Ne Znam Kako Joj Polazi Za Rukom, Alison Pirson

*** O Knjizi ***

"Mama, hoćeš li me ti večeras uspavati?" "Ne dušo."

Upoznajte Kejt Redi, finansijskog menadžera, majku dvoje dece. Ona može da barata sa devet različitih valuta u pet vremenskih zona, da opere i obuče sebe i dvoje dece i izađe iz kuće za pola sata. Kao žrtva oskudice u vremenu, Kejt sekunde broji kao što druge žene broje kalorije. Dok trči sa jednog sastanka na drugi, kroz glavu joj prolazi beskrajna traka ludog života zaposlene majke: zapamti izveštaje o klijentima, skočko-dvorac, prekookeanski telefonski razgovor, božićnu predstavu, proveri berzanski izveštaj, otkaži pregled, ispravi tu opuštenu karlicu, nađi vremena za seks. Svemu tome dodajte i bezobraznu dadilju, šefa Australijanca koji Kejtine grudi gleda kao da su specijalna ponuda, muža koji u svemu tome ispašta, njegove blago zaprepašćene roditelje, dvoje zahtevne dece i ljubavnika sa interneta, i dobićete ženu koja žonglira s toliko loptica da će nešto uskoro pasti na zemlju.

U knjizi koja je u isto vreme gromoglasno smešna i bolno tužna, Alison Pirson je prikazala tajne živote zaposlenih majki pune krivice, njihovo uzajamno optuživanje, komična zavaravanja, prevare, vrtoglavu iscrpljenost i očajanje kao nijedan pisac pre nje. Uz oštru ironiju i sjajan stil ona je odlično dramatizovala nedoumice zaposlenih majki na početku 21. veka.

*** Kritike ***

"Jedna od onih knjiga u koje se zaljubite – roman za odrasle koji je veseo, tužan i pun onog gorko-slatkog ukusa svačijeg života."
Toni Parsons

"Džejn Ostin među zaposlenim majkama."
En Mekelvoj, Ivning Standard

*** Odlomak Iz Knjige ***

Točkovi autobusa se vrte i vrte,
vrte i vrte, vrte i vrte,
točkovi autobusa se vrte i vrte
čitavog dana.

Bebe u autobusu plaču kme-kme-kme,
kme-kme-kme, kme-kme-kme,
bebe u autobusu plaču kme-kme-kme
čitavog dana.

Mamice u autobusu kažu pst-pst-pst,
pst-pst-pst, pst-pst-pst,
mamice u autobusu kažu pst-pst-pst
čitavog dana.




