Letopisi Narnije 1: Čarobnjakov Sestrić, K.S. Luis

*** O Knjizi :

Pročitajte pre nego što pogledate!

U produkciji studija Dizni krajem ove godine održaće se svetska premijera multimilionske filmske verzije druge knjige iz ovog serijala, koja obećava da će dostojno preneti maštu K. S. Luisa na veliki ekran i pružiti gledaocima pustolovinu kakvu do sada nisu mogli ni da zamisle.

U svetu Narnije postoji hiljadu priča...
Prva je upravo pred vama.

K. S. Luis je u Letopisima Narnije stvorio čaroban svet prepun čuda. Više od 85 miliona čitalaca širom sveta za sva vremena ostalo je opčinjeno jednim od najpopularnijih ikad napisanih serijala.

Polina ruka poseže da dodirne prsten. I smesta, bez bleska ili nekog šuma, ona nestaje.
Grozni ujka Endru otpočinje oglede sa magijom, Digori i Poli zatiču se u drugom svetu, na početku neverovatnih pustolovina, dok se vrata prema čarobnoj zemlji Narniji otvaraju...

U svetu Narnije postoji hiljadu priča! Serijalom "Letopis Narnija", K. S. Luis vodi vas na nezaboravno putovanje u čaroban svet prepun čuda. Serijal Letopisi Narnije sastoji se iz 7 knjiga :

01. Čarobnjakov Sestrić,
02. Lav, Veštica i Orman,
03. Konj i Njegov Dečak,
04. Princ Kaspijan,
05. Putovanje Namernika Zore,
06. Srebna Stolica i
07. Poslednja Bitka.

*** O Autoru :

Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. od oca Alberta Džejmsa Luisa i Flore Avguste Hamilton Luis. Njegov brat Voren Hamilton Luis rođen je 16. juna 1895. godine.

Njegova majka je umrla od raka 23. avgusta na sam rođendan njegovog oca. Iste godine otac je njega i brata poslao u školu za dečake Vinjard u Engleskoj. Zbog problema sa disanjem Klaj je morao 1910 .godine da napusti Kembel koledž u Belfastu. Zbog lošeg zdravstvenog stanja dobio je tutora koji ga je u kućnim uslovima podučavao latinski, grčki, italijanski i nemački jezik. Godine 1916. je dobio stipendiju za Oksford. Godinu dana kasnije se priključio savezničkim trupama u borbi protiv nemačke za vreme I svetskog rata. Devetnaesti rođendan je sačekao na frontu u Francuskoj. Ranjen je 1918. i posle nekoliko meseci otpušten iz vojske.

Iako je 1929. godine izjavio da je ateista posle razgovora sa Tolkinom 1931. zaključio je da je, ipak, vernik.

Godine 1957. se oženio na tajnom opštinskom venčanju sa Džoj Dejvidmen Grešam kako bi ona dobila, kao strana državljanka dozvolu za ostanak u Velikoj Britaniji. Budući da je ubrzo nakon toga Džoj dijagnosticiran rak kostiju obavili su i crkveno venčanje u bolnici u kojoj je ležala na samrtnoj postelji. Međutim, dolazi do iznenadnog zdravstvenog poboljšanja i Džoj izlazi iz bolnice.

Pod uticajem Luisa i njegovih knjiga Džoj je 1948. godine iz judeizma prešla u hrišćanstvo izatražila zvaničan razvod od prvog muža koji su je napustio.

Luis je preminuo u 5.30 popodne, u petak, 22. novembra nedelju dana pre svog 65. rođendana od komplikacija na srcu i otkazivanja rada bubrega. Istog dana je preminuo i američki predsednik Džon F. Kenedi.

Sahranjen je u dvorištu crkve Holy Trinity u Hedingtonu, Oksford.

K.S. Luisa su još kao dete opčinjavale bajke, mitovi i drevne legende koje mu je pripovedala dadilja Irkinja. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran po šumi pod snegom došla mu je kada je imao šesnaest godina. Međutim, tek mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor na univerzitetu u Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav.
Njihova priča postala je Lav, veštica i orman, jedna od najomiljenijih knjiga svih vremena. Sledilo je šest sledećih letopisa Narnije, a završni naslov, Poslednja bitka, štampan 1956, dobio je najveće priznanje za dostignuće u dečijoj književnosti – prestižnu Karnegijevu nagradu.

