Mali Bogovi, Teri Pračet

*** O Knjizi :

Na početku beše Reč.

A Reč beše: “Ej, ti!”

Jer iskušenik Brata je zapravo Odabrani.

On želi mir, pravdu i bratsku ljubav.

On takođe želi da Inkvizicija prestane da ga muči.

Odmah, ako je moguće...

“SVAKAKO NAJBOLJI ROMAN KOJI JE TERI PRAČET IKADA NAPISAO, A UJEDNO I NAJSMEŠNIJI”

Džon Klut, INTERZONE

*** O Autoru :

Teri Pračet je rođen 1948, i još nije umro. Počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao tri sata kasnije. To je bilo iskustvo koje je nešto značilo tih dana. Pošto je obavljao otprilike svaki posao koji je mogao da postoji u provincijskom novinarstvu, izuzimajući praćenje fudbalskih utakmica, pridružio se Central Electricity Generating Board i postao portparol za četiri nuklearne elektrane. O svojim iskustvima u tom poslu napisao bi knjigu, kada bi mislio da će mu iko verovati.

Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu zabavnije od pravog posla. Od tada, broj napisanih knjiga postao je dvocifren, a svaka nova knjiga ima rezervisano mesto na top listi bestselera. On piše knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno ga optužuju za literarnost.

Teri Pračet živi u Viltšajru, sa suprugom Lin i ćerkom Rianom. On kaže da je pisanje najveća zabava koju čovek sebi može da priušti.

www.terrypratchettbooks.com

*** Odlomak Iz Knjige :

Sad porazmislite o kornjači i orlu.

Kornjača živi na tlu. Nemoguće je živeti još bliže tlu, a da se ne bude pod njim. Horizonti su joj udaljeni nekoliko centimetara. Okretna je i hitra baš koliko je potrebno za lov na zelenu salatu. Dok je ostatak evolucije protekao mimo nje, ona je opstala zato što, u celini, nije pretnja ni za koga i previše ju je nezgodno pojesti.

S druge strane je orao. Stvorenje vazduha i visina, čiji se horizonti protežu skroz do ivice sveta. Vid mu je dovoljno oštar da spazi šušanj nekog malog, cijukavog bića kilometar daleko. Čista moć, čista kontrola. Munjevita smrt na krilima. Kandže i kljun dovoljni da u obrok pretvore išta što je manje od njega, a da žurno ukradu užinu i ponečemu većem.

A ipak, orao će satima sedeti na litici i pretraživati kraljevstva sveta, dok ne uoči udaljen pokret, a zatim će da se usredsredi, usredsredi, usredsredi na mali oklop koji se gega među grmljem, tamo u pustinji. I vinuće se…

I minut kasnije kornjača shvata da svet otpada od nje. I prvi put vidi svet, ne više centimetar od zemlje, već sto pedeset metara nad njom, i razmišlja: orao mi je zaista dobar prijatelj.

A onda je orao ispusti.

I skoro uvek se kornjača sruči u smrt. Svi znaju zašto kornjača to radi. Gravitacija je navika koje se nije lako osloboditi. Niko ne zna zašto orao to radi. Na kornjači ima slasnih zalogaja, ali, kad se uzme u obzir potreban napor, mnogo slasnijih zalogaja ima na praktično bilo čemu drugom. U pitanju je prosto orlovski užitak u mučenju kornjača.

No, naravno, orao ne shvata da učestvuje u vrlo grubom obliku prirodnog odabiranja.

Jednog dana kornjača će da nauči da leti.


* * *

Priča se odvija u pustinji, među senkama boje umbre i narandži. Vreme njenog početka i kraja su nešto manje izvesni, ali se bar jedan od njenih početaka desio iznad linije snega, hiljadama kilometara dalje, na planinama oko Središta.

Jedno od stalnih filozofskih pitanja jeste:

“Da li pad drveta u šumi proizvodi zvuk i ako nema nikog ko bi ga čuo?”

