Dnevnik Sluđene Mlade, Lora Vulf

*** O Knjizi ***

Zašto prefinjene, razumne žene potpuno polude kad treba da se udaju?

Dok posmatra kako njene prijateljice postaju prave luckaste udavače, Ejmi upravo o tome razmišlja – koeficijent inteligencije im padne za sto, potpuno gube smisao za lepo oblačenje i u svakom trenutku su spremne da se rasplaču. Ejmi se svega toga užasava. Tako nešto se njoj nikada neće desiti!

Ali čak i najjači imaju trenutke slabosti...

Kad je dečko neočekivano zaprosi, u bioskopu ispred štanda sa grickalicama, Ejmi pristaje. I dok dlanom o dlan, ludilo je zahvata...

Može li Ejmi da se izbori s tim? Hoće li uspeti da se sabere? Da li će prestati da kuka zbog savršenih belih satenskih cipela i stići na venčanje o kojem je maštala? Ili će sve krenuti naopako, praćeno užasom, trzavicama i smešnim situacijama? Dnevnik sluđene mlade je odličan, zabavan novi roman koji svaka buduća mlada i svi njeni strpljivi prijatelji treba da pročitaju.

*** O Autoru ***

Lora Vulf je televizijski i filmski scenarista. Takođe je opsednuta pisanjem spiskova šta sve treba uraditi.

Autor je knjiga Dnevnik sluđene mlade i Dnevnik sluđene buduće mame.

*** Odlomak Iz Knjige ***

UVOD

26. juni

Moja najbolja drugarica Mendi udaje se, a niko ne ispašta više nego moja sekretarica Kejt.

KEJT
Ja sam administrativni asistent. Nisam obezbeđenje.

JA
Zaista cenim sve što činiš za mene. Zar ti za prošli Božić nisam poklonila vaučer za Saks?

KEJT
Mejsiz.*

JA
Nije važno. Ali ne mogu sad da pričam s Mendi. Samo primi poruku.

KEJT
Već jesam. Šest puta.

JA
Šta je rekla?

KEJT
„Hitno – javi se.“

JA
Blefira. Reci joj da sam na sastanku.

KEJT
To sam joj rekla kad je prvi put zvala.

JA
U toaletu sam.

KEJT
To sam rekla već dvaput. Ako još jednom ponovim, ispašće da imate infekciju urinarnog trakta.

JA
Hej, to je...

KEJT
Zaboravite. Ja imam ponosa.

JA
Dobro. Daj mi vezu. Ali ako za tri minuta ne završim razgovor, zovi me na drugi broj.

KEJT
Znate, to mi nije u opisu radnog mesta.*

Kejt izlazi iz moje kancelarije. Kad bih i ja mogla s njom. Umesto toga, javljam se na telefon.

JA
Zdravo, Mendi. Šta se dešava?

MENDI
Samo uobičajene nevolje s venčanjem.

JA
Kakve nevolje? Našla si momka. On je našao tebe. Za tri meseca ćeš biti na sedmom nebu...

MENDI
Tri meseca i dva dana.

JA
Kao što rekoh... Opusti se i uživaj.

MENDI
O, Ejmi, ti to uopšte ne možeš da razumeš. Nikad se nisi udavala.
JA
Pa, što si me onda zvala?

MENDI
Šta?

JA
Ništa. Kaži svojoj drugarici usedelici šta te muči.

MENDI
Rugaš mi se. Nemoj mi se rugati.

JA
Ne rugam ti se.*

Odjednom se začuje glasno šmrcanje.

JA
Ne plači, Mendi. Sve će biti u redu.**

MENDI
Tako sam umorna. Danas je zvala cvećarka da mi kaže da je prvobitna cena holandskih lala bila niža za 15,78%.

JA
Vau! 15,78%? Kako uopšte da izračunaš koliko je to?
Šmrcanje se pretvorilo u jecanje. Jesam li nešto pogrešno rekla? Zazvonio je drugi telefon. Kejt je upravo zaradila povišicu plate.

JA
Ooo, zvoni mi drugi telefon. Moram da prekinem. Ne zaboravi da se ti i Džon venčavate. Jedino je to važno.

MENDI
Ali lale su sastavni deo cvetnog aranžmana.

JA
Čujemo se uskoro!

Spustila sam slušalicu. Znam da bi trebalo da me grize savest, ali osećam jedino olakšanje. Trenutak kasnije, Kejt se vratila u moju kancelariju s grimasom na licu.

KEJT
I vi i ja znamo da će ponovo zvati za sat vremena.

Kejt – tako mlada. Tako pametna.

JA
Verovatno si u pravu. Nego, kaži mi zašto normalni ljudi potpuno poblesave kad se venčavaju?

