Mati Pirinča, Rani Manika

*** O Knjizi :

Sa četrnaest godina Lakšmi napušta rodni Cejlon i putuje u daleku Malaju da bi se udala za znatno starijeg čoveka. Namamljena obećanim bogatstvom i lagodnim životom, otkriva da je stvarnost podeljena s Ajom unekoliko drugačija.
Pre nego što napuni devetnaest leta, Lakšmi svake godine donosi na svet po jedno dete i, uprkos svojoj mladosti, postaje stroga materinska ličnost. Vatrene ambicije razgorene izneverenim nadama provlače se kroz odnos sa svakim od šestoro njene međusobno veoma različite dece, dok porodične veze postaju sve napetije zbog ličnih i društvenih zategnutosti. Snagom volje Lakšmi preživljava košmar japanske okupacije – ali ne prolazi bez ozleda. Duboke ožiljke kojima je porodica obeležena, njeni članovi prenose i na sledeće pokolenje.
Sve do Lakšmine praunuke Niše, koja iznova slaže deliće mozaika svoje porodične istorije, zaveštanje koje je ostavila Mati pirinča neće uroditi plodovima.

Mati pirinča je retkost među pripovedačkim delima. Preneće čitaoca u jedno drugo vreme, na jedno drugo mesto, u nemilosrdni svet egzotične lepote, gde sitna životna zadovoljstva moraju da nadoknade njegove nezamislive užase. Stilom poetična, a domašajem opsežna, ova priča ispričana je sa živopisnošću koja ume da vas progoni, i koja omogućuje da kroz odškrinuta vrata provirite u drugačiji svet, čudan, a ipak prisan po temama i preispitivanjima.

Na kolenima svog ujaka, trgovca mangom, prvi put sam čula za čudesne skupljače ptičjih gnezda u dalekoj zemlji zvanoj Malaja. Bez baklji, smelo se penju uz uznjihane bambusove motke na visinu od stotinu metara da bi dosegli svodove planinskih pećina. Pod motrenjem duhova ljudi koji su se sunovratili u svoju smrt, posežu oni sa svojih opasnih uporišta da ukradu poslasticu za bogate sladokusce – gnezdo od ptičje pljuvačke. U užasnoj tmini čak ni same reči strah, pad ili krv ne smeju se nikad izustiti, jer njihov odjek mami zle duhe. Jedini prijatelji skupljača gnezda su bambusove motke koje nose njihovu težinu. Pre nego što načine prve kretnje, muškarci kucnu bambus blago, i uzdahne li s tugom, odustaju smesta.
Ujak mi je rekao da mi je srce bambus i postupam li s njim nežno i slušam li njegovu pesmu, najviše, najveće gnezdo biće moje.
Lakšmi

*** O Piscu :

Rani Manika po rođenju je Malajka, a po obrazovanju ekonomista. Živi u Britaniji, gde joj je i objavljen prvi roman, Mati pirinča. Zamišljen kao povest jedne porodice, ovaj roman prvenstveno rasvetljava sudbinu žene i kroz nju prirodu i istoriju čitavog jednog društva, po čemu pomalo podseća na Indijku Arundati Roj i njenu knjigu Bog malih stvari. S druge strane, po načinu na koji prepliće stvarnost i magiju, egzotiku i surovost, na koji uspeva da malom porodičnom svetu da mitološko značenje, Mati pirinča priziva i pomisao na Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa. Roman je zasnovan na istinitim motivima iz života autorkine bake, za koju Rani Manika kaže: „Kada sam je upoznala, ona je već bila tigrica bez zuba.”

Drugi roman ove autorke, pod naslovom Touching the Earth (Dotičući zemlju), takođe je u planu za objavljivanje kod nas.

