Davidova Carica, Indija Edžhil

*** O Knjizi :

Jedina žena za koju je Biblija zabeležila da je volela nekog muškarca, carica Mihala bila je Davidova ljubav iz detinjstva, njegova prva žena i kći njegovog najvećeg prijatelja i najvećeg neprijatelja, cara Saula. Pošto se oženio njome, a zatim je napustio u njenoj petnaestoj godini, David će deset godina kasnije primorati Mihalu da se ponovo venča s njim i postane njegova prva carica. Bačena u samo središte bure, Mihala odoleva ambicijama i pohlepi koji će podjednako postati deo Davidove ličnosti i njegovog carevanja.
Postupajući plemenito kao njegova carica, ali odbijajući da pogazi svoje srce, Mihala sklapa prijateljstvo s jednom od svojih pratilja s dvora. Među Davidovim konkubinama i ljubavnicama je i Vitsaveja, koja će postati mati njegovog sina Solomona. U Davidovoj carici Mihala je prikazana kao žena puna ljubavi i mudrosti, kojoj će ženski deo porodice pružiti podršku i pomoći joj da postavi duhovne temelje čitavog carstva.
Raskošnim opisima detalja i nezaboravnim likovima, Indija Edžhil nas vraća u jedan od najslavnijih perioda biblijske istorije, u vreme ratova, izdaje i proročanstava, prikazujući ga onako kako ga nikada do sada nismo videli – kroz oči i glasom ove ponosite i strasne carice.

*** Kritike :

"Najzanosnijim bojama oslikava biblijsku priču, jednako dobro kao Anita Dajamant u svom Crvenom šatoru"
Kirkus Reviews

*** O Piscu :

Pre nego što će se afirmisati kao pisac, Indija Edžhil je radila na svakakvim slabo plaćenim poslovima, ne krijući da su joj zanimanja privremene sekretarice, pakera voća i sl. donela važno životno iskustvo.

Na svoj samoironičan način Edžhil ističe da zainteresovanost za čitanje i pisanje duguje najpre ocu koji joj je u detinjstvu čitao Čarobnjaka iz Oza, Petoro dece i To i druge dečije knjige još pre nego što je išta od svega toga razumevala. Potom je baka upoznaje sa svetom avanturističkih romana Edgara Rajsa Barouza, da bi presudan uticaj na nju izvršio kultni serijal Zvezdane staze, zbog kog je i počela da piše. Najpre su to bile priče iz žanra fantastike, koji će i kasnije najčešće upražnjavati.

Danas njene priče fantastike izlaze u prestižnim magazinima poput THE MAGAZINE OF FANTASY & SCIENCE FICTION. Godine 1981. istovremeno dobija dve SF nagrade, za kratku priču (Imperijalni solilokvijum) i roman (Jednosmerno ogledalo).

Nešto kasnije razvija interesovanje za istorijsku tematiku i kao rezultat toga proizilazi dubok i sveobuhvatan roman Davidova carica, priča o ne tako poznatim detaljima sa dvora biblijskog cara Davida ispričana kroz život carice Mihale, njegove žene.

Indija Edžhil živi na selu sa sestrom, koja je takođe pisac, i njihovih osam mačaka. I dalje traži mapu blaga cara Solomona za koju je sigurna da ju je zaturila kada je poslednji put raspremala radni sto.

*** Odlomak :

PROLOG

„Još mu samo carstvo treba.“

Prva knjiga Samuilova, 18. 8.


