Porodica, Mario Puzo

*** O Knjizi :

Šta je porodica? Puzo je prvi put odgovorio na ovo pitanje kada je stvorio nezaboravne Korleoneove, koji su zauvek postavili kriterijume krvne odanosti. Sada, trideset godina kasnije, Puzo nas nagrađuje svojim konačnim stavom po ovom pitanju, remek-delom koje kruniše njegovu izuzetnu karijeru: pričom o najmoćnijoj porodici u italijanskoj istoriji – Bordžijama.

U Porodici ovaj neponovljivi pisac vraća čitaoca u Rim petnaestog veka, gde mu otkriva ekstravagantnost i spletke Vatikana onako sigurno kako je to svojevremeno uradio sa tajnama Mafije. U središtu priče nalazi se Rodrigo Bordžija, Papa Aleksandar VI, čovek čija je pohlepa za moći, raskoši i ženama mogla da se meri jedino s njegovom ljubavi prema svojoj porodici. Okružen je svojom neobičnom decom – među kojima su lepa, samouverena, Lukrecija i strasni ratnik Čezare, Makijavelijev prijatelj i inspiracija. Njihove dramatične priče čine simfoniju ljudskih osećanja i reagovanja, od ponosa preko ljubavi, izdaje i ljubomore, do smrtonosnog gneva. Vreme u kojem žive, mesto i likovi oslikani su u svoj svojoj veličini u sagi koja je večna koliko i savremena.

Delo na kojem je Mario Puzo radio poslednje dve decenije svog života, »Porodica«, predstavlja poslednji trijumf jednog od najvećih pripovedača našeg vremena.

*** Kritike :

Puzo je u ovaj roman uložio mnogo truda i to se vidi. Reč je o jednom od njegovih najboljih ostvarenja. Priča je pitka, puna detalja, sa izvanredno izvajanim likovima.
Booklist

Blistavo i strasno, remek-delo koje staje rame uz rame s Puzovim najvećim dostignućima.
Nikolas Pileđi

*** O Piscu :

Mario Puzo je rođen u Njujorku gde je, po završetku vojne službe u II svetskom ratu, pohađao Njujoršku školu za socijalna istraživanja kao i Univerzitet Kolumbija.

Njegov najprodavaniji roman Kum pojavio se nakon romana koje su kritičari veoma dobro ocenili: Tamna Arena (1955) i Srećni hodočasnik (1965). Godine 1978, izdao je roman Budale umiru, posle koga slede: Sicilijanac (1984), Četvrti K (1991) i Poslednji Don (1996), koji je postao međunarodni bestseler kao i jedna od najgledanijih televizijskih mini-serija u 1997. godini.

Mario Puzo je takođe napisao mnoge scenarije za filmove, kao što su Zemljotres, Supermen, sva tri Kuma, za koje je dobio dve nagrade Oskar koje dodeljuje filmska akademija.

Poslednje tri godine svog života proveo je pišući svoj poslednji roman o Mafiji - Zakon ćutanja. Umro je jula 1999. godine, u svojoj kući na Long Ajlendu u Njujorku, u sedamdeset osmoj godini.

*** Odlomak :

Prolog

Dok je Crna smrt harala Evropom, odnoseći polovinu njenog stanovništva, mnogi građani su u očajanju skrenuli pogled s Neba na Zemlju. Oni naklonjeniji filozofiji pokušavali su, kako bi ovladali telesnim svetom, da otkriju tajne postojanja i odgonetnu velike zagonetke Života, dok su se siromašni samo nadali da će prevazići svoje patnje.

I tako je Bog pao na Zemlju kao Čovek, a kruta verska doktrina srednjeg veka izgubila svoju moć i ustupila mesto proučavanju velikih drevnih civilizacija Rima, Grčke i Egipta. Dok je želja za krstaškim ratovima jenjavala, bogovi Olimpa ponovo su se rađali i ponovo se bíle olimpijske bitke. Čovek je suprotstavio svoj um srcu Božjem i zavladao je Razum.

Bilo je to vreme velikih dostignuća u filozofiji, umetnostima, medicini i muzici. Kultura je cvetala s velikom pompom i ceremonijom, ali uz veliku cenu. Stari zakoni pogaženi su pre nego što su stvoreni novi. Prelaz od strogog povinovanja reči Božjoj i vere u večito spasenje na slavljenje Čoveka i nagrada materijalnog sveta, poznat kao humanizam, bio je, zapravo, složena promena.

Rim tada nije bio Sveti grad; bilo je to mesto bezakonja. Građani su bili pljačkani na ulici, kuće provaljivane, prostitucija je cvetala, a svake nedelje ubijane su stotine ljudi.

Štaviše, zemlja koju poznajemo kao Italiju nije postojala. Umesto nje, postojalo je pet sila: Venecija, Milano, Firenca, Napulj i Rim. U granicama “čizme” bilo je mnogo nezavisnih gradova-država kojima su vladale stare porodice na čelu s mesnim kraljevima, feudalnim gospodarima, vojvodama ili biskupima. Unutar zemlje susedi su se međusobno borili za teritorije. A oni koji su pokoravali druge bili su uvek na oprezu – jer sledeća bitka bila je blizu.

Iz inostranstva su pretile invazije stranih sila koje su želele da se prošire. Vladari Francuske i Španije žudeli su za teritorijama, a “varvarski” Turci, koji nisu bili hrišćani, posezali su za Papskim zemljama.

Crkva i država borile su se oko prevlasti. Posle travestije Velike šizme – kada su postojala dvojica papa, podeljene moći i smanjenih prihoda – stvaranje novog sedišta prestola u Rimu, sa samo jednim papom, dalo je kneževima Crkve novu nadu. Postavši još snažnije nego ranije, duhovne vođe Crkve morale su da se bore samo s privremeno moćnim kraljevima, kraljicama i vojvodama malih gradova i poseda.

Ipak, Sveta rimska katolička crkva bila je u neredu, jer raspusno ponašanje nije se ograničavalo samo na građane. Kardinali su na ulice slali svoje sluge, naoružane kamenicama i samostrelima, da se tuku s rimskom omladinom; ljudi na visokim položajima u Crkvi, kojima je ženidba bila zabranjena, posećivali su kurtizane i držali mnoge ljubavnice; mito je nuđen i priman; crkveni zvaničnici najvišeg ranga bili su spremni da za novac daju razrešenja od kazni i ispisuju svete papske bule za oprost i najstrašnijih grehova.

Mnogi razočarani građani govorili su da je u Rimu sve na prodaju. Dovoljno novca moglo je da kupi crkve, sveštenike, naklonost, čak i Božji oprost.

Uz vrlo retke izuzetke, ljudi koji su postajali sveštenici ulazili su u Crkvu zato što su bili drugorođeni sinovi, od rođenja pripremani za crkvene profesije. Oni nisu imali stvarnog verskog poziva, ali Crkva je i dalje imala moć da kralja proglasi kraljem i deli velike blagoslove na zemlji, pa je svaka italijanska porodica plemenitog roda darivala i podmićivala kako bi njeni sinovi bili imenovani u veće kardinala.

Bila je to renesansa; doba kardinala Rodriga Bordžije i njegove porodice.