*** Odlomak :

Lakšmi

Rođena sam na Cejlonu 1916, u doba kad su duhovi išli zemljom kao ljudi. Pre no što su ih nemili blesak elektrike i huka civilizacije rasplašili i saterali u skrivena srca šuma. Nastanjivali su sveže plavozelene sene ogromnih drveta. Mogla si da posegneš u taj pegani mir i gotovo osetiš njihovo tiho, žestoko prisustvo, njihovu čežnju za telesnim obličjem. Ako bi nas u prolasku džunglom opsela nužda da olakšamo sebi, izrekli bismo molitvu i zatražili njihovo dopuštenje pre nego što bismo ozledili zemlju, jer ih je bilo lako uvrediti. Narušena osama bila im je izgovor da zaposednu uljeza. I koračaju njegovim stopalima.
Mati je pričala da je njenu sestru jednom odmamio i zaposeo takav jedan duh. Poslali su po svetog čoveka, dva sela dalje, da ga istera. Kao svedočanstvo svojih strahovitih moći čovek je oko vrata nosio niske upletene od čudnih perli i osušenog korenja. Prosti seljani okupili su se oko njega kao prsten ljudske znatiželje. Da istera duha, stao je da tuče moju tetku dugim tankim štapom, sve vreme ponavljajući: „Šta želiš?“ Ispunio je mirno selo njenim prestravljenim kricima, ali je, nepotresen, i dalje udarao po njenom sirotom telu sve dok ga nije isprugao krvavim curkovima.
„Ubićeš je“, zajaukala je moja baka, dok su je tri zgranute i užasom opčinjene žene zadržavale. Ne obraćajući na nju pažnju, sveti čovek je dodirivao modrosiv ožiljak što mu je nagrđivao lice celom dužinom i odlučnim koracima kružio sasvim blizu oko šćućurene devojke, neprekidno pitajući mračnim šapatom: „Šta želiš?“ Dok nije povikala visokim krikom da želi voćku.
„Voćku? Kakvu voćku?“ – pitao je strogo, zastajući pred razjecanom devojkom.
Nenadano se desi zapanjujući preobražaj. Sitno lice pogleda u njega prepredeno, i možda je bio i mehurić ludila u cerenju koje joj je polako i s neopisivom razvratnošću raskrečilo usne. Plaho, ona pokaza svoju mlađu sestru, moju majku. „Ovu voćku ja želim“, reče, nedvosmisleno muškim glasom.
Prosti seljani se složno zagrcnuše, preneraženi i zatečeni. Ne treba ni reći da visoki čovek nije dao moju majku duhu, jer ona je bila očeva ljubimica. Zloduh je morao da se zadovolji s pet presečenih limunova koje su mu bacili u lice, žarećim škropljenjem posvećenom vodicom i zagušujućom količinom mirte.