*** Odlomak Iz Knjige :

Glava 1

Pogrešna vrata

Ovo je priča o nečemu što se dogodilo davno, kada ti je deda još bio dete. To je veoma važna priča, jer pokazuje kako je krenula sva ta strka između našeg sveta i zemlje Narnije.
U tim danima gospodin Šerlok Holms još je živeo u Ulici Bejker, a Bastablovi* su tragali za blagom u Luišam Roudu. Da si u to vreme bio dečak, morao bi svaki dan da nosiš krutu itonovsku kragnu,** a škole su uglavnom bile gadnije nego sada. Ali obroci su bili lepši, a što se slatkiša tiče, neću ni da ti pričam koliko su jeftini i dobri bili, jer bi ti samo uzalud pošla voda na usta. E, tih dana u Londonu je živela devojčica po imenu Poli Plamer.
Živela je u dugom nizu kuća koje su sve bile međusobno spojene. Jednog jutra, baš se nalazila u bašti iza kuće kada se neki dečak uspentrao iz susedne bašte i izvirio preko zida. Poli se vrlo iznenadila, jer u toj kući do tada nije bilo nikakve dece, već su tu bili samo gospodin Keterli i gospođica Keterli, brat i sestra, matori neženja i matora devojka koji su tu zajedno živeli. I zato je, puna radoznalosti, digla pogled. Lice nepoznatog dečaka bilo je vrlo musavo. Nije moglo biti musavije sve i da je najpre natrljao šake zemljom, zatim se dobro isplakao, a onda rukama obrisao lice. U stvari, to manje-više i jeste uradio.
„Zdravo“, reče Poli.
„Zdravo“, reče dečak. „Kako se zoveš?“
„Poli“, reče Poli. „A ti?“
„Digori“, reče dečak.
„Čoveče, kakvo smešno ime!“, reče Poli.
„Nije ni upola toliko smešno kao Poli“, reče Digori.
„E, jeste“, reče Poli.
„Ne, nije“, reče Digori.
„Kako god bilo, ja se bar umivam“, reče Poli. „Što ti upravo treba da uradiš; naročito pošto…“, a onda se zaustavila. Htela je da kaže: „Pošto si kmezio“, ali je pomislila da to ne bi bilo pristojno.
„Pa dobro, jesam“, reče Digori mnogo jačim glasom, kao dečak koji je toliko jadan da ne mari ko sve zna da je plakao. „A i ti bi“, produži on, „da si čitav život provela na selu i imala ponija, i reku u dnu bašte, pa da su te onda doveli da živiš u ovakvoj zverskoj rupi.“
„London nije rupa“, reče Poli uvređeno. Ali dečak je bio previše uzbuđen da bi je primećivao, pa je produžio…
„I da ti je tata u Indiji – a ti moraš da dođeš i živiš s tetkom i ujkom koji je lud (ko bi još to voleo?) – i ako je to zato što moraju da ti se staraju o majci – i kad bi ti majka bila bolesna i kad bi htela da – htela da – umre.“ A onda mu je lice dobilo nekako pogrešan oblik, kao što se dešava kada pokušavaš da zadržiš suze.
„Nisam znala. Izvini“, reče Poli smerno. A onda, pošto uglavnom nije znala šta da kaže, a i da bi skrenula Digorijeve misli na veselije teme, upita:
„Da li je gospodin Keterli stvarno lud?“
„Pa, ili je lud“, reče Digori, „ili tu postoji neka druga tajna. Ima kabinet na gornjem spratu, a tetka Leti kaže da tamo nikako ne smem da idem. Pa već i to za početak deluje mutno. A ima tu i još nešto. Kad god ujka pokuša nešto da mi kaže za vreme jela – s njom nikada i ne pokušava da razgovara – ona ga uvek ućutkuje. Kaže: ’Nemoj da sekiraš dečaka, Endru’, ili: ’Sigurna sam da Digori nije raspoložen da sluša o tome’, ili ’Je li, Digori, zar ne bi voleo da izađeš i da se igraš u bašti?’“
„A šta on to pokušava da kaže?“
„Ne znam. Dotle nikad ne uspeva da stigne. Ali ima i još. Jedne noći – bilo je to, u stvari, sinoć – dok sam kretao u krevet, upravo kada sam hteo da prođem kraj podnožja tavanskog stepeništa (a baš i nisam lud za prolascima tuda), siguran sam da sam čuo krik.“
