Ognjena Kapija, Stiven Presfild

*** O Knjizi :

Jedno od malobrojnih obeležja spartanske civilizacije koja su preživela do danas leži u uzanom planinskom prolazu zvanom Termopile. Na tom su mestu tri stotine najboljih spartanskih ratnika zadržali najezdu Persijskog carstva. Jednostavan kamen s uklesanim natpisom obeležava mesto gde su pali.
Nadahnut ovim kamenom i zainteresovan usudom Sparte, Stiven Presfild je izvanredno objedinio učenost s pripovedačkim darom. Ognjena kapija, koju priča jedini preživeli posle ove epske bitke – štitonoša u spartanskoj teškoj pešadiji – opčinjavajuća je pripovest o čoveku pridobijenom spartanskim načinom življenja i umiranja, i o muškarcima i ženama koji su ušli u legendu obesmrtivši svoju kulturu. Ognjena kapija upliće istorijsko i mistično s dirljivom ljubavnom pričom, dostiže vrhunac u uzbudljivoj i stravičnoj epskoj bici, i izrasta u delo koje se čita u dahu i dovodi homerovsko predanje u dvadeset prvi vek.

*** Kritike :

"Ognjena kapija je neverovatno uzbudljivo, dirljivo i dobro napisano književno delo. Retko kom piscu uspeva da oživi jedan istorijski trenutak s toliko majstorstva, kompetentnosti i psihološkog uvida. Stiven Presfild nije bio u Termopilskoj bici 480. godine pre naše ere, ali kad pročitate njegovu knjigu poverovaćete da jeste, a poverovaćete da ste bili i sami."
Nelson de Mil

*** O Piscu :

Stiven Presfild je rođen 1943. u Porto Spejnu na Trinidadu. Pošto je 1965. diplomirao na Univerzitetu Djuk, stupio je u marince. Pripadnik ovih elitnih vojnih trupa bio je sve do 1971. godine, kada se oženio, preselio u Njujork i zaposlio kao pisac reklamnih tekstova za jednu firmu. U želji da uradi nešto kreativnije i značajnije, dao je otkaz i počeo da piše roman. Ta odluka se umalo pretvorila u njegovu životnu katastrofu. Tri godine kasnije, razveden i bez prebijene pare, živeo je u jednoj prikolici pokraj reke, od niza privremenih poslova kao što su branje voća i vožnja taksija i traktora.

U međuvremenu je napisao tri romana, od kojih nijedan nije objavljen. Tada je Presfild rešio da je vreme za novu veliku promenu i odselio se u Grad snova, gde je u narednih petnaest godina napisao, ili sarađivao na pisanju trideset i četiri scenarija. Od filmova snimljenih prema njima neki su zaboravljeni vrlo brzo, i ni sam Presfild ne želi da ih se seća. Tih godina, omiljena knjiga mu je postala Bhagavad-Gita, i u njoj je pronašao i inspiraciju za prvi svoj roman koji je ne samo objavljen nego i dospeo na bestseler liste, pod naslovom The Legend of Bagger Vance (Legenda o Bageru Vensu).

Za njim su usledila tri istorijska romana čija se radnja odigrava u antičkoj Grčkoj i koji su, jedan za drugim, postigli zavidan uspeh, pre svega u Sjedinjenim Državama i u Grčkoj: Gates of Fire (Ognjena kapija), Tides of War (Plime rata) i Last of the Amazons (Poslednje Amazonke). Ognjena kapija zvanično je uvrštena u obaveznu literaturu za studente Vojne akademije Sjedinjenih Država i pripadnike specijalnih pomorsko-pešadijskih jedinica. U septembru 2003. Sparta (danas sasvim malo naselje na mestu nekadašnje Leonidine kraljevine) proglašava Stivena Presfilda svojim počasnim građaninom.

Poslednji Presfildov roman, objavljen u decembru 2004, nosi naslov The Virtues of War, a Novel of Alexander the Great (Vrline rata, Roman o Aleksandru Velikom).

