Kupoholičarka Staje Na Ludi Kamen, Sofi Kinsela

*** O Knjizi :

Taman se čini da se u životu Beki Blumvud sve odvija glatko. Ima posao iz snova - kao lični savetnik za kupovinu troši pare drugih ljudi, a još joj i plaćaju za to. Živi sa svojim momkom Lukom u divnom stanu na Menhetnu. Čak su otvorili i zajednički račun u banci (mada ne mogu sasvim da se slože da li se suknja Miju miju ubraja u izdatke za domaćinstvo).

A onda je Luk prosi - i život odjednom postaje grozničav. Bekina mama želi da joj se kći uda u roditeljskom domu, i to u njenoj staromodnoj kitnjastoj venčanici. Lukova majka želi da priredi nezaboravno ekstravagantno venčanje u hotelu Plaza, pretvorenom u začaranu šumu iz Uspavane lepotice, uz muzičku pratnju Njujorške filharmonije.

Beki zna da mora da sedne i odluči - ali da budemo iskreni, mnogo je zabavnije isprobavati torte, probati haljine i birati svadbene poklone. Vreme prolazi, planovi se prave s obe strane Atlantika i ona uskoro shvata da je u nevolji...

Kupoholičarka staje na ludi kamen...
a to se radi samo jednom u životu. Zar ne?

„Skoro sam plakala od smeha.“
Dejli mejl

„Duhovito štivo koje će vas sigurno zabaviti.“
Glamur

*** O Autoru :

Rođena 12. decembra 1971. Sofi Kinsela je zapravo pseudonim Medlin Vikam. Sofi je njeno srednje ime, a Kinsela majčino prezime. Prijatelji i porodica je zovu Medi.
Ova autorka je, pre nego što će se posvetiti literaturi, radila kao novinar prateći sektor tržišta i finansija.

Na prvi pogled, tu se nazire veza sa tematikom i, prevashodno, naslovima romana koji će joj doneti punu afirmaciju: Tajni svet snova jedne kupoholičarke (2000), Kupoholičarka u inostranstvu (2001), Kupoholičarka staje na ludi kamen (2002). Uz roman Bogomdana domaćica (2005), delo Umeš li da čuvaš tajnu? predstavlja tematski iskorak iz ljupkog Kinselinog kupoholičarskog ambijenta, iskorak koji nipošto neće razočarati one koji su njeno pisanje zavoleli čitajući pomenute knjige. Naprotiv.

„Nikad nisam bila istinski posvećena novinarstvu, delom zbog toga što me sektor koji mi je zapao – finansije – nikada nije stvarno zanimao, a delom i zato što ja, u stvari, nikada nisam bila na ’ti’ sa svim tim činjenicama kojih bi čovek u žurnalizmu trebalo da se drži. Ali, da sam volela da pišem za novine – volela sam“, ispovedila se u jednom intervjuu Sofi Kinsela, koja, kako kaže, obožava svadbe, a svojim tajnim porokom smatra to što često ume da natrpa puna usta keksa.

Sofi ima tri sina: Fredija, Huga i Oskara. Suprug joj je nastavnik i predaje latinski jezik u osnovnoj školi.
Romani iz serijala o Kupoholičarki su prodati u preko 6, 3 miliona kopija samo u SAD.

Kinsela rado citira Oskara Vajlda: „Nikada ne ostavljam za sutra ono što mogu da uradim prekosutra.“

www.sophiekinsella.com

*** Odlomak Iz Knjige :

1.