Dok sam bila sasvim mala, sedela bih tiho u majčinom krilu slušajući je kako se seća srećnijih vremena. Jer znate, porodica moje majke bila je tako bogata i uticajna da je na svom vrhuncu dočekala i to da maminu baku Engleskinju, gospođu Armstrong, pozovu da preda buket i rukuje se sa samom kraljicom Viktorijom. Mama je rođena delimično gluva, ali je njen otac prislonio usne na njeno čelo i govorio joj neumorno sve dok nije naučila da priča. U šesnaestoj godini bila je prelepa kao devica od oblaka. Prosili su je izbliza i izdaleka, ali ona se u svojoj lepoj kući u Kolombu zaljubila u miris opasnosti. Njene duguljaste oči zastale su na neodoljivom nitkovu.
Jedne noći sverala se kroz prozor niz isto ono nimovo stablo uz koje je njen otac gajio bodljikavi žbun bugenvilije još otkad joj je bilo godinu dana, da se ne bi neki muškarac uspeo uz stablo do prozora njegove kćeri. Žbun je, kao hranjen njegovim čistim namislima, rastao i rastao dok čitavo drvo, obraslo rasplamtelim cvetovima, nije postalo znamen vidljiv kilometrima naokolo. Ali deda nije računao s odlučnošću rođenog deteta.
U toj mesečinom obasjanoj noći trnje joj je poput ogoljenih očnjaka trgalo tananu odeću, čupalo kose i zarivalo se duboko u meso, ali je nije zaustavilo. Ispod je bio čovek koga je volela. Kad je konačno stala pred njega, svaki joj je centimetar kože brideo kao u plamenu. Tiha sena ju je povela, ali sa svakim korakom kao da su joj noževi sekli stopala, pa je u užasnom bolu preklinjala da predahnu. Nemi ljudski obris podigao ju je i poneo. Bezbedna u njegovom toplom naručju osvrnula se ka svojoj kući, veličanstvenoj naspram treperavog noćnog neba, i ugledala krvave otiske sopstvenih stopa kako se udaljavaju od drveta. Otiske njene izdaje. Zaplakala je, znajući da će oni najviše povrediti srce njenog sirotog oca.
Ljubavnici su se venčali u osvit, u malenom hramu u drugom selu. Po gorkoj zavadi koja je usledila, mladoženja, moj otac, prezreni sin sluge mog dede, zabranio je mojoj majci i da se samo vidi ma s kim od svoje porodice. Tek kad moj otac nije bio ništa više do pepeo na vetru, vratila se ona u porodičnu kuću, ali do tada joj je mati već bila udovica potavnela od tuge.
Pošto je izrekao nemilosrdnu presudu, moj otac je odveo majku u naše zabačeno selo daleko od Kolomba. Prodao je nešto njenog nakita, kupio nešto zemlje, sagradio kuću i smestio je u nju. Ali svež vazduh i bračno blaženstvo nisu godili novopečenom mladoženji, pa se uskoro otisnuo ka svetlostima grada koji je mamio. Prizvan uživanjima u jeftinom alkoholu koji su služile drečavo namalane prostitutke i zatrovan kartaroškim vonjem. Posle svakog odsustva vraćao se i darivao svoju mladu ženu buradima svakojakih bezazlenih laži natopljenih raznolikim pićima. Iz nekog nejasnog razloga, smatrao je da joj se one dopadaju. Sirota mati – sve što joj je preostalo bila sam ja i njena sećanja. Dragocenosti koje je izlagala svake večeri. Najpre bi suzama sprala nečistoću godina s njih, a onda ih glačala kajanjem. I na koncu, pošto bi im povratila njihov divni sjaj, polagala bi jednu po jednu ispred mene da im se divim pre nego što ih vrati u zlatnu kutijicu u svojoj glavi.
S njenih usana lila su priviđenja slavne prošlosti ispunjena vojskom predanih slugu, finih kočija s upregnutim belcima i čeličnih škrinja ispunjenih zlatom i draguljima. Kako sam, sedeći na betonskom podu naše udžerice, mogla i da zamislim kuću visoko u brdu, s čijeg se balkona video ceo Kolombo, ili kuhinju u koju bi stala cela naša kuća.
Mati mi je jednom rekla da su njenom ocu krenule suze kad su mu je prvi put stavili u naručje, pri pogledu na njenu prelepu kožu i gustu crnu kosicu. Držao je maleni zamotuljak sasvim uz lice i za trenutak samo udisao čudni slatkasti miris novorođenčeta. Onda je dugačkim korakom izašao do staja, dok su mu bele veshti lepršale oko snažnih smeđih nogu, skočio na svog omiljenog pastuva i odgalopirao u oblaku prašine. Vratio se s dva najveća smaragda koja su u selu ikada videli. Poklonio ih je svojoj ženi, obične drangulije u zamenu za čudo divno. Dala je da joj od njih načine dijamantima optočene naušnice, bez kojih je nikada nisu viđali.
Nikada ne videh te čuvene smaragde, ali i sada imam crno-belu fotografiju žene tužnih očiju koja ukočeno stoji ispred kokosove palme na okrajku obale – nevešto nacrtane pozadine u fotografskom ateljeu. Često je gledam, sačuvanu na parčencetu hartije iako je već odavno nema.
Mati mi je rekla da se rasplakala kad je po mom rođenju videla da sam samo devojčica, a moj otac je, zgađen, odmaglio nekuda da donese još laži u rasolu, s kojima se vratio dve godine kasnije, trešten pijan. A ipak, ja još čuvam kristalno jasne uspomene na seoski život, tako srećan i bezbrižan da mi kao odrasloj ni dan ne prođe a da ga se ne prisetim s nagorko-slatkim bolom. Kako da ti pričam koliko mi nedostaju oni bezbrižni dani kad sam bila mamino jedino dete, njeno sunce, mesečina, zvezde, njeno srce? Kad sam bila toliko voljena i dragocena da me je trebalo nagovarati da jedem. Kad bi majka izlazila iz kuće s tanjirom u rukama i obilazila selo tražeći me da me nahrani. Sve to da mi kulučenje oko jela ne bi pokvarilo igru.