*** Odlomak :

KSERKS

Po zapovesti Njegovog Veličanstva, Kserksa Darijevog sina, velikog cara Persije i Medije, kralja kraljeva i kralja zemalja, gospodara Libije, Egipta, Arabije, Etiopije, Vavilona, Haldeje, Fenikije, Elama, Sirije, Asirije i narodâ Palestine; vladara Jonije, Lidije, Rigije, Armenije, Kilikije, Kapadokije, Trakije, Makedonije i Zakavkazja, Kipra, Rodosa, Samosa, Hiosa, Lezbosa i egejskih ostrva; suverena Parte, Baktrije, Kaspije, Susijana, Paflagonije i Indije; gospodara nad ljudima svima od ishoda do zapada sunca, Najsvetijeg, Najuzvišenijeg i Najslavljenijeg, Nepobedivog i Neiskvarivog, koga blagoslovi bog Ahura Mazda i koji je Svemoguć među smrtnima. Ovako Njegova Presvetlost odluči, a zapisa Gobart Artabazov sin, istoričar Njegov:
Da usledi slavnoj pobedi boraca Njegovog Veličanstva nad bojnim redovima peloponežanskih dušmana, Spartanaca i saveznika njihovih, u prolazu termopilskom, gde istrebiše neprijatelja do poslednjeg i podigoše spomene u slavu ovog smelog zadobitka, želja za daljim pronicanjem što Njegovo Veličanstvo u svojoj mudrosti na koju ga bog nadahnu oseti, jednako u izvesnu bojnu taktiku protivničkih pešadinaca, jer se pokaza unekoliko uspešnom protiv boraca Njegovog Veličanstva, i u vrstu tih bojovnika što, premda neobavezani podaništvom ni služenjem gospodaru, suočeni s bezizlazom i sigurnom smrću svejedno ne ustukoše, i izgiboše tu gde behu do poslednjeg.
Žaljenje izrazi Njegovo Veličanstvo zbog pomanjkanja znanja i poimanja ovih pitanja, te bog Ahura Mazda posredova u korist Njegovog Veličanstva. Preživeli međ Helenima (kako Grci sebe nazivaju) bi otkriven, u teškim ranama i na samrti, pod točkovima bojnih kola, neprimećen do trenutka toga pod telima ljudi, konja i tovarnih životinja zgomilanim na tom mestu. Sazvani behu vidari Njegovog Veličanstva i zaprećeno im beše smrću da svim sredstvima sačuvati moraju zarobljenikov život, a i bog usliši želje Njegovog Veličanstva. Grk požive tu noć i sledeće jutro, a za deset dana povrati govor i moć razbora i, premda još vezan za nosila i pod staranjem Carskog Vidara, najzad bejaše ne samo spreman da govori, već i iskazivaše grozničavu žudnju za tim.
Nekoliko neuobičajenih vidova primetiše na oklopu i opravi zarobljenikovoj oni što su nad njim stražarili. Pod bojnim kalpakom ne nađoše pustenu podlošku spartanskog hoplita, već kapu od pseće kože kakvu nose heloti, lakedemonjanska težačka robovska klasa. Naprotiv, što nerazjašnjivo beše zapovednicima Njegovog Veličanstva, štit i oklop zarobljenikovi bejahu od najfinije bronze, obrubljene retkim hibernijskim kobaltom, a na kalpaku imađaše poprečnu perjanicu pravog spartijata, ne običnoga vojnika.
U prvim propitivanjima način pričanja se njegovog pokaza kao mešavina uzvišenog filozofskog i književnog jezika, što ukazivaše na duboko poznavanje helenske etike, prepletenog s najgrubljim i najsirovijim uličnim govorom, od koga mnogo nerazaznatljivo bi i za najučenije tumače Njegovog Veličanstva. No Grk se voljno složi da ovo sam protumači, te i učini tako, služeći se pomalo aramejskim i persijskim kakvima govori prosta svetina, za koje tvrđaše da je stekao putujući morem iza Helade. Ja, istoričar Njegovog Veličanstva, u nastojanju da uščuvam uši Njegove od prostačkog i gadnog jezika zarobljenikovog, starah se da prekratim uvredljiva kazivanja pre nego što bi Njegovo Veličanstvo istrpeti moralo da ih čuje. No Njegovo Veličanstvo, u mudrosti svojoj na koju bog nadahnu ga, uputi slugu svoga da tumači govor Grkov ma kakvim govorom ili narečjem koji bi tačno preneli ono što je rečeno na grčkom. Te nastojah da tako činim. Molim se da se Njegovo Veličanstvo seća naređenja koje izdade i da slugu svoga nedužnim drži za one delove prepisa što sledi koji moraju, i hoće, uvrediti svakog uljuđenog slušatelja.