„Možda tamo drži zaključanu svoju ludu ženu.“
„Da, razmišljao sam o tome.“
„Ili možda falsifikuje pare.“
„Ili je moguće da je nekada bio pirat, kao onaj čovek s početka Ostrva s blagom, pa mora da se zauvek krije od starih drugara s broda.“
„Baš uzbudljivo“, reče Poli, „pojma nisam imala da ti je kuća tako zanimljiva.“
„To ti možda misliš da je zanimljiva“, reče Digori. „Ali ne bi ti se dopadalo kada bi morala tamo da spavaš. Kako bi ti bilo da ležiš budna i osluškuješ da li se to čuju ujka Endruovi koraci dok se prikrada hodnikom ka tvojoj sobi? A oči su mu tako jezive!“
Tako su se Poli i Digori upoznali; a pošto je upravo bio početak letnjeg raspusta i nijedno od njih te godine nije išlo na more, sastajali su se gotovo svakog dana.
Njihove avanture počele su uglavnom zahvaljujući tome što je to leto bilo jedno od najvlažnijih i najhladnijih u poslednjih nekoliko godina. To ih je primoralo da se bave kućnim stvarima; možeš slobodno reći – kućnim istraživanjima. Prekrasno je koliko se u velikoj kući, ili u nizu kuća, može istraživati s jednim parčetom sveće. Poli je davno otkrila da ćeš, ukoliko otvoriš određena vratanca na tavanu iznad ostave, naći cisternu i iza nje mračno mesto u koje možeš da se uvučeš ako se malčice pažljivije penješ. To mračno mesto bilo je kao dug tunel sa zidom od cigle s jedne strane i kosim krovom s druge. Kroz krov su se između crepova probijali zračci svetlosti. U tunelu nije bilo poda: moralo se stupati s grede na gredu, a između njih bio je samo sloj maltera. Ko bi na njega nagazio, propao bi pravo kroz tavanicu u donju sobu. Deo ovog tunela, neposredno uz cisternu, Poli je koristila kao krijumčarsku pećinu. Odnela je gore komade starih sanduka, sedišta polomljenih kuhinjskih stolica i razne slične stvari, pa ih je raširila od grede do grede da bi napravila malčice poda. Tu je držala i gvozdenu kasu koja je sadržala različita blaga, zatim priču koju je pisala i obično nekoliko jabuka. Često bi tamo na miru ispila flašicu đumbirovog piva: stare flaše davale su prostoru više sličnosti s krijumčarskom pećinom.
Digoriju se pećina baš dopala (priču mu Poli nije dozvolila da vidi), ali ga je mnogo više zanimalo istraživanje.
„Pazi ovamo“, rekao je. „Dokle ide ovaj tunel? Hoću da kažem, da li se prekida tamo gde se kuća završava?“
„Ne“, reče Poli. „Zidovi ne idu skroz do krova. Nastavlja se. Ne znam dokle.“
„Onda bismo mogli da prođemo duž čitavog niza kuća.“
„Mogli bismo“, reče Poli, „i – o, čoveče!“
„Šta?“
„Mogli bismo da uđemo u druge kuće.“
„Jeste, pa da nas uhapse kao provalnike! Neka, hvala.“
„Nemoj da se praviš tako pametan, radost mu njegovu! Mislila sam na kuću iza tvoje.“
„Šta je s njom?“
„Ama, ta je prazna. Tata kaže da je uvek bila prazna, još otkako smo se doselili ovamo.“
„Pretpostavljam da bi onda trebalo da je pogledamo“, reče Digori. Bio je mnogo uzbuđeniji nego što bi se to zaključilo iz načina na koji je pričao. Jer, razume se, razmišljao je, kao što bi i ti, o svim mogućim razlozima zbog kojih je ta kuća bila toliko dugo prazna. A uzbuđena je bila i Poli. Nijedno nije izgovorilo reč „ukleta“. I oboje su osećali da bi, kad je već pao predlog, bilo kukavički to ne uraditi.
„Hoćemo li odmah da pođemo i pokušamo?“, reče Digori.
„Važi“, reče Poli.
„Nemoj ako ne želiš“, opomenu je Digori.