Prvi deo

1

Dom

1:37 Otkud ja ovde? Da li bi neko mogao da mi kaže? Ne mislim na ovu kuhinju, nego na život. Danas je u školi božićna predstava, a ja lupam po kolačima s nadevom. U stvari, da raščistimo, ja menjam punjene kolače, što je, ipak, zahtevniji i suptilniji posao.
Odbacim luksuzno pakovanje iz Sejnzberija, izvadim male pite iz posuda od metalne folije, stavim ih na dasku za seckanje, a zatim oklagijom udarim po netaknutim brašnjavim površinama. Verujte mi, to samo zvuči jednostavno. Ako pitu udarim prejako, klecnuće kao neka debela žena, testo će sa strane pući, a voćni fil iscuriti. Ali – odlučnim pokretom nadole, kao kad hoćeš da spljeskaš malu bubu, pokrenuću sasvim mali odron mrvica i dobiti kolače koji liče na domaće. Pokušavam da postignem baš taj domaći izgled. Dom je gde i duša. Dobra majka je u domu i peče kolače za svoju decu.
Čitava ova gužva počela je pre deset dana, kada je Emili donela poruku koja je sada zalepljena za frižider magnetom u obliku Tinkija Vinkija. Pisalo je da se „roditelji mole da prikladnom prazničnom hranom doprinesu“ božićnoj zabavi koja se svake godine organizuje posle predstave. Poruka je odštampana crvenim slovima, a u dnu, pored potpisa gospođice Empson, nalazi se Sneško Belić s betonskom pločom i stidljivim osmehom. Ali, ne dajte se prevariti neformalnošću ni gomilom veselih uzvičnika!!! O, ne. Školske poruke ispisane su u šiframa, a te šifre su tako duboko sakrivene u tekstu da bi ih mogli protumačiti samo pripadnici obaveštajne službe ili žene sa osećajem krivice u odmakloj fazi nedostatka sna.
Pogledajte, na primer, tu reč roditelji. Kada napišu „roditelji“, zapravo misle – uvek misle – na majke. (Da li je ijedan otac koji pored sebe ima ženu ikada pročitao poruku iz škole? Pretpostavljam da to tehnički nije nemoguće, ali samo ukoliko je to pozivnica za zabavu koja je, pri tom, bila pre najmanje deset dana.) A „dobrovoljno“? Dobrovoljno na učiteljskom jeziku znači „pod pretnjom bolne smrti i/ili nemogućnosti da vaše dete pohađa željenu srednju školu“. Što se tiče „prikladne praznične hrane“, to sigurno nije ono što lenja varalica kupi u supermarketu.
Otkud ja to znam? Otud što se još sećam pogleda koji je moja rođena majka 1974. godine razmenila sa Fridom Dejvis, kada je dečkić u prašnjavoj zelenoj jakni prišao oltaru na Prazniku žetve s dve konzerve bresaka u kutiji od cipela. Taj pogled se ne zaboravlja. Poručivao je: kakva je to aljkuša skoknula do prodavnice na ćošku u znak zahvalnosti na božjoj naklonosti, iako Gospod jasno zahteva korpu raznovrsnog voća u celofanu? Ili pletenicu od testa. Hleb Fride Dejvis bio je ispleten gusto kao kike rečnih sirena, a njeni blizanci nosili su ga po čitavoj crkvi.
„Vidiš, Ketrin“, objasnila je kasnije gospođa Dejvis uz dubinsko pročišćavanje sinusa i čajne kolačiće, „neke majke se trude, kao tvoja majka i ja. Ali ima i onih osoba“, duže šmrkanje, „koje se ne trude.“
Naravno, znala sam o kome se radi. Žene koje skraćuju put. Čak i u to vreme, majke koje idu na posao izbile su na loš glas. Žene koje nose pantalone i čak, kako su tvrdili, dopuštaju deci da gledaju televiziju u po bela dana. Glasine o nemaru ovih stvorenja skupljale su se kao prašina u njihovim domovima.
Kao što vidite, čak i pre nego što sam dovoljno odrasla da bih razumela šta, zapravo, znači biti žena, već sam shvatila da je ženski svet podeljen na dva dela. S jedne strane su prave majke, požrtvovane pekačice pita s jabukama i pedantne nadzornice mašine za pranje veša. I postoji ona druga vrsta žena. U svojoj trideset petoj tačno znam kojoj strani pripadam, pa pretpostavljam da sam zato ovde, trinaestog decembra u sitne sate, oklagijom udaram po punjenim kolačima ne bi li postali nalik nečemu što bi majka napravila. Nekada su žene imale vremena da prave voćne pite i glume orgazme. Sada se snalazimo s orgazmima, ali moramo da lažemo u vezi sa kolačima. I to je njima napredak.
„Do đavola! Do đavola! Gde je Pola sakrila sito?“
„Kejt, šta to radiš? Dva sata je ujutro.“
Ričard stoji na vratima kuhinje i žmirka zbog svetla. Rič i njegova fina prugasta pižama koja se pranjem i gužvanjem pretvorila u dečju benkicu. Rič i njegova nepresušna engleska razumnost i iskrzana dobrota. Spori Ričard, tako ga zove moja koleginica sa studija u Americi, jer ga je rad u moralnom arhitektonskom birou usporio gotovo do mrtve tačke, pa mu treba pola sata da iznese korpu za đubre, a meni stalno govori da usporim.
„Uspori, Kejti. Kao da si na vožnji u zabavnom parku. Kako se beše zove? Ono kad ljudi vrište prilepljeni za stranice, sve dok se prokletinja vrti?“
„Centrifugalna sila.“
„Znam to. Kako se zove ta vožnja?“
„Nemam pojma. Zid smrti?“
„Baš to.“
Vidim na šta cilja. Nisam baš toliko zaglibila da ne shvatam kako u životu sigurno postoji još nešto sem krivotvorenja testa u ponoć. I zamora. Zamora ronilaca na velikim dubinama, puta do dna izmorenosti. Da budem iskrena, nisam se odmorila još od Emilinog rođenja. Pet godina hodam unaokolo u teškom odelu uspavanosti. Ali, koja je alternativa? Da odem u školu po podne i bez trunke srama bacim kutiju najboljih kolača iz Sejnzberija na sto sa prazničnim ponudama? Emili bi tada uz titule mama koja nikad nije tu i mama koja viče mogla da doda i mama koja se nije potrudila. Za dvadeset godina, kada moju ćerku budu uhapsili u Bakingemskoj palati zbog pokušaja otmice kralja, kriminalistički psiholog će se pojaviti na vestima i reći: „Prijatelji smatraju da su mentalni problemi Emili Šetok posledica jedne božićne predstave u školi, kada ju je majka, samo senka u njenom životu, ponizila pred ostalim đacima.“