Zapisano i podneseno šesnaestoga dana Ululua, Pete Godine Vladavine Njegovog Veličanstva

JEDAN
Trećeg dana Tašritua, Pete Godine Vladavine Njegovog Veličanstva, južno od lokrijske granice Vojska Carstva nastavljajući neometena napredovanje ka središtu Grčke, utabori se naspram istočnih obronaka planine Parnas, čije vode vaskolike, kao i brojne pre njih za sve vreme stupanja od Azije, nedostatne behu da napoje ljude i konje.
Početno propitivanje što sledi obavi se u šatoru Njegovog Veličanstva, tri časa po zalasku sunca, pošto večernji obrok beše dovršen i dvorski poslovi posvršavani. U prisustvu glavnih zapovednika, savetnika, telohranitelja, žrecâ i sekretarâ, starešinama straže zapoveđeno je da Grka dovedu. Zarobljenika na nosilima donesoše, očiju povezanih jer mu ne beše dozvoljeno da pogleda u Njegovo Veličanstvo. Pošto obavi Žrec zazivanje i očišćenje, dozvolu čoveku dade da govori gde ga uši Njegovog Veličanstva čuti mogu. Zatvoreniku je naloženo da ne obraća se Carskoj Ličnosti, no starešinama telesne straže, Besmrtnima, što stajahu Presvetlome sleva.
Grka uputi Oront, četovođa Besmrtnih, da kaže ko je. On odgovori da ime je njegovo Kseon Skamandridov sin, iz grada Astaka u Akarniji. Izjavi Kseon da mu je želja najpre da zahvali Njegovom Veličanstvu što mu život spase i da izrazi zahvalnost i divljenje veštini carskih vidara. Govoraše s nosila i boraše se još sa slabošću zbog nekolikih nezalečenih rana na plućima i trupu, a sledeću ispriku uputi Njegovom Veličanstvu, jer, kako reče, neznan mu je način kazivanja u Persijanaca, a žaljenja je vredno pomanjkanje dara za poeziju i pripovedanje u njega. Izjavi dalje da ono što bi ispripovedati mogao ne kazuje o vojskovođama niti kraljevima, jer političke spletke velikih nikad ne beše u položaju da razmatra. Njegovo kazivanje biti može samo o onome što je proživeo i čemu je očevidac bio, kao mlad štitonoša oklopne pešadije, sluga u pratnji bojnoj. Možda za Njegovo Veličanstvo, zarobljenik reče, neće biti mnogo značajnog da otkrije u pripovesti običnih ratnika, „ljudi iz stroja“, kako kaza.
Odgovarajući preko Oronta, četovođe Besmrtnih, Njegovo Veličanstvo saopšti mu da, naprotiv, upravo tu priču najviše želi da čuje. Obilje podataka o spletkama moćnih već ima; „jednog pešadinca priču“ najveća mu je želja da sluša.
Kakvi ljudi behu ti Spartanci što u tri dana pred očima Njegovog Veličanstva pobiše ne manje od dvadesetine hiljada najsmelijih ratnika Njegovih? Ko su ti borci što sa sobom u boravišta mrtvih povedoše po desetoricu, ili, neki izveštaji govore, po dvadesetoricu za svakog od njih koji pade? Kakvi behu ljudi? Koga su voleli? Čemu su se smejali? Njegovo Veličanstvo zna da bojahu se smrti, kao i svaki čovek. Ali kakvo učenje učini da je um njihov prihvati? I pobliže još, Njegovo Veličanstvo kaza, želi da dozna o pojedincu svakom, čoveku od krvi i mesa na koga gledaše iznad razbojišta, ali ga ne razaznavaše, izdaleka, neraspoznatljiv mu bejaše pod krvavim kalpakom i oružjem.
Povezanih očiju, zatvorenik se nakloni i izreče molitvu zahvalnicu nekom od bogova svojih. Priča što Njegovo Veličanstvo želi da je čuje, reče, ista je koju on može istinito da kaže, i najvećma želi to.
Po nuždi će morati da bude to i njegova priča, jednako kao i pripovest o ratnicima što ih znađaše. Hoće li Njegovo Veličanstvo imati za nju strpljenja? Niti se priča ograničiti može isključivo na bitku, već proslediti mora od zbitija što joj prethodiše, jer samo u toj svetlosti i s tog stajališta biće životi i dela ratnika što ih je Njegovo Veličanstvo gledalo kod Termopila prikazani u stvarnom značenju i značaju.
Zadovoljni behu ovim Njegovo Veličanstvo, glavni zapovednici i savetnici, te Grk dobi činiju vina s medom da taži žeđ i zatražiše mu da otpočne gde mu je volja i pripoveda kako god nađe za prikladno. Kseon se nakloni na svojim nosilima i poče

Uvek sam se pitao kakav je osećaj umreti.