Četvrti Krug, Zoran Živković

*** O Knjizi :

DOBITNIK NAGRADE `MILOŠ CRNJANSKI`

Šta bi mogli da imaju zajedničko kompjuterski čarobnjak koji se povukao iz sveta u napušteni budistički hram i ubogi sluga srednjevekovnog fresknog slikara? Kakva je tajanstvena misija džinovskog radio-teleskopa? Šta dovodi u istu tačku u vremenu četvoricu velikih naučnika iz raznih razdoblja: Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga? I nadasve, zbog čega je potrebno da Šerlok Holms i Morijarti udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da bude zatvoren?

*** Kritike :

Po svom bogatom tkanju stilskih i kompozicionih umeštava, kao i po imaginativnim dosezima i intelektualnoj istančanosti, Četvrti krug mora se smatrati Živkovićevim istinskim remek-delom koje nadilazi njegova ostala i inače osobena i jedinstvena prozna ostvarenja.
Vilijem Tompson, SF Site.com

Kada se delovi slagalice Četvrtog kruga slože u celinu u čitaočevom umu, nastaje nešto veoma blisko bogojavljanju. Posredi je jedan od najizuzetnijih trenutaka moderne fantastike, a svakako i jedan od najlepših (...) Bogatstvo ovog romana toliko je veliko da može da obuhvati neograničen broj tumačenja, te stoga nema nikakve sumnje da će godinama nadahnjivati književne analize. Četvrti krug najistančanija je alegorija razumevanja koja se pojavila u novijem vremenu.
Nikolas Gevers, Locus

*** O Autoru :

Zoran Živković rođen je u Beogradu 1948. Diplomirao je 1973. na Odseku za opštu književnost s teorijom književnosti Filološkog fakulteta. Magistrirao je 1979, a doktorirao 1982. na Univerzitetu u Beogradu.

Objavio je sledeće prozne knjige: Četvrti krug (1993), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), Nemogući susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001), Biblioteka (2002), Koraci kroz maglu (2003), Skrivena kamera (2003), Vagon (2004) i Četiri priče do kraja (2004).

Roman Knjiga nominovan je za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK. Predhodne godine u konkurenciji za istu nagradu bio je Živkovićev mozaik – roman Biblioteka kome je 2003. pripala «Svetska nagrada za fantastiku».

Živkovićeva dela su odnedavno predmet akademskog izučavanja s druge strane Atlantika. Profesor Ralf Bogert s Katedre za slavistiku pri Univerzitetu u Torontu uvrstio je Četvrti krug u svoj kurs o savremenom romanu, dok je profesor Stejdelmen, s Njujorškog državnog univerziteta u Bafalu, odabrao Sedam dodira muzike kao jednu od stožernih stavki u okviru seminara Muzičke teme u kratkoj prozi (tu su još dela Tolstoja, Čehova, Kafke, Kundere, Mana, Nabokova...)

Živi u Beogradu.