„Kejt? Halo?“
„Treba mi sito, Ričarde.“
„Zašto?“
„Da bih voćne kolače posula šećerom u prahu.“
„Zbog čega?“
„Zbog toga što su previše ujednačene boje i tako će svi u školi znati da ih nisam sama napravila, eto zbog čega.“
Ričard usporeno trepće, kao Stanlio dok uviđa novu glupost. „Ne mislim na šećer u prahu. Zašto spremaš, Kejti? Jesi li poludela? Stigla si iz Amerike pre samo tri sata. Niko od tebe ne očekuje da napraviš nešto za školsku predstavu.“
„E, ja od sebe očekujem.“ Iznenađuje me bes u sopstvenom glasu i primećujem da se Ričard trznuo. „Dakle, gde je Pola sakrila jebeno sito?“
Rič odjednom deluje starije. Nekada bi se mom mužu, kada bi se namrštio, između obrva pojavio uzvičnik, ali sada se to proširilo, produbilo i bez mog znanja pretvorilo u kapiju s pet prečki. Moj divni, veseli Ričard, koji me je nekada gledao kao i Denis Kvejd Elen Barkin u filmu Big Izi, a sada me, u trinaestoj godini ravnopravne zajednice pune podrške, gleda kao spaljeni pas medicinskog istraživača – svestan je da su takvi eksperimenti možda neophodni za dobrobit ljudskog napretka, ali ipak nekako moli za slobodu.
„Ne viči“, uzdahne. „Probudićeš ih.“ Jedna ruka u prugastom rukavu pokazuje ka spratu gde naša deca spavaju. „U svakom slučaju, Pola ga nije sakrila. Ne možeš da je kriviš za sve, Kejt. Sito je na svom mestu, u fioci pored mikrotalasne.“
„Ne, njegovo mesto je baš u ovom kredencu.“
„Ne od 1997. Draga, hajde na spavanje, molim te! Treba da ustaneš za pet sati.“
Dok gledam kako Ričard ide uz stepenice, želim da pođem za njim, ali ne mogu da ostavim kuhinju u ovakvom stanju. Jednostavno, ne mogu. Prostorija kao da je pretrpela žestoku borbu. Svuda ima šrapnela od lego kockica, a dve sakate barbike (jedna bez nogu, druga bez glave) uživaju u nekakvom pikniku na kariranom putnom ćebetu na kome još ima trave od poslednje posete Primrouz Hilu u avgustu. Na podu pored police s povrćem nalazi se gomilica suvog grožđa za koju sam sigurna da je bila tu onog jutra kada sam krenula na aerodrom. Neke stvari su se promenile u mom odsustvu: u veliku staklenu činiju na stolu od borovine, pored vrata koja vode u dvorište, dodato je šest jabuka, ali niko se nije setio da baci staro voće, pa su kruške na dnu počele da ispuštaju lepljivu žutu sluz. Dok ih bacam u korpu, zgrozim se pomalo pri dodiru trulog voća. Nakon što sam oprala i obrisala činiju, pažljivo čistim zalutalu sluz sa jabuka i vraćam ih na mesto. Sve to traje možda sedam minuta. Zatim čistim šećer u prahu sa čelične radne površine, ali ribanje donosi pogan miris. Pomirišem krpu. Sluzava je, puna bakterija i smrdi slatkasto kao ustajala voda iz vaze s cvećem. Koliko bi zaista užegla morala da bude krpa za sudove da bi se neko u ovoj kući setio da je baci?
Bacam krpu u prepunu korpu i ispod sudopere tražim novu. Nema nove. Naravno da nema nove, Kejt, pošto nisi bila ovde da je kupiš. Izvadi staru krpu iz kante i potopi je u vruću vodu s mnogo antibakterijskog sredstva. Sad još samo da spremim Emilina krila i oreol za sutra ujutro.
Tek što sam ugasila svetlo i krenula uz stepenice, kada mi se javi uznemirujuća misao. Ako Pola vidi pakovanje iz Sejnzberija u kanti, procuriće glasine kod dadilja o mojoj velikoj prevari s punjenim kolačima. Strašno. Vadim karton iz korpe, umotam ga u jučerašnje novine i u ispruženoj ruci iznosim smotuljak kroz ulazna vrata. Pogledam levo i desno da proverim da me neko ne posmatra i ubacim ga u veliku crnu vreću pred kućom. Konačno, pošto su dokazi moje krivice uklonjeni, odlazim u krevet za svojim mužem.
Kroz prozor na odmorištu i decembarsku maglu vidim mladi mesec zavaljen u ligeštul iznad Londona. Čak i mesec može da se opusti jednom mesečno. Čovek na mesecu, naravno. Da je u pitanju žena na mesecu, nikada ne bi mogla da sedne. Pa, je l’ nije tako?