Raštimovana Muzika, Sting

*** O Knjizi :

Pošto sam ceo život pisao pesme, sažimajući svoje ideje i emocije u kratke rimovane kuplete i prateću muziku, nikada mi nije palo na pamet da napišem knjigu. Ali kada sam stigao u ono samoispitujuće doba života od pedeset godina, otkrio sam da me po prvi put nešto nagoni da pišem duže pasaže koji su me u jednakoj meri stimulisali i zaokupljali kao što je to činilo pisanje pesama.
Tako je Raštimovana muzika počela da dobija oblik. To je knjiga o ranim godinama mog života, od detinjstva i adolescencije do predvečerja mog uspeha sa grupom Polis. Reč je o priči koju malo ljudi zna.
Nije me zanimalo da se upuštam u tradicionalno autobiografsko nabrajanje svega što mi se ikada dogodilo. Osećao sam potrebu da umesto toga prizovem određene trenutke, ljude i veze, kao i neke događaje koji i danas, dok pokušavam da razumem kakvo sam dete bio, snažno odjekuju u mojoj duši.

*** Kritike :

"Raštimovana muzika" nije nerealno ulepšano niti pompezno štivo. Sting je dopadljiv pripovedač, ni lažno skroman ni umišljen bez pokrića, i piše sa mnogo ironije prema sebi koja daje šarm ovoj prozi.
The Washington Post

*** O Autoru :

www.sting.com

*** Odlomak Iz Knjige :

1.


