Prvi Čovek Rima III - Put Pobede, Kolin Mekalou

*** O Knjizi :

Ovim romanom Kolin Mekalou majstorski privodi kraju svoju veličanstvenu trilogiju Prvi čovek Rima, neponovljivu priču o jednoj fascinantnoj istorijskoj epohi i ljudima koji su je oblikovali.

Gaj Marije i Sula su po povratku iz rata u Africi konačno obasuti slavom i priznanjima za kojima su toliko čeznuli. Napokon im čak ni njihovi ljuti protivnici, ultrakonzervativni senatori okupljeni oko Marka Emilija Skaura i Kvinta Cecilija Metela, ne mogu uskratiti pravo da povedu svoju sada prekaljenu armiju na sever, i pokušaju da učine ono što nijednom rimskom vojskovođi pre njih nije pošlo za rukom: zaustave ogromnu seobu tri germanska plemena, nepreglednu hordu ratnika, žena i dece, koji su pre mnogo godina krenuli iz svoje postojbine na krajnjem severu kontinenta, i sada žele da se nasele u Italiji.

Dok Marije dovodi do savršenstva svoju nepobedivu ratnu mašinu, Sulu čeka opasan i nesvakidašnji zadatak, zbog koga će putovati zemljama u koje pre njega nijedan Rimljanin nikada nije kročio. Za to vreme, međutim, u samom večnom gradu dva briljantna ali nestabilna čoveka kuju zaveru koja preti da uništi sve što Marije, Sula i njihova prekaljena vojska pokušavaju da odbrane.

Put pobede je kulminacija jednog velikog epa, iz pera verovatno danas najdarovitijeg svetskog autora istorijske književnosti.

*** O Piscu :

Kolin Mekalou je rođena u Velingtonu u Australiji, 1. juna 1937. godine, od roditelja Džejmsa i Loren Mekalou. Po obrazovanju lekar neurofiziolog, Mekalou je dala značajan doprinos medicini kao istraživač u oblasti neurofiziologije, kao predavač na univerzitetu Jejl i kao osnivač odeljenja za neurofiziologiju u sidnejskoj bolnici Royal North Shore.
Karijeru pisca otpočela je romanom Tim, iza koga je sledio internacionalni bestseler Ptice umiru pevajući. Pored ovih, Kolin Mekalou je napisala još devet romana, među kojima i trilogiju Prvi čovek Rima koju Lagunini čitaoci imaju prilike da upoznaju. Osim prozom, bavi se i pisanjem tekstova za pozorišne mjuzikle.

Kolin Mekalou živi sa mužem Rikom Robinsonom na ostrvu Norfolk u Južnom Pacifiku, daleko od obala Australije.