KEJT
Mene ne pitajte, gospođice Tomas. Ja nisam udata.
JA
Zbog toga mi se i dopadaš, Kejt.*


Istina je, i vi to znate. Ljudi koji treba da se venčaju kao da se nekim čudom pretvore u pobesnele narcise. U stanju su da čuju kako je u susednom vrtiću izbio požar i zabrinu se jedino da im se na svadbi ne oseti miris nagorelih pelena. Kao one lutke roboti koje smo imali kao deca. One od kojih možete da napravite i čoveka i automobil i praistorijsku životinju. Onda stavite veo i nisku bisera na jednog takvog tiranosaura i dobili ste buduću mladu čija je lična evolucija dovoljno moćna da svakog živog muškarca, ženu i dete uvuče u svoj haos. A ovo nije pakost. Ovo je sušta istina.
Verujte mi. Ja znam.
Mendi me je zamolila da joj u septembru budem deveruša na venčanju. Na izvestan način, to mi laska. Ona mi je jedna od najbližih prijateljica još s druge godine fakulteta. Privlačna, odlučna – i na sebe troši mnogo – ne poznajem nikog drugog ko slaže odeću po sezoni. Čudna mešavina divljenja i neverice zapečatila je naše prijateljstvo.
Ali sada su uslovi tog prijateljstva nalagali da se na njenom venčanju pojavim u žutoj satenskoj haljini u ampir stilu. Mendi je bila ubeđena da su boja ljutića i ampir stil suptilna a ipak otmena interpretacija haljina iz doba Kamelota.**
Jeste, kako da ne!
Prvo, za tkaninu se može reći da je „boje ljutića“, mada je, istini za volju, limunžuta – kao jeftin senf na izletima. Ili kao njujorški žuti taksi. A samo mlade anoreksične devojke izgledaju otmeno u ampir haljinama. Svako drugi izgleda kao da je u drugom stanju ili debeo, pa možete da zaboravite Kamelot.
Ali biću u toj haljini i smešiću se. Zato što Mendi to voli, a ja volim nju.
Osim toga, dovoljno sam sigurna u sebe da u javnosti mogu da se pojavim kao livrejisano vozilo. Ja sam atraktivna dvadesetdevetogodišnja brineta. Čak mi kažu da ličim na Džuliju Roberts. Ali u veličini četrdeset. I niža. S manjim sisama. Tako da jedan dan mogu da izdržim sramotu i poniženje u društvu još sedam žena u jednakim limunžutim haljinama dok na Mendinom venčanju prilazimo oltaru uz melodiju čija svaka nota košta trista dolara.
O, nisam spomenula taj deo?
A rasipništvo se na tome ne završava. Tu su još i veridbeni dar, pa poklon za devojačko veče, pa svadbeni poklon – sve se to sabira.* Zatim, osmorica mladoženjinih drugova moraće da kupe odela ili cilindre ili ceo oklop (nisam smela ni da pitam). Da ne spominjem dvesta pedeset zvanica koje je pozvala da podele s njom ovaj intimni trenutak, pažljivo planiran dvanaest dugih, napornih meseci...
Zvučim surovo. A to mrzim jer nisam takva. U stvari, trudim se da imam što je moguće više strpljenja i razumevanja. Pokušavam da ne zaboravim kako tako nešto nikad nisam doživela, na šta me Mendi stalno podseća. Stvarno ne znam šta znači izdržati bure i oluje koje na neki tajanstven način prate venčanja. Pokušavam da se setim svih onih poludelih nevesta koje su nekad bile moje pametne, inteligentne, uistinu prijatne drugarice. Žene s kojima sam volela da se družim. Svih onih besmislica „čini drugima ono što bi voleo da čine tebi“.
Ali nije lako. Izgleda kao da ih je pokosila „bolest ludih mlada“. I nije njihova greška – u pitanju je dijetetski prah za kojim posežu očajnički pokušavajući da skinu onih pet kilograma viška što nisu uspele da izgube poslednjih trideset godina.
Ipak, nijednog časa im ne zavidim na sreći – ili na histeriji. Radujem se što su našle srodnu dušu, partnera, dežurnog krivca, igračku... Ah, život je težak. Bračni drug je dragoceni bonus. Niko nas ne priprema na usamljene vikende uz osrednji televizijski program, kada poželimo da imamo da radimo nešto bolje. Jeste da imam divnog momka i sjajne prijatelje. Ali momci dođu i odu, a prijatelji imaju svoje planove. A bračni drug ti je uvek tu. Možeš da ostaneš kod kuće i ne radiš ništa jer čak i to radite zajedno.