Kako da mi ne nedostaju oni dani kad mi je sunce bilo drugar u razdraganosti i igralo se sa mnom cele godine, sve dok od njegovih poljubaca nisam postala smeđa kao orah? Kad je majka skupljala slatku kišu u bunar iza kuće, a vazduh bio tako čist da je trava imala zeleni miris.
Doba nevinosti kad su nakrivljene kokosove palme rasle oko prašnjavih puteva kojima su se kretali prosti žitelji sela na rasklimanim biciklima, pokazujući crvene zube i desni u srdačnom smehu. Kad je baštica iza kuće bila supermarket, a osam domaćinstava zadovoljno delilo zaklanu kozu, u blaženom neznanju da postoji izum zvani frižider. A majkama nije trebao niko sem bogova u belim oblacima da im čuva decu dok se igraju u rečnim slapovima.
Da, sećam se Cejlona kad je bio najčarobnije, najlepše mesto na svetu.
Sisala sam skoro do sedme godine, jurila divlja s drugom decom dok ne ogladnim ili ne ožednim, a onda bih utrčala u svežinu naše kuće nestrpljivo dozivajući majku. Šta god da je u tom trenu radila, razgrnula bih njen sari i ustima obuhvatila odećom nesapeti, mekani brežuljak njene dojke smeđe kao karamela. Zaronila bih glavu i ramena u bezbednost grubog pamuka njenog sarija, u njen čisti miris, a nenatrunjena ljubav i mleko tekli su mi u usta, ušuškanoj u naručje u kome sam tiho mljackala. Koliko god okrutne godine da su usledile, nisu me lišile sećanja na taj zvuk i ukus.
Dugo sam mrzela ukus pirinča i povrća, sasvim zadovoljna da živim od mleka i žutog manga. Ujak mi je bio prodavac manga i sanduci ovog voća bili su nam poslagani u ostavi i iza kuće. Donosio ih je slon praćen mršavim goničem, i tu bi oni čekali dok drugi ne dođe da ih odnese. Ali dok su čekali… Uspentrala bih se na najviši drveni sanduk i tamo bih sela skrstivši noge, ni najmanje se ne bojeći paukova i skorpiona koji su vrebali iznutra. Ni to što su me stonoge ujedale pa bih bila plava po četiri dana nije moglo da me odvrati. Celoga života slepa prinuda me je primoravala da bosa gazim tegobnim stazama. „Vrati se“, dovikivali su mi ljudi u očajanju. Ranjava stopala su mi krvarila, a ja sam stiskala zube i nastavljala u suprotnom pravcu.
Razuzdano i žestoko kidala sam zubima kožicu sa sočnog narandžastog mesa. To je jedna od najsnažnijih slika koju nosim. Sasvim sama u svežoj tmini naše ostave, visoko na drvenim sanducima, dok mi lepljiv i mlak slatki sok curi niz udove, gutam voće koje moj ujak treba da proda.
U naše vreme devojčice, za razliku od dečaka, nisu morale da idu u školu, te sam tako uglavnom bila ostavljana da idem kuda mi se hoće, izuzev dva sata izvečeri kada me je majka učila da čitam, pišem i računam. Sve do četrnaeste godine, zapravo, kad mi je prva kapljica menstrualne krvi objavila, iznenadivši me i ojadivši, da sam postala odrasla žena. Prvu nedelju potom provela sam zatvorena u sobičku sa zatvorenim kapcima na prozorima. Takav je bio običaj, jer nijedna porodica koja je držala do sebe nije htela da ostavi nikakvu mogućnost osmeljenim dečacima da, verući se po kokosovim stablima, krišom uhode novootkrivene, tajne čari njihovih kćeri.
Za vreme svog zatočenja bila sam primorana da gutam sirova jaja, spirajući ih susamovim uljem i kojekakvim napicima od gorkih trava. Suze nisu bile dopuštene. Donoseći mi ove gadosti da jedem i pijem majka je dolazila opremljena štapom, koji je, kako sam na svoje krajnje zaprepašćenje vrlo brzo otkrila, bila spremna i da upotrebi. Predveče mi je, umesto divnih slatkih kolača kakve je pravila, davala prepolovljenu kokosovu ljusku do vrha ispunjenu vrućim mekim patlidžanom spremljenim u omrznutom susamovom ulju. „Jedi dok je toplo“, posavetovala bi me, i već je zatvarala i zaključavala vrata. U naletu prkosa i nemoći namerno bih ostavljala patlidžan da se ohladi. Dopadalo mi se kako mi se ohladnelo i sklisko povrće gnječilo pod prstima, ali u ustima je bilo krajnje odvratno. Kao da gutaš krepale gusenice. Izgutala sam trideset šest sirovih jaja, dobrih nekoliko boca susamovog ulja i punu korpu patlidžana pre nego što se zatočenje u sobičku okončalo. Nadalje sam bila zatočena u kući, i podučavana ženskim poslovima. Promena me je potpuno ojadila. Neiskazivo je moje osećanje lišenosti što ne mogu više da osetim od sunca ispucalu zemlju pod stopalima u trku. Sedela sam i čežnjivo zurila kroz prozorče kao kakav zatvorenik. Gotovo odmah mi je duga umršena kosa očešljana i upletena da mi se uvija niz leđa glatko kao zmija, i najednom je proglašeno da mi je koža previše potamnela od sunca. A moja prava lepota je u koži, zaključila je moja majka. Nisam imala indijsku lepotu poput njene, ali u zemlji u kojoj su ljudi mrki kao kafa bila sam kao šoljica čaja s mnogo mleka.
Cenjena, skupocena boja.