrha Ide hladeai moj bes dok sam koraeao duž poploeane terase na spoljašnjoj strani prestone dvorane i išao prema dugom nizu od dve stotine stepenika što vode naviše ka vrhu tvr?ave. Tamo, daleko iznad nizine, sklopio sam ruke preko kamenova koje je napravio eovek; jer nisu bogovi sazidali tvr?avu, vea je to ueinio Dardan. Nešto je delovalo na mene iz tih kostiju Majke Zemlje brižljivo otesanih u gromade, i osetih u tom easu moa koja u kralju obitava. Koliko godina, pitao sam se, mora proai pre nego se okrunim zlatnom tijarom i sednem na stolicu od slonovaee koja je trojanski presto? Muškarci dardanskoga doma dugoveeni su, a Laomedont nije još uzeo ni sedamdesetu.
Dugo sam posmatrao komešanje ljudi i žena u gradu ispod mene, a onda pogledao dalje ka zelenim livadama gde su dragoceni konji kralja Laomedonta izvijali duge vratove, gurkali se i štrpkali travu. Ali taj pogled je samo uveaao bol. Zato se okrenuh ka zapadnom ostrvu Tenedu i dimu što se izvijao od vatri upaljenih zbog studeni u malom luekom selu Sigionu. Dalje prema severu, u plavetnim vodama Helesponta ogledalo se nebo; video sam dugu sivkastu krivinu obale gde se spajaju Skamandar i Simois, dve reke što navodnjavaju Troadu i hrane useve, krupnik i jeeam, ustalasane pod huenim, neprekidnim vetrom.
Najzad me taj vetar potera s grudobrana u prostrano dvorište pred ulazom u palatu, pa tamo saeekah dok konjušar ne dotera moja kola.
„Dole u grad“, rekoh vozaru. „Pusti neka te konji vode.“
Glavni put se spušta od tvr?ave da se spoji s krivinom glavne ulice što se pruža duž unutrašnje strane gradskih zidina. Zidina koje je podigao Posejdon. Tamo gde se ove dve ulice spajaju, stoji jedna od triju kapija ostavljenih u zidovima Troje, Skejska. Nisam se mogao setiti da je ikada bila zatvorena; ljudi su govorili da se to dešavalo samo za ratova, a nije postojao narod na svetu dovoljno jak da zarati protiv Troje.
Skejska kapija se uzdizala dvadeset lakata u visinu, i bila je sagra?ena od ogromnih klada spojenih klinovima i ploeama od bronze, suviše teška da visi i na najjaeim šarkama koje bi eovek mogao da iskuje. Umesto toga otvarala se na naein za koji je reeeno da ga je osmislio Strelac Apolon dok je ležao na suncu posmatrajuai kako se Posejdon preznojava. Donji deo jedinog krila ovih vrata poeivao je na velikoj zaobljenoj steni usa?enoj u duboki, polukružni žleb, a teški bronzani lanci prebaeeni su oko ramenolikog dela stene. Ako je trebalo zatvoriti kapiju, zaprega od trideset volova potezala je lanac i krilo se malo-pomalo zatvaralo dok se stena kotrljala dnom žleba.
Kao mališan, goreai od želje da vidim taj doga?aj, molio sam oca da upregne volove. I sada eujem njegov smeh i odbijanje, ja, eovek od eetrdeset leta, muž deset žena i vlasnik pedeset naložnica, i dalje željan da Skejsku kapiju vidim zatvorenu.
Jedan poduprti luk iznad kapije povezivao je zidove što su se dizali levo i desno od nje, omoguaujuai tako da staza koja ide preko vrha nastavi taeno po obodu grada. Skejski trg u pozadini kapije bio je u stalnoj senci ovih neverovatnih, bogom sazdanih bedema; uzdizali su se trideset lakata iznad mene, ravni i glatki, sjajni na suncu kada ih je obasjavalo.