Mnogi kažu da me je David voleo zato što sam ličila na svoga brata Jonatana. To nije tačno. Premda ih je mnoge obljubio, David nije voleo nijednu ženu. Žene su volele njega.
Nekad sam ga čak i ja volela. Kad sam bila mlada, sva sam se topila od ljubavi prema Davidu.
Iako sam bila carska kći, nisam verovala da će me ikada pogledati. David je bio junak. Junak zaslužuje veliku lepotu, a ja nisam bila lepa. Bila sam mršava, lika tavnog kao okolna brda.
Međutim, ja sam se zagledala u njega. Kada su se David i moj brat Jonatan pobedonosno provezli ulicama u svojim ubojnim kolima, mahala sam, bacala cveće i uzvikivala njegovo ime zajedno sa ostalim svetom. Za brata nisam nimalo hajala, upijala sam pogledom samo Davida – koji je sijao žarko kao sunce i bio mi jednako nedostižan.
Danas ceo svet zna Davidovu priču – bio je vešt na rečima i pripovedao tako lepo da ljudi i dalje ponavljaju te priče njemu u slavu. Često bih kao dete sedela uz koleno svom bratu Jonatanu i slušala Davida kako peva svoje pesme. Najviše sam volela da slušam onu o pogibiji filistejskog zatočnika Golijata. Iako smo ga morali nagovarati da je otpeva, David bi se na kraju uvek nasmejao i popustio. „Šta, zar opet tu staru pesmicu? O, pa dobro – da tebi ugodim, Mihala.“
„Pet glatkih kamena“, zapevao bi smešeći mi se. „Pet glatkih kamena Gospod mi je spustio na dlan…“
Uvek je pevao u slavu Gospodu. No, od mene je to bilo sasvim daleko. U to vreme, bog kome sam se ja divila bio je David.


GLAVA PRVA

„Neka David ostane kod mene…“

Prva knjiga Samuilova, 16. 22.


Po rođenju, moj otac Saul nije bio predodređen za cara. Bio je ratar, kao i otac mu pre njega. A ljudi su ga, u to vreme, smatrali valjanim čovekom.
Bili smo Jehovin narod, a Jehovini sinovi nisu poput ostalih naroda. Umesto careva, nama su vladali sudije i proroci. To nam je bilo sasvim dovoljno. Sveštenici i proroci držali su da će tako uvek i biti.
Međutim, kad nam međe pritiskoše carske vojske, naši ratnici, nemajući vladara, razbežaše se pred njima.
Naposletku narodu dojadiše gubici, te zavapiše za carem koji će ih povesti. Isprva je cara tražio narod, a potom i sudije poverovaše da će nas car ojačati. Najzad su se protivili još samo proroci. A najglasniji među njima beše Samuilo.
Samuilo je bio najveći prorok u zemlji, prorok koji je najjasnije čuo glas božji. Govorio je ljudima da će služiti caru i da će im on zapovedati, oporezivati i nagoniti ih na rad, sinove im uzimati za vojsku, a kćeri za svoj dom. Ipak, na kraju čak i Samuilo uvide da je sve uzalud. Narod je cara iskao.
I tako Samuilo pristade da ljudima cara odredi. Ko bi drugi bolje odabrao cara po milosti božjoj nego prorok koji je Gospodu najviše omileo?
***