Zimsko je veče u Rio de Žaneiru, 1987. godine. Pada kiša, i bulevar ispred hotela „Kopakabana“ je pust. Kolovoz je mokar, presijava se na uličnoj svetlosti. Moja žena Trudi i ja zaklanjamo se kišobranom dok visoko iznad nas dva galeba jedre na vetru, ne mareći za kišu, a more je gromoglasna pretnja u tami. Uz ivičnjak pristaje mali automobil. Na prednjim sedištima vide se dve siluete, a otvorena zadnja vrata poziv su da uđemo.
Niz poverljivih telefonskih razgovora obezbedio nam je da nas pozovu na versku svečanost u crkvi negde u džungli koja opasuje veliki grad. Ljudi koji nas voze tamo, muškarac i žena, odaju nam samo to da je crkva na otprilike sat i po vožnje od „Kopakabane“, da ćemo biti bezbedni i da ništa ne brinemo. Iako je formalno hrišćanska, crkva je dom sinkretičke verske grupe koja prilikom pričešća koristi drevni biljni preparat poznat po imenu ajahuaska, za koji se priča da izaziva fantastične i veoma duboke vizije.
Dok se vozimo na jug, pljusak prerasta u pravi potop, a nad planinama oko grada besno seva, uz potmulu tutnjavu daleke grmljavine. Trudi i ja sedimo šćućureni na zadnjem sedištu, uzbuđeni i pomalo usplahireni, pitajući se šta će nam doneti noć. Vozač je usredsređen na drum ispred nas. Sedim iza njega; glava mu izgleda krupna nad širokim atletskim ramenima, a lice, kada se okrene prema nama, inteligentno i oštrih crta, uokvireno naočarima s metalnim ramom i neurednom smeđom kosom. Njegova saputnica, privlačna mlada žena dugačke crne kose i širokog brazilskog osmeha, brižno se okreće prema nama i pita da li nam je udobno. Mehanički klimamo glavama, nervozni ali nespremni da to priznamo sebi i našim domaćinima.
Ostavljamo za sobom široke gradske bulevare, i dok luksuzni hoteli na Kopakabani ustupaju mesto brdskim favelama koje svetle kao božićne jelke u tami, ulične svetiljke postaju sve ređe. Asfaltni put se uskoro pretvara u zemljani, i automobil sasvim usporava dok naš vozač obilazi rupčage i mrzovoljne pse koji ni ne pomišljaju da se sklone s puta. Kiša je prestala, ali džungla obilno kaplje u zagušljiv vazduh, a pesma zrikavaca gotovo potpuno potapa jeftinu kafansku muziku s radija u malom automobilu. Posle nekog vremena zaustavljamo se na čistini gde je oko prostrane zgrade s krovom od crepa već parkiran, bez ikakvog reda, veliki broj automobila. Iako je jednostavna i funkcionalna, konstrukcija zgrade se ne uklapa u ono što obično povezujem s rečju „crkva“ (ne vidim vrata ni prozore), a skup više podseća na zbor mesne zajednice nego na verski obred.
Muškarci i žene najrazličitije starosti, uključujući tinejdžere, malu decu i pokojeg psa, opušteno šetaju po parkingu i po crkvi, osvetljenoj golim sijalicama koje vise s tavanice. Svi su u plavim ili zelenim košuljama, a na ponekoj sam opazio i prišivene zlatne zvezde. Očigledno je reč o uniformama. Naši domaćini skinuli su mantile, i ispostavlja se da i oni nose plave košulje. Odjednom osećam zebnju i nemir. Nismo očekivali uniforme. Uniforme me uznemiravaju, jer ih zbog nečega povezujem s pojmovima kontrole i jednoobraznosti, s nečim što poriče slobodu i miriše na sektaštvo. U glavi vidim naslov u novinama: VERSKA SEKTA OTELA PEVAČA I NJEGOVU SUPRUGU U DŽUNGLI. Da li bih se osećao spokojnije kada bi svi izgledali kao narkosi? Verovatno ne bih, ali su me uniforme zaista isprepadale.
Ulazimo u prostranu dvoranu, i dočekuju nas topli, iskreni osmesi, a naši domaćini nam predstavljaju ono što bi se moglo nazvati presekom brazilskog društva. Dosta sveta govori engleski, i posle kratke razmene uobičajenih ljubaznosti pitam neke od njih čime se bave, objasnivši im prethodno da je moja žena glumica, a ja pevač. „Da, znamo“, kaže jedna žena. „Veoma ste poznati, ali moj muž i ja smo, nažalost, samo učitelji.“
Svi mi izgledaju kao običan, normalan svet, a takve su im i profesije: lekari, advokati, vatrogasci, računovođa i njegova vesela supruga, socijalni radnici, službenici, kompjuterski programeri, prosvetni radnici; nisam prepoznao nijednog narkosa. Ne znam šta sam zapravo očekivao, ali me ova šarena i srdačna grupa umiruje.