*** Odlomak :

Dužnost da priredi Marijevu trijumfalnu paradu pripala je Suli: on je naređenja izvršio detaljno i pažljivo, uprkos tome što se nije slagao s većinom Marijevih zamisli.
„Hoću da trijumfalna povorka bude kratka“, rekao je Marije Suli u Puteolima odmah nakon povratka iz Afrike. „Da budemo na Kapitolu najkasnije do šestog sata, a onda pravo na konzulsku inauguraciju i zasedanje Senata. S tim da požuriš, zato što sam odlučio da gozba bude ono nezaboravno. Ipak je to moja gozba, i to iz dva razloga – ja sam i vojskovođa u trijumfu i novi stariji konzul. Zato hoću prvorazredno posluženje, Lucije Kornelije! Bez tvrdo kuvanih jaja i običnih sireva, čuješ li me? Samo najbolju i najskuplju hranu, najbolje i najskuplje plesačice i pevače i muzičare, zlatne tanjire i purpurne sofe.“
Sula je sve to slušao sa zebnjom u srcu. Pomislio je kako će Marije večito ostati seljak sa snovima o visokom društvu; kratka parada i zbrzane konzularne ceremonije, nakon kojih sledi gozba kakvu je Marije zamišljao, prosto su vikali o lošem ukusu. Pogotovu ta vulgarna i razmetljiva gozba!
Ipak je naređenja besprekorno izvršio. Kola sa glinenim rezervoarima, iznutra obloženim voskom kako bi bili nepropusni, donela su u Rim ostrige iz Baja i slatkovodne rakove iz Kampanije i škampe iz Kraterskog zaliva, dok su druga slična kola dovezla rečne jegulje i štuke i grgeče iz gornjeg toka Tibra; nekoliko vrhunskih lovaca na slatkovodnog grgeča postavljeno je oko mesta gde se izlivala rimska kanalizacija; nakljukani medenim kolačima i natopljeni u vinu, petlovi i patke, prasići i jarići, fazani i srne poslati su da ih nakljukaju i namažu, napune i ispeku; velika pošiljka džinovskih puževa stigla je iz Afrike sa Marijem i Sulom, zahvaljujući Publiju Vagijeniju, koji je za uzvrat želeo izveštaj o reakcijama rimskih gurmana.
I tako se Sula postarao da Marijeva trijumfalna povorka bude kratka i jednostavna, pomišljajući kako će njegov trijumf, kada jednom dođe, biti tako velik da će mu trebati tri dana da prođe drevnim putem, baš kao što je bio trijumf Emilija Paula. Jer trud i pažnja posvećeni trijumfu bili su obeležje pravog plemića, željnog da podeli svoju slavu s narodom; trud i pažnja posvećeni gozbi u hramu Jupitera Najvećeg i Najboljeg, gozbi koja je sledila nakon parade, bili su pak obeležja seljaka, željnog da impresionira društvenu elitu.
Bez obzira na sve, Suli je pošlo za rukom da trijumfalna parada bude nezaboravna. Bilo je nosiljki koje su prikazivale ključne trenutke afričkog pohoda, od puževa iz Mulukata do neverovatne Marte, sirijske proročice; ona je bila zvezda dana, izležavala se na purpurno-zlatnoj sofi na vrhu ogromne nosiljke udešene tako da podseća na prestonu odaju princa Gaude u Staroj Kartagini, sa jednim glumcem u ulozi Gaja Marija, i drugim u manje prestižnoj ulozi Gaude. Sula je izneo sve Marijevo lično ordenje na bogato iskićenoj zaprezi. Bilo je i prepunih kola ratnog plena, zaprega punih trofeja, mahom neprijateljskih oklopa, i dvokolica punih drugog blaga, a sve je to bilo tako izloženo da su posmatrači mogli da se dive baš svakom predmetu – a bilo je još i kola sa lavovima u kavezima, raznim vrstama majmuna, i dvadesetak slonova koji su mahali ogromnim ušima. Šest legija afričke armije takođe su promarširale, ali vojnici nisu smeli da nose koplja, bodeže i mačeve, već drvene motke ovenčane pobedničkim lovorikama.
„I pružite korak i marširajte, cunni!“, viknuo je Marije svojim vojnicima na preoranoj travi pokraj Vila Publika dok se parada spremala da krene. „Moram da budem na Kapitolu u šest, tako da neću moći da vas držim na oku. Ali nijedno božanstvo vam neće pomoći ako me osramotite — čujete li me, fellatores?“
Obožavali su ga kada ih je obasipao prostaklucima; a opet, mislio je Sula, obožavali su ga kako god da im se obraćao.


