Prvi Čovek Rima I - Put Časti, Kolin Mekalou

*** O Knjizi :

VELIČANSTVEN EP...
Priča koja će vas potpuno obuzeti – ne samo zbog vojnih i političkih intriga poslednjih dana rimske republike, već i zbog toga što dočarava kako je bilo živeti, voleti i preživeti u tim ključnim vremenima za našu civilizaciju...
Los Anđeles tajms

IZUZETNO OSMIŠLJEN ROMAN...
Radnja teče snagom nalik na snagu istorije...
Kolin Mekalou razume skrivene tokove ljudskih emocija...
Otkriva nam ljude onakvima kakvi su..
IZUZETNO.
Vašington post buk vorld

KOLIN MEKALOU JE SJAJNA...
Njeni likovi su prepuni života.
Njujork tajms buk rivju

Pravo uživanje za sve koji po knjižarama traže istinski istorijski roman...
Neodoljiv kao najbolje savremene priče o borbi za moć.
Hjuston post

Političke igre i mahinacije; ratni užasi i strategije; napeti i neočekivani zapleti...
Istorijski roman pun sadržaja...
Bogat elegantno uklopljenim istorijskim podacima, prosto grmi u ritmu marša rimskih legija.
Kirkas rivjus

Detaljno oživljava jedno prošlo doba, vešto se kreće od najsitnijih detalja vođenja domaćinstva do tačnog sastava vojnog kolosa koga je Rim iznova gradio da bi odbio tevtonske horde...
Dostignuće iz koga možemo da naučimo toliko novog da postaje neodoljivo.
Njujork dejli njuz

*** O Piscu :

Kolin Mekalou je rođena u Velingtonu u Australiji, 1. juna 1937. godine, od roditelja Džejmsa i Loren Mekalou. Po obrazovanju lekar neurofiziolog, Mekalou je dala značajan doprinos medicini kao istraživač u oblasti neurofiziologije, kao predavač na univerzitetu Jejl i kao osnivač odeljenja za neurofiziologiju u sidnejskoj bolnici Royal North Shore.
Karijeru pisca otpočela je romanom Tim, iza koga je sledio internacionalni bestseler Ptice umiru pevajući. Pored ovih, Kolin Mekalou je napisala još devet romana, među kojima i trilogiju Prvi čovek Rima koju Lagunini čitaoci imaju prilike da upoznaju. Osim prozom, bavi se i pisanjem tekstova za pozorišne mjuzikle.

Kolin Mekalou živi sa mužem Rikom Robinsonom na ostrvu Norfolk u Južnom Pacifiku, daleko od obala Australije.

*** Odlomak :

Pošto nije imao ličnih obaveza ni prema jednom od dvojice novih konzula, Gaj Julije Cezar se sa sinovima jednostavno pridružio povorci koja je krenula sa mesta bližeg njegovoj kući, povorci starijeg konzula, Marka Minucija Rufa. Oba konzula živela su na Palatinu, ali se kuća mlađeg, Spurija Postumija Albina, nalazila u prestižnijem kraju. Kružile su glasine kako se Albinovi dugovi uvećavaju vrtoglavom brzinom, što i nije bilo iznenađenje; takva je cena konzulstva.
Gaj Julije Cezar nije morao da brine o teškom bremenu dugova koji se gomilaju dok se čovek penje uz lestvice političke moći; niti će, činilo se, njegovi sinovi ikada morati o tome da brinu. Prošlo je četiri stotine godina otkada je jedan Julije poslednji put sedeo u konzulovoj kurulskoj stolici od slonovače, četiri stotine godina otkada je jedan Julije bio u stanju da prikupi toliki novac. Porodična istorija Julija bila je tako sjajna, tako uzvišena, da su prilike za popunjavanje porodičnih kovčega zaobilazile naredne generacije i, kako su vekovi prolazili, Juliji su postajali sve siromašniji. Konzul? Nemoguće! Pretor, položaj odmah ispod konzula? Nemoguće! Ne, sigurno i skromno mesto u Senatu je bilo sve čemu su Juliji danas mogli da se nadaju, a to je važilo i za ogranak porodice koji je, zbog bogate i guste kose, bio poznat pod imenom Cezar.
I tako je toga Gaja Julija Cezara, koju mu je sluga stavio preko ramena, omotao oko torza i prebacio preko leve ruke, bila obična bela toga čoveka koji nikada nije stremio ka kurulskoj stolici od slonovače, obeležju najviših položaja. Samo su njegove tamnocrvene cipele, senatorski prsten i pet palaca široka purpurna pruga na desnom ramenu tunike razlikovali njegovu odoru od odore njegovih sinova, Seksta i Gaja, koji su nosili obične cipele i jednostavne prstene pečatnjake, dok im je na tunikama bila tanka purpurna pruga vitezova.
Iako zora još nije bila svanula, izvedene su male ceremonije kojima se pozdravlja novi dan. Kratka molitva i slani kolač prinesen kućnim bogovima na oltaru u atrijumu, a onda, kada je sluga koji je stajao na vratima javio da vidi baklje kako se spuštaju niz breg, molitva Janu Patulciju, bogu koji dozvoljava bezbedno otvaranje vrata.
Otac i sinovi su izašli na usku kaldrmisanu uličicu, i tu su se razdvojili. Mladići su se priključili vitezovima, koji su išli na čelu povorke, dok je Gaj Julije Cezar sačekao da Marko Minucije Ruf prođe okružen svojim liktorima, a zatim stupio među senatore koji su pratili novog konzula.