„Ako si ti za, onda sam i ja“, reče ona.
„Kako ćemo znati da smo u drugoj kući odavde?“
Zaključili su da će morati da odu u ostavu, pa da je izmere tako što će praviti korake dugačke koliko i razmak od grede do grede. To će im dati predstavu o tome koliko greda prolazi kroz sobu. Onda će dodati još jedno četiri koraka za prolaz između dva tavana u Polinoj kući, a zatim za služavkinu spavaću sobu isti broj koraka kao i za ostavu. Tako će dobiti dužinu kuće. Kada budu dvaput prešli to rastojanje, biće nakraj Digorijeve kuće; prva vrata posle toga propustiće ih na tavan napuštene kuće.
„Ali ja uopšte ne mislim da je prazna“, reče Digori.
„A šta ti misliš?“
„Mislim da tamo neko živi u potaji i izlazi samo noću, sa zamračenim fenjerom. Verovatno ćemo otkriti bandu okorelih razbojnika i dobiti nagradu. Tu nešto smrdi; baš bi bila budalaština reći da je kuća bila prazna sve te godine, osim ako ne postoji neka tajna.“
„Tata misli da je najverovatnije kriva kanalizacija“, reče Poli.
„Pih! Odrasli večito smišljaju nezanimljiva objašnjenja“, reče Digori. Sad kada su govorili pri dnevnom svetlu tavana, a ne pri svetlosti sveća u Krijumčarskoj pećini, izgledalo je mnogo manje verovatno da je kuća ukleta.
Kada su izmerili tavan, morali su da uzmu olovku i pozabave se sabiranjem. Najpre su oboje dobili različite rezultate, no čak i kada su im se računi složili, svejedno nisam siguran da su ispravno uradili. Previše su žurili da počnu istraživanje.
„Ne smemo ni da šušnemo“, reče Poli kada su se ponovo popeli iza cisterne. Pošto je reč bila o tako važnom događaju, oboje su poneli po sveću (Poli je u svojoj pećini uvek imala dobru zalihu).
Bilo je vrlo mračno, prašnjavo i puno promaje, a oni su bez reči koračali s grede na gredu, osim kada bi jedno drugom prošaptali: „Sada smo naspram tvog tavana“, ili: „Ovo mora da je na pola puta kroz našu kuću.“ I nijedno dete se nije saplelo, niti su se sveće ugasile, i najzad su stigli tamo gde su s desne strane mogli da vide vratašca na zidu od cigle. Razume se, s njihove strane vrata nije bilo ni zasuna ni kvake, jer vrata su bila napravljena za ulaženje, a ne za izlaženje; ali postojala je reza (kakva se često nalazi iznutra na vratima ormana) i bili su prilično sigurni da će uspeti da je pokrenu.
„Hoću li?“, reče Digori.
„Ako si ti za, onda sam i ja“, reče Poli, baš kao što je rekla i prethodni put. Oboje su osećali da ovo postaje veoma ozbiljno, ali nijedno nije htelo da se povuče. Digori je uz malo muke pokrenuo rezu. Vrata su se otvorila, a iznenadno dnevno svetlo nateralo ih je da zažmirkaju. A onda su, sa silnim zaprepašćenjem, shvatili da ne gledaju u napušteni tavan, već u nameštenu sobu. Ali bar je izgledala prazno. Bila je mrtvački tiha. Polina radoznalost nadvlada njen razum. Ona dunu u sveću i kroči u čudnu sobu, ne praveći šuma ni koliko bi miš.
Po obliku soba je bila, razume se, kao tavan, ali je imala nameštaj kao dnevna soba. Svaki delić zidova bio je pokriven policama, a svaki delić polica bio je pun knjiga. Iza rešetke kamina gorela je vatra (seti se da je te godine leto bilo veoma hladno), a ispred, leđima okrenuta njima, bila je fotelja s visokim naslonom. Između fotelje i Poli, najveći deo središta sobe zauzimao je veliki sto pretrpan svakovrsnim stvarima – štampanim knjigama, onim knjigama u koje se piše, bočicama mastila i perima, pečatnim voskom i jednim mikroskopom. Ali najpre je opazila jarkocrveni poslužavnik na kome su ležali brojni prstenovi. Bili su u parovima – žuti i zeleni zajedno, onda mali razmak, pa zatim još jedan žuti i još jedan zeleni. Nisu bili veći od običnih prstenova, ali nije bilo moguće ne primetiti ih koliko su sijali. Bile su to najdivnije svetlucave stvarčice koje se zamisliti mogu. Da je Poli bila malo mlađa, sigurno bi poželela da neki od njih strpa u usta.