Što unekoliko osvetljava prirodu filozofâ, jer u šumi uvek postoji neko. Možda samo jazavac koji se pita šta se to prolomilo, ili veverica koja se pita zašto se pejsaž kreće naviše, ali neko. U potpuno krajnjem slučaju, ako je drvo palo dovoljno duboko u šumi, čuli bi ga milioni malih bogova.

Stvari se prosto dešavaju, jedna za drugom. Nije ih briga ko zna za njih. Ali istorija… ah, istorija je drugačija. Istoriju valja posmatrati. U suprotnom, nije istorija. Samo je… pa, niz stvari koje se dešavaju jedna za drugom.

I naravno, mora da bude kontrolisana. Inače bi mogla da se pretvori u bilo šta. Naime, istorija, suprotno popularnim teorijama, jesu kraljevi i datumi i bitke. A ti događaji moraju da se dese u pravo vreme. I to nije lako. U haotičnom kosmosu suviše mnogo stvari može da pođe naopako. Suviše lako može da se desi da generalovom konju otpadne potkovica, ili da neko pogrešno čuje naređenje, ili da kurira koji nosi ključnu poruku presretnu neki ljudi sa štapovima i nedostatkom gotovine. A zatim, tu su i divlje priče, parazitske tvorevine na drvetu istorije, koje pokušavaju da ga saviju po svom ukusu.

Stoga istorija ima svoje staratelje.

Oni žive… pa, u stvarnom svetu žive gde god da su poslati, ali njihov duhovni dom je u skrivenoj dolini na visokim Ramtopima na Disksvetu, gde se čuvaju istorijske knjige.

To nisu knjige u kojima su prošli događaji pribodeni kao gomila leptirova za plutu. To su knjige iz kojih istorija izranja. Ima ih više od dvadeset hiljada; svaka je visoka tri metra, uvezana u olovo, a slova su toliko sitna da moraju da se čitaju pomoću lupe.

Kad ljudi kažu: “Zapisano je…” zapisano je tu.

Metafora ima manje nego što ljudi misle.

Svakog meseca opat i dva starija monaha odlaze u pećinu gde se drže knjige. Nekad je to bila samo opatova dužnost, ali su dva druga poverljiva monaha uključena posle nesrećnog slučaja Pedeset devetog Opata, koji je zaradio milion dolara na sitnoj kocki pre nego što su njegovi drugovi monasi uhvatili.

Pored toga, opasno je ulaziti sam. Čista koncentrovanost Istorije koja nečujno izvejava u svet može da bude ogromna. Vreme je droga. Prevelika doza može da vas ubije.

Četiristo devedeset treći Opat sklopio je svoje smežurane ruke i obratio se Lu-Ceu, jednom od svojih najstarijih monaha. Zbog svežeg vazduha i lagodnog života u tajnoj dolini svi su monasi bili stariji; pored toga, izvesna količina Vremena, kad svakog dana baratate s njim, i otpadne.

“Mesto je Omnija”, reče opat, “na Klačanskoj obali.”

“Sećam se”, reče Lu-Ce. “Mladić po imenu Osori, je li tako?”

“Stvari valja… pažljivo posmatrati”, reče opat. “Postoje pritisci. Slobodna volja, predodređenost… moć simbola… prelomna tačka… znaš sve o tome.”

“Nisam išao u Omniju već, oh, sigurno sedam stotina godina”, reče Lu-Ce. “Suvo mesto. Verujem da u celoj državi nema više od tone dobre zemlje.”

“Pođi onda”, reče opat.

“Poneću svoje planine”, reče Lu-Ce. “Klima će da im godi.”

Takođe je poneo i svoju metlu i prostirku za spavanje. Monasi istorije nisu zagriženi za materijalnu imovinu. Otkrili su da se većina stvari raspadne od upotrebe posle vek ili dva.

Trebalo mu je četiri godine da stigne u Omniju. Morao je usput da odgleda nekoliko bitaka i jedan atentat, inače bi to bili samo nasumični događaji.