„Dosad niste pili vegetal?“ – pita jedan lekar.
Ovo je prvi put da neko tu legendarnu supstancu zove tako, ali pretpostavljam da misle na ajahuasku, što je verovatno njeno originalno indijansko ime.
„Ne, nismo.“
Opažam nekoliko znalačkih osmeha. „Preživećete“, kaže jedan od učitelja.
Pokušavamo da uzvratimo osmeh, ponovo suzbijajući nespokojstvo.
U prostoriji je sada oko dve stotine ljudi, na belim baštenskim stolicama od plastike upletene preko metalnog okvira, poređanim ukrug oko stola u sredini. Iznad stola je plavo obojeni drveni luk s rečima LUZ, PAZ, AMOR ispisanim jarkožutom bojom. „Svetlost, mir, ljubav“, uspevam da protumačim na osnovu svojeg oskudnog poznavanja portugalskog. Naši vodiči, koji su nam večeras, izgleda, i staratelji, ponovo se pojavljuju i vode nas do sedišta u prvim redovima. Uveravaju nas da će nam pomoći ako budemo imali poteškoća.
„Poteškoća?“ – raspitujem se, nesposoban da sakrijem zabrinutost.
Muškarčev glas nije sasvim uverljiv dok odgovara: „Moglo bi se dogoditi da osetite laku fizičku i emotivnu nelagodnost, ali vas molim da pokušate da ostanete opušteni, a ako budete imali bilo kakvo pitanje, nastojaću da vam odgovorim.“
Oko stola je ostalo pet ili šest slobodnih stolica. Tišina se širi kroz prostoriju kao talas, jer u crkvu na bočna vrata ulazi grupa muškaraca i probija se prema stolu u sredini. Njihov usporeni hod upadljivo je svečan, a po držanju zaključujem da su posredi osobe koje imaju nekakvu značajnu ulogu. Možda mi je dramatičnost samog događaja već izobličila percepciju, ali imam utisak da kod svih njih prepoznajem asketski, svetački izgled monaha ili starih mudraca. To su mestres koji će rukovoditi obredom.
Središnju stolicu, kao što nam je rečeno, zauzeo je gostujući mestre iz grada na severu zemlje, Manaosa. On će voditi obred. To je čovek ranih srednjih godina, s duboko usađenim, misaonim očima na pomalo ironičnom ali i duševnom licu, koji kao da posmatra svet spolja, iz nekakvog dugačkog i mračnog tunela. Izgleda mi kao čovek od koga biste mogli da saznate zanimljivu tajnu, čujete priču ili kakvu mističnu mudrost. Zainteresovan sam. Ujedno sam i nešto spokojniji, pošto sam primetio da mu se lice spremno razvlači u topao osmeh kada pozdravlja poznanike. Njegova očigledna srdačnost umiruje.
Na sredini stola leži velika staklena posuda puna smeđe tečnosti nalik na razmućeno blato. Pretpostavljam da je to legendarno pričešće o kome sam toliko čitao, ajahuaska.
Mestre pokazuje da bi trebalo da stanemo u disciplinovan red koji se obrazovao u prolazu između stolica i koji krivuda do kraja prostorije. Izgleda da smo jedine novajlije, jer nas ljubazno smeštaju na samo čelo reda i daju nam bele plastične šolje za kafu. Mestre ih svečano puni tečnošću iz staklene posude, koja pri dnu ima metalni levak.
Uprkos dostojanstvu obreda, pričesna tečnost izgleda kao da je istočena iz filtera za ulje nekakvog starog motora; nabrani nosevi govore mi da ništa bolje ne miriše. „Zar ćemo stvarno da progutamo taj mulj?“ – razmišljam. „Mora da smo odlepili.“
I dalje usplahiren zbog maločas pomenutih poteškoća, pokušavam da zaboravim da smo umesto ovoga mogli da se baškarimo u udobnosti hotelskog bara u „Kopakabani“, pijuckamo slatke kajpirinje i ljuljamo se u nežnom ritmu sambe. Ali sada je kasno da odustanemo. Moja žena i ja zgledamo se kao ukleti ljubavnici na vrletnoj litici. Dvorana počinje da odjekuje od molitvenog napeva na portugalskom. Pošto ne mogu da se pridružim, mrmljam: „Bože pomozi“, samo delimično u ironiji. Sledećeg trenutka svi ispijaju.
„Pa, živeli“, kaže Trudi, u duhu svog mračnog smisla za humor. „Naiskap.“