Samuilo je bio visok i suvonjav čovek, očiju iz kojih je izbijala moć – a sada bih se usudila da kažem: i prepredenost i lukavost. Delovale su zastrašujuće onoga dana kada je došao da saopšti ocu kako je izbor Gospodnji na njega pao – na Saula sina Kisovog – da bude car svome narodu.
Otac je sedeo u povrtnjaku i cupkao mene na kolenu kada se prorok pojavio. Jedva da sam imala tri godine, ali se još jasno sećam tog vrelog dana, Samuilovih očiju i očevog smeha koji mi je bubnjao u ušima, pošto me je bio čvrsto priljubio uz grudi.
„Ja da budem car Izrailja!“ – uzviknuo je kada se ismejao. „Samuilo, dobri starče, mora da si se ispostio u pustinji. Hajde ovamo u hladovinu da ti postavimo trpezu s voćem i vinom. Mihala, golubice moja, trči i zovi majku da počastimo proroka Samuila.“ Spustio me je, ali kada ugledah Samuilove oči i shvatih da ću morati da prođem pored njega, zgrabih oca za koleno i ne htedoh da mrdnem ni makac.
Samuilo podiže svoj teški drveni štap i snažno lupi njim o zemlju. „Ne ismevaj Gospoda, a ni mene, Saule sine Kisov. Na tebi je carstvo. Takva je volja božja.“
„No, no“, odvrati otac. „Vidi, Samuilo, smatram da je dobro da imamo cara, što sam i rekao kad su nas ono sudije pitale. Potreban nam je čovek koji će donositi odluke na bojnom polju, inače će se koliko sledeće godine Filisteji gostiti u našim domovima. Ali to je trebalo žrebom da se odluči – bar mi moja ženska čeljad kažu da se tako govorka kod izvora.“ Odsutno me je mazio po glavi. „A ti sada kažeš da je Gospod mene odabrao.“
Samuilo klimnu glavom.
„No, no“, ponovi otac. „Ali ja sam samo sin poniznog čoveka iz plemena Venijaminova – a dom moj najmanji je među svim domovima najmanjeg plemena Izrailjeva.* Zašto baš ja, Samuilo? Zato što me je jednom koplje poslužilo?“ Otac je bio odneo jedinu veliku pobedu još od vremena velikih sudija. Lativši se mača i koplja, spasao je grad Javis Galadov od Amonaca one godine kada sam rođena.
„Nije na nama da sporimo božje pute, Saule.“
„Ne osporavam ih ja, dobri čoveče – ali biće onih koji hoće ako se ulje na moju glavu izlije!“
Zavlada muk. Samuilo reče: „Kaži detetu da ide.“
Nasmejavši se ponovo, otac me podiže, a ja mu zarih glavu u grudi pod Samuilovim pogledom. „Šta? Mojoj maloj Mihali? Pa dobro. Silazi, golubice moja, i pođi materi.“ Po njegovom glasu shvatih da tu više nema pogovora, te se dadoh u trk da bezbedno prođem pored proroka.
Nisam marila što neću više ništa čuti. Toga leta sam navršila tek tri godine i reč „car“ mi nije naročito značila, ali mom bratu Jonatanu i te kako jeste. Baš smo se igrali na krovu kada se kasnije toga jutra otac popeo da mu saopšti vest.
Iako nije bio najstariji, rekla bih da je bio očev sin mezimac. Mladić plećat i crmpurast, desetak godina stariji od mene, stamen kao i Saul. Premda nije bio naročito hitrog i bistrog uma, Jonatana su svi voleli zbog njegove blage i plemenite prirode.
Zamišljeno se zagledao u Saula, a potom me podigao i privio uza se, prislonivši obraz uz moj. „Mislio sam da će žreb o tome da odluči“, rekao je.
„I hoće, mladiću. Ali ko određuje na koga će pasti žreb, a? Gospod.“
Jonatan se ponovo zamisli. „Hoćeš da kažeš Samuilo, oče?“
„Hajde, hajde, jesam li to rekao? Nema ništa razumnije nego da Gospod odabere čoveka koji ume s mačem i koji se bolje razume u ratovanje nego u čuvanje ovaca. Ovce neće oterati Filisteje i Amonce, je l’ tako?“
Jonatan se namršti. „Ali, oče…“
Saul me zgrabi iz Jonatanovog naručja i baci uvis. „Car, zaboga! Sada će nešto moći da se uradi s onom sramotom od vojske – da, još je zovu vojskom! A našoj kneginji Mihali će zlato sijati u kosi. Hoće li ti se to svideti, golubice moja?“
„Ne!“ Nisam znala šta je to kneginja, ali bejah naučila da je uvek bezbednije reći „ne“ nego „da“, jer je ovo drugo moglo značiti da pristajem na raznorazne neprijatnosti, kao što je kupanje ili splitanje kose.
Otac se ponovo grohotom nasmeja, vraćajući me Jonatanu. „Ne, kažeš? Udaraćeš ti u druge žice kad porasteš, je l’ da, Jonatane?“
„Izrael do sada nije imao cara“ – brat samo to reče dok me je primao u naručje.
Ocu se to nije dopalo. „Pa, tako mi boga, sada će ga imati!“ – riknu, pa nas napusti teška koraka.
Jonatan je dugo zurio za njim, te sam se uznemirila i uzvrpoljila, zahtevajući da me spusti. No ubrzo sam se pokajala, jer me je odveo i ostavio kod sluškinje koja je pazila moju stariju sestru Meravu. Nije mi čak ni dovršio lutku od lišća i cveća, a kada sam počela da se bunim zbog toga, devojka me ispraši i naredi mi da ćutim. Upravo tad se s pazara vratiše i druge dve sluškinje, i upustiše se u čavrljanje o tome ko će biti car, tako da za mene niko nije imao vremena. Čak je i Merava, kojoj je tada bilo šest godina, htela da sluša, mada ni ona nije mogla mnogo da razume.
Potpuno zanemarena, sedoh na pod pokraj jednog kreveta dureći se. Car je Mihali, izgleda, donosio samo muke.