*** Odlomak Iz Knjige :

Prolog

Krug.
Nalazi se tu zbog Kruga. Samo je to značajno i jedino to ima smisla. Sva ostala pitanja, koja mu tek na mahove i bez zadržavanja izbijaju do površine svesti, čak ga ne ispunjavaju ni čuđenjem.
A trebalo bi, jer ništa nije kako treba.
Ni ovo tle po kome korača... suvo, prašinasto, jalovo tle koje mu se ipak ugiba pod koracima poput guste zastirke trave, uzvraćajući neočekivanom i neobjašnjivom gipkošću na njegovu čudnovato izmenjenu težinu, premda nije u stanju da razabere da li je postao teži ili lakši. Ali već će doći do odgovora na sva pitanja kada stigne do Kruga, ako to tada uopšte bude važno.
Naspram tla, noćno nebo tvori neke drugačije arabeske. Pogrešne zvezde obrazuju pogrešna sazvežđa, ali to ga začudo ne onespokojava, baš kao ni neodređena svest o tome da bi zbog nečega ipak trebalo da bude nespokojan pred ovim prizorom nepravilno prošaranog tmastog svoda. Nejasno sluti da to ima veze sa stvarima kojima se bavio ranije, na nekom drugom mestu, u različitom vremenu, ali neophodnost Kruga gotovo da ga je odvojila od vlastite prošlosti.
Gotovo, ali ne i sasvim.
Sećanje mu seže do trenutka kada je počeo da korača ka Krugu. Dva sunca počivala su nisko na narandžastom nebu, jedno krupno i zagasito, a drugo majušno i jarko. Malo sunce stajalo je tik iznad velikoga, tako da su u trenutku zalaska izgledala kao dve spojene kugle koje uranjaju u okean prašine.
Znao je, premda nije umeo da objasni kako, da sistem ima i trećeg člana, koga još nije video. (Krug počiva na najmanje tri uporišta, zar ne?) Sva tri sunca stajala su sada skrivena masivnim telom planete, ali ovo treće uskoro će izroniti sa naspramne strane, iza njegovih leđa, a on do tada mora stići do Kruga.
Osvrnuo se jednom za sobom, dok se obzorje još oblivalo zaostalim rumenilom, ali nije razabrao nikakve tragove u gipkoj prašini, iako mu je jedan deo svesti govorio da ih tamo mora biti. Tu očiglednu nužnost nadrastala je jedna druga, starija nužnost – nužnost Kruga, koja je nalagala da do njega svako mora doći svojim putem, ne sledeći ranije tragove.
Nije znao kako Krug izgleda, ali to ga nije odveć zabrinjavalo. Već će ga prepoznati kada bude stigao do njega. Takođe nije znao da li će biti prvi ili su tamo možda pre njega već stigli ostali, no to i nije bilo važno. Prvi ili poslednji – svejedno, jer tek svi zajedno mogli su da zatvore Krug.
Kada bi počeo da razmišlja o tome, u tami umekšanoj jednoličnim sjajem stranih sazvežđa, novi bezdani neznanja otvarali su se na sve strane oko njega, premda ga to nije odvraćalo od usiljenog koračanja napred, niti ga je naročito rastrojavalo.
Koliko će ih ukupno biti? Tri, kao i sunaca u ovom sistemu? To je imalo smisla, ali Krug je mogao počivati i na sedam tačaka. I na devet. Koji broj stoji nad svim ostalim brojevima, čineći osnovu i dovoljan uslov Kruga? Možda Jedan? Ne, niko nije sam mogao da zatvori Krug. Uostalom, doznaće uskoro.
Tama mu nije usporavala korak, jer teren je bio savršeno ravan sve do dalekog venca brda koji se dizao negde iza obzorja. Nije ga mogao videti, ali znao je da je venac tamo, kao što je znao i za treće sunce.
Nije bilo gromada o koje bi se spoticao, niti useka u koje bi upadao. Moglo mu je pasti na pamet da je tle hotimice raščišćeno za njega, da nije znao da do Kruga ne vodi nikakva staza. Pa ipak, nije se mogao oteti utisku da je teren ovakav ponajpre zato da mu olakša kretanje. Osećao je dejstvo neke svrhe iza toga, ali nikako nije mogao proniknuti u nju.
Na trenutak se zapitao kako će stići pre svitanja ako se Krug nalazi sa one strane venca brda. Presporo se kretao da bi pretekao treće sunce. A onda je odbacio tu pomisao. Krug mora biti zatvoren pre no što se plava svetlost trećeg sunca razlije preko ruba sveta iza njegovih leđa. Doći će, dakle, do njega uskoro.
Niske zvezde, čiji je prigušeni sjaj jedva ocrtavao obzorje pred njim, bile su mu ne samo neznane nego su još zbog nečega delovale čudnovato. Iako je bio svestan tog neobičnog svojstva još od časa kada su zasvetlele na nebu, ono mu je tek sada pobudilo radoznalost. Možda mu je blizina Kruga oživela sposobnost čuđenja, koje počiva u korenu svakog znanja, premda mu još nije pružala odgovore.
Zvezde nisu treperile. Sjaj im je bio postojan i jednoličan, kao da ih gleda u svemiru, kao da između njegovih očiju i njih ne stoji vazdušni okean, čije mene i turbulencije izazivaju nepravilno iskričenje ovih dalekih sunaca.
A možda i ne stoji. Pomisao da korača svetom bez atmosfere, nemajući pri tom nikakvu odbranu od vakuuma, nije ga ispunila panikom, premda je, sa donekle povraćenom sposobnošću čuđenja, nastavio da razmišlja o tome na nepristrasan način, kao da se cela stvar nije ticala njega lično, kao da je on tek zaludni kosmolog koji gradi, u nesputanoj igri demijurške uobrazilje, neki novi, nastrani model svemira, čije složene jednačine dopuštaju i takve nepriličnosti kao što je šetnja bezvazdušnom planetom bez ikakve zaštite.
Samo začas se zapitao zašto mu je na um palo baš ovo poređenje sa kosmologom. Kroz zapretano pamćenje nešto je nakratko pokušalo da mu se probije do površine svesti, ali zgasnulo je duboko ispod nje, ostavivši ga sa tupim osećanjem neispunjenja, nedosežnosti. A onda mu se misli ponovo upraviše ka netreperavim zvezdama.
Nešto se nije slagalo. Ako je ovaj svet lišen atmosfere, kako onda diše na njemu? Nije bilo odgovora, bar ne takvog koji bi bio spreman da prihvati. Jedan od onih druge vrste glasio je da, zapravo, ne diše, da je prestao da diše. Ali to bi onda značilo da je mrtav. Pomisao na smrt ponovo je prizvala svest o Krugu, a u njoj nije bilo mesta za kraj. Krug je uvek početak, nikada kraj. Čak i kad stigneš do kraja Kruga, došao si, zapravo, do novog početka...
Još se jedna stvar kosila sa očiglednošću odsustva atmosfere. Do ušiju su mu dopirali zvuci. U početku mu se činilo da čuje šum vetra, krnji odjek orkanskih strujanja negde iz viših slojeva nepostojećeg vazduha. A onda se ovaj huk ublažio, postao jednoličniji. Prešao je mnogo koraka pre no što je u njemu prepoznao nepogrešivi ritam što ga tvore morski talasi, odbijajući se o trošne stene divlje obale.
Ali ni to nije dugo potrajalo. Pravilnost ritma talasa stala je da buja, da se usložnjava. Javila su se viša saglasja, varijacije osnovnog tona u drugim registrima, sporedni motivi. To više nije bila kakofonija, puki zbir nasumičnih zvukova što gradi buku, već hotimično ustrojstvo, sklad pažljivo odabranih tonova, muzika.