Soba je bila tako tiha da se odmah primećivalo kucanje sata. A ipak, kao što je Poli sada otkrila, nije bila baš potpuno tiha. Čulo se slabo, vrlo, vrlo slabo hujanje. Da su u to vreme bili izmišljeni usisivači, Poli bi pomislila da to negde u daljini neko usisava kuću – na nekoliko soba odatle i nekoliko spratova niže. Ali ton je bio lepši, milozvučniji, samo toliko slabašan da se jedva čuo.
„Sve je u redu – ovde nema nikoga“, reče Poli preko ramena Digoriju. Sada je govorila nešto glasnije od šapata. Digori uđe, a pri tom je žmirkao i izgledao izuzetno prljavo – u stvari, baš kao i Poli.
„Ovo ne valja“, reče on. „Ovo uopšte nije prazna kuća. Bolje da brišemo pre nego što neko naiđe.“
„Šta misliš, šta je ovo?“, upita Poli, prsta uperenog u obojene prstenove.
„O, hajde“, reče Digori. „Što pre…“
Nikada nije dovršio šta je nameravao da kaže jer u tom trenutku nešto se desilo. Fotelja visokog naslona, ona što je stajala ispred kamina, naglo se pomeri i iz nje se podiže – kao đavo što u lutkarskoj predstavi iskače iz vratašaca na podu – zastrašujuće obličje ujka Endrua. Uopšte nisu bili u praznoj kući; bili su u Digorijevoj kući, i to u zabranjenom kabinetu! Oba deteta izustiše: „O-o-oh!“, i shvatiše svoju strašnu grešku. Osetiše da su odmah morali znati da nisu ni približno stigli dovoljno daleko.
Ujka Endru je bio visok i veoma mršav. Imao je izduženo, glatko izbrijano lice sa oštro zašiljenim nosem, izuzetno blistave oči i raščupanu ćubu sede kose.
Digori je bio sasvim zanemeo, jer ujka Endru je izgledao hiljadu puta strašnije nego ikada pre. Poli još nije bila toliko prestrašena, ali uskoro je postala. Jer prvo prvcijato što je ujka Endru uradio bilo je da priđe vratima sobe, zatvori ih i okrene ključ u bravi. Onda se okrenuo, streljajući decu užagrenim očima, i iskezio sve zube.
„Eto!“, reče. „Sada moja budalasta sestra ne može do vas!“
Ovo se jezivo razlikovalo od svega što bi se očekivalo od jedne odrasle osobe. Poli oseti da joj se srce popelo u grlo, pa zajedno s Digorijem krenu unatraške prema vratašcima na koja su ušli. Ujka Endru je bio prebrz za njih. Zaobišao ih je, zaklopio i ta vrata i stao ispred. Onda je protrljao ruke i zapucketao zglavcima prstiju. Imao je veoma duge i divno bele prste.
„Oduševljen sam što vas vidim“, reče on. „Dvoje dece su upravo ono što sam želeo.“
„Molim vas, gospodine Keterli“, reče Poli. „Još malo pa će večera i ja moram da se vratim kući. Hoćete li da nas pustite, molim vas?“
„Ne još“, reče ujka Endru. „Ovo je previše dobra prilika da bih je propustio. Želeo sam dvoje dece. Vidite, ja sam usred velikog ogleda. Isprobao sam ga na zamorčićima i izgleda da deluje. Ali opet, zamorac ne može ništa da ti ispriča. A ti ne možeš da mu objasniš kako da se vrati.“
„Čujte, ujače Endru“, reče Digori, „stvarno je vreme za večeru i svakog časa će početi da nas traže. Morate da nas pustite.“
„Moram?“, reče ujka Endru.

https://www.cslewisclassics.com