Ali što je mnogo – mnogo je. Ovih dana, kad god zazvoni telefon ispostavi se da zove još neka da javi kako se i ona udaje. Van sebe od radosti, ne zatvaraju usta dok vas satima i satima i satima dave svojom srećom... Datumi venčanja, venčanice, cveće, matične knjige, zakuske i pokloni. Sledeći put će zvati zbog beba i blizanaca i veštačke oplodnje. Posteljice, epiduralne anestezije i cepanja. Moraju li zaista da pričaju kako su se pocepale na porođaju? Onda će na red doći Mala liga, Mali izviđači, automobili, vanbračne veze, bračna savetovališta i razvodi... Uskoro će mi trebati druga telefonska linija samo da bih mogla da naručim kinesku klopu!
Disati. Ne smem da zaboravim da dišem.
Stvar je u tome što zaista ne razumem tu očajničku potrebu za brakom. Nisam bila od onih devojčica što sede i maštaju o venčanici. Nisam znala kakva bi mi bila frizura ili bidermajer. Sasvim sigurno nisam sebe zamišljala kako koračam ka oltaru dok stotine zvanica tiho plaču i prigušeno primećuju koliko sam lepa. I kako imam prelepo držanje. I kako sam izabrala prvoklasan veo.
U stvari, pretpostavljala sam da se nikad neću udati. Mislim, i zašto bih? Nisam religiozna. Mojoj porodici nije nešto naročito ni stalo. A i imam sestru koja je još kao sasvim mala jasno dala do znanja da će voditi tradicionalan porodični život i tako se pobrinula da u porodici bude makar jedan srećan brak.
Još pamtim kad mi je prvih dana na fakultetu devojka s kojom sam išla na predavanja iz književnosti sasvim ozbiljno rekla kako nam je fakultet poslednja šansa da nađemo muža. Prema njenim rečima, to je poslednja prilika kada smo okružene mnoštvom muškaraca odgovarajućih godina, obrazovanja i materijalnog stanja. Bila sam užasnuta. Ta inteligentna, zgodna, veoma mlada žena izjavila je da joj je glavni cilj na fakultetu da upozna svog budućeg. Diploma makrobiologa koju je trebalo da stekne? Samo puka fusnota. Fakultet je jednostavno bio epizoda serije Zabavljanje dovedena do savršenstva.
Krajem prve godine verila se s momkom koji je uvek imao perut i bio poznat kao kleptoman. Volela je njegov osećaj za humor i smatrala kako je njegova ljubav prema tenisu garancija da će biti dobar tata. Prestala je da se viđa sa svojim prijateljima i izlazila je isključivo s njegovim. Posle dve godine su se venčali. Zaista nisam poklonik đavola, ali ovo ne razumem. Zar poenta kontracepcije nije bila da nas oslobodi tih stega zavisnosti? Zar nismo zbog toga i imali sedamdesete? Zar nisu zato izmišljene majice bez bretela?
I nije da ja nisam „u toku“. Kao zamenici urednika časopisa Rezime, posao mi je da znam šta ljudi u Njujorku misle i rade. I ne samo likovi kao što je Donald Tramp i popularne manekenke, nego pravi ljudi koji se brinu zbog nasilja u školama i koji se raduju što će na sledećem uličnom vašaru jesti viršle. U stvari, toliko sam u toku da su me postavili za urednika izdanja Ličnosti grada za sledeću godinu, tako da znam kako je venčanje izuzetno važan događaj. Jedino ne razumem zašto umanjuje sposobnost racionalnog razmišljanja kod mojih drugarica, zašto desetostruko povećava njihovu sposobnost da plaču i potpuno im uništava modni ukus. Mislim, za ime božije, izgledaću kao žuti taksi u cipelama odgovarajuće nijanse.
Mora da je moja sestra Nikol prirodno razumela moju genetsku nesposobnost da se nosim s brakom. Nikol, moja nešto mlađa sestra, udala se pre pet godina za Četa, ljubav s fakulteta. Zaista divan momak. Toliko je sve kao iz romana da mi dođe da se ispovraćam. Ali ona je bila dovoljno mudra da celu stvar organizuje dok sam ja stopirala po Evropi. Vratila sam se baš na vreme da uskočim u bledoružičastu usku haljinu s bretelama i odmarširam stazom do oltara s četiri Nikoline najbliže i najdraže prijateljice.
Divne su fotografije koje su ovekovečile taj dan. Svi su radosni i veseli, a evo i mene. Ajlajner mi se razmazao tako da sam izgledala kao rakun, a bledoružičasta boja haljine je bila gotovo iste nijanse kao i moja koža, pa je izgledalo kao da ništa nemam na sebi.
Jes’, to sam ja. Ja sam umorna gola riba s leve strane. Nikol je potvrdila moje ranije sumnje. Venčanja nisu za mene.