Uspevam da progutam čitavu dozu u jednom jedinom drhtavom gutljaju, i ukus je zaista strašan, ali me teši to što se čini da većina prisutnih deli moje mišljenje. Ovo se vidi po grimasama i žurnom sisanju limuna i štapića mente, prethodno razdeljenih ne bi li se potisnuo gadan ukus koji ta stvar ostavlja u ustima. Muški odbijam ponuđenu mentu, samo zato što osećam nekakav apsurdni, bandoglavi ponos zbog toga što sam tu gadost popio čistu, dok uvek praktičnija Trudi mudro prihvata spasonosnu ponudu. Jedan od mestres stavlja ploču na staromodni gramofon; to je brazilska narodna muzika, laka i prijatno banalna. Zvanice su se udobno smestile na svoje stolice, i Trudi i ja činimo isto, dremkajući uz prijatne kadence gitara i laganu pratnju tambure. Sedimo i čekamo, pitajući se šta bi trebalo da usledi. Misli počinju da mi vrludaju, dok istovremeno diskretno osmatram prostoriju, nastojeći da dišem pravilno i polako ne bih li se smirio.
Pitam se da li su Vilijam S. Barouz i Alen Ginzberg bili isto ovako nervozni prilikom ovog iskustva. Romanopisac i bitnički pesnik pošli su u potragu za ajahuaskom krajem pedesetih, kada je ova supstanca imala gotovo legendardni status obaveznog opijata u etnogenom miljeu. Poznata između ostalog i kao yaje, vino duše i mrtvačev koren, imala je verovatno hiljadugodišnju prošlost i primenu, i bila je neraskidivo vezana za razvoj drevnih religioznih filozofija i obreda u amazonskom slivu. Na osnovu onoga što sam pročitao, znao sam da se ajahuaska priprema od dve ovdašnje biljke, jedne vrste lijane poznate kao Banisteriopsis caapi, i grma iz roda kafe, Psychotria viridis. Njen aktivni molekul u medicini je gotovo istovetan s molekulom neurotransmiterskog serotonina, a hemijska interakcija s ljudskim mozgom jednako je složena i zagonetna.
Zahvaljujući sprovedenom istraživanju, saznao sam da brazilski ustav dozvoljava uzimanje ovog preparata, i da se tvrdi da, uprkos snažnom dejstvu, ne stvara zavisnost.
U Brazilu smo jer me čeka turneja po ovoj zemlji, a za nekoliko dana treba da održim najveći koncert u životu. Na stadionu „Marakana“ u Riju tiskaće se dve stotine hiljada ljudi. Događaj će predstavljati vrhunac moje karijere u Južnoj Americi, ali će istovremeno biti i vreme žalosti. Nekoliko dana ranije umro mi je otac, samo nekoliko meseci posle majke. Iz razloga koje je veoma teško objasniti, nisam prisustvovao nijednom od ova dva pogreba, niti sam potražio duhovnu utehu od crkve. Ali na isti onaj način na koji su ljudi koji su nedavno pretrpeli kakav težak životni udarac skloni da prigrle utehu vere, psihoanalize, samoispitivanja, pa čak i spiritističkih seansi, i ja sam, uprkos svojem agnosticizmu, osećao potrebu za nekakvim duševno lekovitim iskustvom ili ritualom koji bi mi pomogao da prihvatim ideju da iza tragedije smrti ipak ima još nečega, nekog višeg smisla koji bih na taj način mogao da pronađem za sebe.
Otkrio sam da ne mogu da od srca ožalim roditelje. Njihova smrt me je jako potresla, ali sam osećao da zbog nečega susprežem normalne emocionalne reakcije, da se prema tom gubitku ne odnosim na psihički zdrav način. Nisam pustio ni jednu jedinu suzu, već sam se samo osećao hladno, izdvojeno i zbunjeno. Uteha vere meni nije bila dostupna kao drugima.
Ono što sam pročitao o ajahuaski i njenim transcendentnim vizionarskim svojstvima veoma me je zainteresovalo, te sam u tadašnjem stanju duha verovao da bih, ako kušam taj čudotvorni napitak u ozbiljnom obrednom okruženju, mogao da dođem do dubljeg razumevanja onoga što se dogodilo mojim roditeljima i meni samom.
Oduvek sam se tek usput i površno zanimao za rekreativne droge, ali su mi uzimanje ajahuaske opisali kao krajnje ozbiljno i životno opredeljujuće iskustvo, i verovao sam da sam sada spreman da ga doživim. Ako se prilikom toga nađem u opasnosti, psihološkoj ili kakvoj drugoj, moraću da zaključim kako sam dovoljno zreo da prihvatim takav rizik, na isti način kao i kada bih odlučio da se popnem na planinu, ili sednem na motocikl. Iz razgovora sa iskusnim ajahuesceros stekao sam utisak da se ajahuaska ne smatra drogom, već lekovitim sredstvom. „Droga“, rekao mi je jedan od njih, „pruža trenutno zadovoljenje, bilo da je reč o cigaretama, alkoholu, kokainu ili dopu, ali to posle plaćate glavoboljom, mamurlukom, ili još gore – zavisnošću. Popušite li dovoljan broj cigareta, umrećete. Lekovi obično ne nagrađuju odmah. Zadovoljenje dolazi na kraju, ali pre toga morate da platite. Ajahuaska je takav lek.“
Nisam imao pojma šta mu to znači, ali ću uskoro saznati.