Marcija je bila ta koja je prošaputala molitvu Janu Kluziviju, bogu što nadgleda zatvaranje vrata, ona je poslala pospane sluge na posao. Pošto su muškarci otišli, mogla je da organizuje vlastitu malu ekspediciju. Gde li su devojke? Odgovorio joj je smeh što je dolazio iz pretrpane male sobe, koju su devojke smatrale svojom; sedele su tamo, njene kćerke, dve Julije, i doručkovale hleb tanko namazan medom. Kako su samo bile ljupke!
Oduvek se govorilo da je svaka Julija blago, zato što Julije poseduju redak i vredan talenat da čine svoje muževe srećnima. A činilo se da će dve mlade Julije nastaviti porodičnu tradiciju.
Juliji Major – zvanoj samo Julija – bilo je skoro osamnaest. Visoka, ozbiljnog i dostojanstvenog držanja, svoju svetlu, zlatnosmeđu kosu skupljala je u punđu na zatiljku, a njene krupne sive oči posmatrale su svet ozbiljno, pa ipak spokojno. Smirena i promišljena Julija.
Juliji Minor – zvanoj Julila – bilo je šesnaest i po. Svom najmlađem detetu roditelji se nisu zbilja radovali sve dok nije dovoljno odrasla da začara njihova meka srca, kao i svoja dva starija brata i sestru. Sva je bila u bojama meda. Koža, kosa, oči, sve je bilo u nekoj nijansi ćilibara. Naravno, smeh je bio Julilin. Julila se smejala svemu. Nemirna i nepromišljena Julija.
„Devojke, da li ste spremne?“, pitala ih je majka.
Stavile su u usta poslednje komadiće lepljivog hleba, finim pokretima oprale prste u zdeli sa vodom, obrisale ih krpom, a zatim za Marcijom izašle iz sobe.
„Hladno je“, rekla je njihova majka, uzimajući iz ruku sluge tople vunene ogrtače. Teške, jednostavne ogrtače.
Devojke su izgledale razočarano, ali su znale da ne treba da se bune; stajale su i trpele dok su ih umotavali kao gusenice u čaure, dok im se na kraju kroz svetlosmeđe nabore domaće vune nisu videla samo lica. I sama tako umotana, Marcija je povela napolje malu povorku koja se sastojala od njenih kćerki i slugu koji su ih pratili.
Živeli su u skromnoj kući na nižem delu Germala na Palatinu, još od kada ju je otac Sekst zaveštao svom mlađem sinu, Gaju, zajedno sa pet stotina jugera dobre zemlje između Bovile i Aricije – dovoljno imovine da obezbedi Gaju i njegovoj porodici sredstva da održe mesto u Senatu. Ali avaj, ne i dovoljno sredstava da se uspnu uz cursus honorum, put časti koji vodi ka titulama pretora i konzula.
Otac Sekst je imao dva sina i nije mogao da se rastane ni sa jednim od njih; prilično sebična odluka, pošto je značila da je njegova imovina – već ionako nevelika, zato što je i njegov otac bio bolećiv pa je ostavio nešto i za mlađeg brata – morala da se podeli između njegovog starijeg sina Seksta i mlađeg Gaja. To je značilo da nijedan od sinova neće moći da razmišlja o uspinjanju uz cursus honorum, o tome da postane pretor ili konzul.
Brat Sekst nije bio tako sentimentalan kao Otac Sekst; a tako je i bilo bolje! On i njegova žena Popilija imali su tri sina, neizdrživo breme za jednu senatorsku porodicu. I tako su skupili neophodnu odlučnost da se rastanu od najstarijeg dečaka i dali su ga na usvojenje Kvintu Lutaciju Katulu, koji nije imao dece. Tako su se sami obogatili i postarali se za to da i njihov najstariji sin postane veoma imućan. Stari Katul je bio neverovatno bogat i rado je platio ogromnu sumu da bi mogao da usvoji dečaka patricijske krvi, koji je sjajno izgledao i bio veoma pametan. Novac koji je dečak doneo Bratu Sekstu – svom pravom ocu – pažljivo je uložen u zemlju i nekretnine u gradu, i uz malo sreće mogao je da stvori dovoljno prihoda da mlađi sinovi Brata Seksta imaju šanse da se kandiduju za visoke položaje.
Ako zanemarimo odlučnog Brata Seksta, glavni problem Julija Cezara bila je njihova sklonost da imaju više od jednog sina, i da onda postanu bolećivi zbog položaja u koji bi ih to dovelo; nikada nisu bili u stanju da upravljaju svojim srcima, da daju nekog od svojih isuviše brojnih muških potomaka na usvojenje i da se postaraju da im se preostala deca bogato ožene i udaju. Zbog toga su se njihovi nekada ogromni posedi tokom vekova smanjili, neprekidno usitnjavali da bi obezbedili dva ili tri sina, dok bi ponešto bilo prodato da bi se sakupio miraz za kćerke.