U redu. Ne paniči. Možeš ti to. Sto posto. Samo treba malo da manevrišeš ulevo, malo podigneš i jače gurneš… Mislim, ma hajde. Pa, zar je tako teško ugurati kućni koktel-bar u njujorški taksi?
Odlučnije hvatam polirano drvo, duboko uzdahnem i još jednom neuspešno gurnem. U Grinič Vilidžu je vedar zimski dan, od onih kad vam se čini da je vazduh poput paste za zube i svaki udisaj boli. Ljudi hodaju zamotani šalovima preko glava, a ja se znojim. Lice mi je zajapureno, a kosa mi je ispala ispod novog kosek šešira na lice. Svesna sam da me svi koji sede u kafiću Džo-Džo na suprotnoj strani ulice sa zanimanjem posmatraju.
Ali neću odustati. Znam da ću uspeti da ga uguram.
Moram, jer nema šanse da platim skupu dostavu, a živim blizu.
„Neće ući.“ Taksista izbaci glavu kroz prozor i značajno me pogleda.
„Hoće! Ugurala sam prve dve noge…“ Očajnički guram. Kad bih mogla da nateram druge dve unutra. Ovo je kao kada vodiš psa veterinaru.
„Uz to, nisam osiguran…“, dodao je.
„Bez brige! Stanujem samo nekoliko ulica dalje. Držaću ga celim putem. Biće sve u redu.“ Taksista podiže obrvu i pročačka zube prljavom čačkalicom.
„Mislite da ćete ući zajedno s tim?“
„Uguraću se! Nekako.“ Besno još jednom poguram koktel-bar koji se zaglavljuje između sedišta.
„Hej! Oštetite li auto, plaćate popravak.“
„Izvinite“, kažem zadihano. „U redu, gledajte, probaću iz početka. Mislim da sam počela da ga uguravam s pogrešne strane…“
Najpažljivije što mogu podižem prednji deo koktel-bara i izvučem ga iz taksija na trotoar.
„Šta je to, do đavola?“
„Koktel-bar iz 1930! Gledajte, gornja ploča se spušta…“ Otkačim prednji poklopac i ponosno pokazujem art deko pribor u kome možeš da se ogledaš. „Ovde stavite čaše… a ovo su dva šejkera…“
S divljenjem ih ponovo pogladim. Onu sekundu kada sam ga ugledala u izlogu Arturove antikvarnice, morala sam da ga imam. Znam da smo se Luk i ja dogovorili da više nećemo kupovati nameštaj za stan, ali ovo je drugačije. Pravi mali koktel-bar, baš kao u filmovima Freda Astera i Džindžer Rodžers! Savršeno će nam ulepšati večeri. Svako veče Luk i ja ćemo praviti martinije, plesati uz stare hitove i posmatrati zalazak sunca. Prava uživancija! Moraćemo da kupimo onaj starinski gramofon s velikom trubom i počnemo da skupljamo gramofonske ploče od 78 obrtaja u minutu, a ja ću nositi one predivne staromodne haljine za čajanke.
Možda će nam svako veče dolaziti gosti na koktele. Postaćemo poznati po soareima punim duha. Njujork tajms će pisati o nama! Da! Elegantna promena – ponovo u modi koktel sati u Vest Vilidžu. Otmeni britanski par Rebeka Blumvud i Luk Brendon…
Čujem kako se vrata sa škljocajem otvaraju i, još opijena fantazijom, vidim kako taksista izlazi iz automobila.
„Hvala“, kažem zahvalno. „Dobro bi mi došla pomoć. Kad biste imali uže, mogla bih da ga zavežem na krov…“
„Nema krova. Nema vožnje.“ S treskom zatvori zadnja vrata dok ja šokirano gledam kako se vraća za volan.
„Ne možete tek tako da odete! Postoji zakon! Morate da me povezete. Tako je rekao gradonačelnik!“
„Gradonačelnik nije spominjao koktel-barove.“ Zakoluta očima i upali motor.
„Ali kako da ga odnesem kući?“, vičem ogorčeno. „Čekajte! Vratite se!“ Međutim, taksi je već odzujao niz ulicu, dok sam ja ostala s ormarićem na trotoaru, pitajući se šta ću sad.
Dobro. Smisliću nešto. Možda bih mogla sama da ga odnesem kući. Pa nije tako daleko.
Raširila sam ruke najviše što mogu i uspela da obgrlim ormarić. Polako ga podižem, napravim korak i odmah ga spustim. Bože, kako je težak. Mislim da sam istegla mišić.
U redu, neću moći sama da ga nosim, ali mogu lako da ga doguram do kuće. Ako za koji centimetar pomerim dve noge napred… pa onda druge dve…
Da. To će ići. Malčice je sporo, ali ako nastavim… ako uhvatim ritam…
Leva strana napred… desna strana napred…
Fora je u tome da se ne zabrinjavam oko toga koliko sam prevukla, bitno je da napredujem. Verovatno ću ubrzo biti kod kuće.
Dve tinejdžerke u postavljenim kaputima prolaze pored mene i smejulje se, ali previše sam usredsređena na pomeranje da bih reagovala.
Leva strana napred… desna strana napred…
„Izvinite“, čujem oštar, uzrujan glas. „Možete li da se pomerite?“ Okrenem se i s užasom ugledam ženu s bejzbol kapom i u tenis patikama kako mi se približava držeći na uzici desetak pasa različitih visina i oblika.
Zaboga! Ne razumem kako ljudi ne umeju da šetaju sopstvene pse? Mislim, ako ti se ne sviđa hodanje, nabavi sebi mačku. Ili akvarijum s tropskim ribicama.
Evo ih, kevću, laju, uvrću povoce… ma, ne mogu da verujem! Pudlica je podigla nogu na moj predivni koktel-bar!
„Prestani!“, izdirem se. „Sklonite tog psa!“
„Dođi, Flo“, pozva je žena i ošinu me zlokobnim pogledom odvodeći pse.
Ovo nema smisla. Pogledaj dokle sam stigla. Nisam čak prošla ni izlog Arturove antikvarnice, a već sam izmorena.
„Pa“, čujem opor glas ispred sebe. „Možda biste ipak želeli dostavu?“
Dignem pogled i ugledam Artura Grejama, vlasnika Arturove antikvarnice, naslonjenog na vrata radnje, kicoški obučenog, u sakou i s leptir-mašnom.
„Nisam sigurna.“ Naslonim se na ormarić, kao da me to uopšte ne brine. Kao da imam nebrojene mogućnosti, uključujući i ovu da neko vreme stojim na trotoaru. „Možda.“
„Sedamdeset pet dolara, bilo gde na Menhetnu.“
Najradije bih zacvilela, jer ne živim bilo gde na Menhetnu! Ja sam tu odmah iza ugla!
Artur mi se neumoljivo smeška. Zna da je pobedio.