Klimnuh vozaru da produži, ali se predomislih i, pre nego je stigao zatresti dizgine, zaustavih ga. Kroz kapiju je na trg ušla grupa ljudi. Grci. Videlo se to po njihovoj nošnji i držanju. Imali su kožne suknje ili uzane, kožne pantalone do kolena; neki su bili goli do pojasa, drugi su nosili ukrašene kožne bluze raskopeane na grudima. Odeaa je bila kiaena, pokrivena zlaaenim šarama ili veselim resama ili smotuljcima bojene kože; strukove su utegli širokim pojasevima od zlata i lapisom optoeene bronze; sa ušnih resica visile su im blistave kristalne kuglice; svaki je o vratu imao veliku draguljima ukrašenu ogrlicu, a veoma duge kose padale su slobodno u negovanim kovrdžama.
Grci su viši i svetliji od Trojanaca, ali ovi Grci bili su viši, svetliji i ubitaenijeg izgleda od svih ljudi koje sam ikada video. Samo je bogatstvo njihove odeae i oružja govorilo da to nisu obieni pljaekaši, jer nosili su koplja i duge maeeve.
Na eelu im je stupao eovek koji svakako beše jedinstven, div koji je nadvisio sve ostale. Mora biti da je merio šest lakata u visinu, a ramena su mu bila kao mraene planine. Crna kao ugarak i savršeno potkresana, brada mu je pokrivala jako isturenu donju vilicu, a tamna kosa, mada kratko podšišana, padala je divlja i neposlušna preko eela nadnetog iznad oenih duplji poput kakve nadstrešnice. Jedina odeaa mu beše jedna lavlja koža prebaeena preko levog ramena i ispod desne ruke. Glava zveri, zastrašujuae razjapljenih eeljusti i moanih oenjaka, bila je kapuljaea na njegovim le?ima.
Okrenuo se i uhvatio me gde zurim. Svladan, zagledah se u njegove široke mirne oei – oei koje su videle sve, izdržale sve, iskusile svako poniženje koje bogovi mogu odmeriti eoveku. Te su oei plamtele bistrinom. Kao da me je pritiskao o zid kuae iza mene, moj duh kao da postade jadan i slab, a moj um njegova lovina.
Ali ja prikupih svoju malaksalu hrabrost i isprsih se ponosno; moja je bila slavna titula, moje zlatom izrezbarene dvokolice, moj par belih hatova od kakvih on bolje nikada ne vide. Moj beše ovaj najvelelepniji grad na svetu.
Kretao se kroz buku i metež tržnice kao da ih nema, prišao je pravo meni dok su ga dvojica pratilaca sledili u stopu, onda je podigao ruku krupnu poput bedra da nežno pomiluje tamne njuške mojih belaca.
„Ti si sa dvora, verovatno iz kraljevskog doma?“ – upitao je vrlo dubokim glasom u kome ne beše bahatosti.
„Ja sam Podark zvani Prijam, sin i naslednik Laomedonta, kralja Troje“, odgovorih.
„Ja sam Herakle“, kaza on.
Buljio sam u njega otvorenih usta. Herakle! Herakle je u Troji! Obliznuo sam usne. „Gospodaru, poeastvovao si nas. Hoaeš li prihvatiti da budeš gost u domu moga oca?“
Njegov osmeh je bio iznena?ujuae mio. „Zahvaljujem ti, kraljeviau Prijame. Odnosi li se tvoj poziv na sve moje ljude? Oni su iz plemenitih grekih kuaa, neae osramotiti ni tvoj dvor ni mene.“
„Svakako, gospodaru Herakle.“
Klimnuo je dvojici muškaraca iza sebe, pozvavši ih da iza?u iz njegove senke. „Mogu li predstaviti svoje prijatelje? Ovo je Tezej, plemeniti kralj Atike, a ovo je Telamon, sin Eakov, kralj Salamine.“
Ja teško progutah. Eitav svet je znao za Herakla i Tezeja; narodni pevaei su neprekidno pevali o njihovim podvizima. Eak, otac ovog mla?anog Telamona, obnovio je naš zapadni zid. Koliko je još drugih slavnih imena bilo u toj maloj grekoj družini?