I Jugurta je hodao, odeven u kraljevsku purpurnu odoru, glave po poslednji put okrunjene nakićenom belom trakom zvanom dijadema, dok su mu zlatni, draguljima optočeni prstenovi i narukvice bleštali na jutarnjem suncu, jer je to bio savršen zimski dan, ni odveć hladan, ni odveć vetrovit. S njim su stupala i oba njegova sina, takođe odevena u purpur.
Kada je Marije vratio Jugurtu u Rim, ovaj tome jedva da je poverovao, jer je kada ga je poslednji put napustio, zajedno sa Bomilkarom, bio je potpuno ubeđen da se više nikada, nikada neće vratiti. Grad od terakote, grad bleštavih boja – obojenih stubova, živopisnih zidova, mnogobrojnih statua toliko životnih da je posmatrač očekivao da će svaki čas neka od njih progovoriti, ili se potući, ili jurnuti, ili zaplakati. U Rimu nije bilo ničega belog i afričkog, jer se u Rimu više nije gradilo opekama od blata, i zidovi se nisu krečili u belo, već u svakojake boje. Brda i klisure, parkovi, tanani čempresi i borovi širokih krošanja, visoki hramovi na svojim izdignutim podijumima, sa krilatim Pobedama u četvoroprezima na samim vrhovima zabata, tek ozeleneli ožiljak od velikog požara na Viminalu i gornjem Eskvilinu. Rim, grad na prodaju. Kakva je samo to tragedija bila, što on nije uspeo da nađe dovoljno novca da ga kupi! Koliko bi sve samo drugačije bilo, da mu je to pošlo za rukom.
Kvint Cecilije Metel Numidski ga je primio, i to kao uvaženog kućnog gosta, ali kome ipak nije bilo dozvoljeno da kroči nogom van kuće. Bio je mrak kada su ga krišom uveli, i tu je ostao mesecima, bez dozvole čak i da izađe na lođu koja je gledala na Forum Romanum i Kapitol, ograničen na šetkanje po peristilskoj bašti; osećao se kao lav u kavezu. Gordost mu nije dozvoljavala da se zapusti; svakog dana bi trčao u mestu, dodirivao nožne prste, vežbao pesničenje, radio zgibove na grani jednog snažnijeg drveta. Jer kada bude prošao u trijumfalnoj povorci Gaja Marija, želeo je da mu se dive, ti obični Rimljani – želeo je da u njemu prepoznaju opasnog protivnika, a ne mekanog istočnjačkog despota.
Sa Metelom Numidskim bio je uzdržan. Nije pristao da uzdiže ego jednog Rimljanina na uštrb drugog – što je za njegovog domaćina bilo veliko razočaranje, to je odmah shvatio. Metel Numidski se nadao da će prikupiti dokaze da je Gaj Marije zloupotrebio svoj položaj prokonzula. To što ih Numidski nije dobio pričinjavalo je Jugurti tajno zadovoljstvo, jer je on dobro znao kog se Rimljanina bojao, i od kog Rimljanina mu poraz nije tako teško pao. Metel Numidski jeste bio veliki plemić, i bio je na svoj način pošten, ali kao čovek i vojnik nije bio ni do kolena Gaju Mariju. Naravno, u očima Metela Numidskog Gaj Marije bio je tek nešto bolji od kopileta; i tako je Jugurta, koji je o tome kako je to biti kopile znao sve, ostao privržen Gaju Mariju u čudnom i nemilosrdnom prijateljstvu.
Noć pre nego što je Gaj Marije trebalo da trijumfalno uđe u Rim, i to po drugi put kao konzul, Metel Numidski i njegov omutaveli sin pozvali su na večeru Jugurtu i njegove sinove. Pozvan je bio još samo Publije Rutilije Ruf, čije je prisustvo Jugurta lično tražio. Od onih koji su se pod Scipionom Emilijanom zajedno borili pod Numancijom, nedostajao je samo Gaj Marije.
Bilo je to veoma neobično veče. Metel Numidski svojski se potrudio da priredi čudesnu gozbu – pošto je izjavio kako ne namerava da ruča na račun Gaja Marija nakon inauguracionog zasedanja Senata u hramu Jupitera Najvećeg i Najboljeg.
„Čovek ne može da kupi ni jednog jedinog grgeča ili ostrigu, pa ni puža, niti bilo koji drugi specijalitet“, reče Numidski, dok su se spremali da večeraju. „Marije je počistio tržnice.“
„Kako možeš da ga za to kriviš?“, upita Jugurta, kad već Rutilije Ruf nije.
„Ja Gaja Marija krivim za sve“, reče Metel Numidski.
„Ne bi trebalo. Da ste mogli da ga iznedrite iz svojih redova visokog plemstva, Kvinte Cecilije, sve bi bilo u redu. Ali niste. Rim je iznedrio Gaja Marija. Ne mislim na grad Rim ili rimsku naciju – mislim na Romu, besmrtnu boginju, duh grada, pokretački duh. Javi se potreba za čovekom. I čovek se nađe“, reče Jugurta od Numidije.
„Ima među nama ljudi odgovarajućeg porekla i korena koji bi uradili isto što i Gaj Marije“, kaza tvrdoglavo Metel Numidski. „Zapravo, trebalo je da to budem ja. Gaj Marije je ukrao moj imperijum, i sutra će požeti slavu koja je trebalo da bude moja.“ Smetao mu je izraz blage neverice na Jugurtinom licu, i zato dodade, pomalo otrovno: „Na primer, nije Gaj Marije taj koji je tebe zarobio, kralju. Bio je to čovek prave krvi i besprekornih predaka – Lucije Kornelije Sula. Moglo bi se reći – i to u formi valjanog silogizma! – da je rat okončao Lucije Kornelije, a ne Gaj Marije.“ Tu duboko udahnu i položi svoje sopstveno pravo na slavu na logičniji plemićki oltar, po imenu Lucije Kornelije Sula. „Zapravo, Lucije Kornelije poseduje sva obeležja Gaja Marija, samo što razmišlja kako treba i što je pravi Rimljanin.“
„Ne!“, s prezirom reče Jugurta, svestan da ga Rutilije Ruf pažljivo posmatra. „On vam je potpuno drugačija zverka. Gaj Marije je ispravniji, ako shvataš šta hoću da kažem.“
„Nemam ni najblažu predstavu šta hoćeš da kažeš“, reče Metel Numidski kruto.
„Ja tačno znam šta hoćeš da kažeš“, kaza Rutilije Ruf i vedro se nasmeši.
Jugurta uputi Rutiliju Rufu onaj stari osmeh iz Numancije. „Gaj Marije je čudo“, reče, „savršena voćka izrasla na zapuštenom i zanemarenom drvetu koje raste van voćnjaka. Takve ljude je nemoguće zaustaviti ili osujetiti, dragi moj Kvinte Cecilije. Oni imaju srce, petlju, pamet i crtu besmrtnosti, zahvaljujući kojima prevazilaze svaku-svakcijatu prepreku što im se nađe na putu. Njih bogovi vole! Njih bogovi zasipaju svim Fortuninim darovima. Zato jedan Gaj Marije kroz život putuje pravo, pa kada i mora da malo zakorači u stranu, staza mu je i dalje ravna.“
„Kako si samo u pravu!“, reče Rutilije Ruf.