Perece Za Doručak, Nil Rouz

*** O Knjizi ***

Marek Eliot je savršen momak za ženidbu – ma samo pitajte njegovu majku. Mareku, međutim, potraga za Onom Pravom ne ide baš tako lako. Za njega, žene su kao autobusi: nema ih čitavu večnost, a onda dva naiđu u isto vreme. Melani je simpatična, dobrodušna devojka koja zadovoljava sve kriterijume njegove majke za buduću snaju. A Debora, svakako zadovoljava neke Marekove...

Razapet između svog srca i donjeg veša, Marek čini ono što bi svaki razuman muškarac i uradio: viđa se sa obe istovremeno. Njegova najbolja prijateljica Rejčel zgrožena je njegovim ponašanjem. Ako tome dodamo još i njegovu majku koja je krajnje nestrpljiva da u praksi isproba znanja koja je skupila desetogodišnjim čitanjem revije Vi i vaše venčanje onda je jasno da se Marek izložio milosti i nemilosti većeg broja žena nego što može da podnese...

*** Kritike ***

"Topla, dirljiva, duhovita i uverljiva priča. Nik Hornbi će morati da se pomeri u stranu jer stigao je Nil Rouz i doneo je perece!"

Moris Gren, The New Statesman

*** Odlomak Iz Knjige ***

Jedan

Ako mislite da je novine nemoguće čitati na preteći način, onda ne poznajete moju majku.
Ne radi se samo o šuškanju, listanju, savijanju i popravljanju. Tu je i uzdisanje, coktanje i odmahivanje glavom nad razočaranjima sveta koja svako jutro otkriva uz perece. Ali to mogu da podnesem. Znam da je sve to samo priprema za doručak petkom, kada stiže Jevrejska hronika. Ovim novinama ona rukuje s naročitim šuškanjem, s uvežbanom lakoćom okreće stranu Društvene i lične vesti i usredsređuje se na svoje najveće razočaranje.
„Vidim, Malkolm Bornštajn se oženio. Zar on nije tvoj prijatelj?“, pitala je ove nedelje, sa svojim već legendarnim poznavanjem svih sa kojima sam ikada progovorio. U isto vreme stručno je spustila novine ispod nivoa oka i nagnula se prema meni, za dlaku ali preteći.
Molio sam se da samo jedne sedmice ne pronađe nikoga koga poznajem. „Oh, mama“, rekao sam s lažnom bezbrižnom vedrinom. „Njegova sestra išla je sa mnom u osnovnu školu. Teško da smo po tome nerazdvojni drugovi.“
„Ipak“, rekla je s očiglednim bolom, kao što čini svake sedmice, „sigurna sam da su njegovi roditelji veoma srećni.“ Zagledala se u mene niz nos pre nego što je podigla novine, nesposobna da ijedan trenutak više podnosi uznemirujući prizor svog neoženjenog sina.
Nekada sam joj iznosio dobre strane svog bračnog stanja. Prihvatao se gorkog sarkazma i oštre logike. Jednom sam joj rekao da joj zapravo činim uslugu. „Tvoj život bio bi besmislen kad ne bi morala da brineš kad ću se oženiti“, rekao sam joj veselo i video kako se novine u odgovor lako ispravljaju. Nije uspelo. Nikad ne uspeva. Ne nasuprot nepokolebljivom verovanju „ja znam šta je najbolje za tebe“. Zato sam davno digao ruke. Sada samo tiho frknem i usredsredim se na poleđinu paketa ovsenih pahuljica, očajnički se trudeći da upijem nova obaveštenja o sadržaju riboflavina.
Razgovor me svake nedelje nagrize malo više. Što bi mama rekla – i govori i doveka će govoriti: „Marek Eliot. Imaš dvadeset osam godina, velika si advokatska zverka, potičeš iz dobre porodice. Šta svaka devojka više da poželi?“ Pa, mnogo šta, izgleda.
Da pogledamo ovo stanje neoženjenog Mareka malko podrobnije.
Prvo: Moje ime vam kazuje sve što treba da znate o mojoj majci. Želela je da me nazove po svom pokojnom dedi, zvao se Mark, ali to je bilo suviše, suviše prostački. Utrpaš jedno „e“ i odjednom dobiješ ime koje je neobično, nema ni trunke prizvuka radničke klase i ima istočnoevropski ukus, u skladu s našim etničkim poreklom.
Drugo: Zašto dvadesetosmogodišnjak živi s mamom i tatom u svakako prefinjenom severozapadnom kraju Londona, predgrađu Hampsted Garden? Zbog pogodnosti uglavnom, otkako je zgrada u kojoj sam živeo izgorela do temelja. Zakratko sam sumnjao na mamu, s obzirom na njenu očajničku želju da zadrži kontrolu nada mnom, ali to nikada nisam rekao policiji. Cementni zidovi i rešetke ipak nisu njen stil. Bilo je mnogo odmahivanja glavom, coktanja jezikom i neme radosti dok je ispitivala ostatke, jedva skrivajući oduševljenje srećom koju joj je donela moja nesreća. Te večeri me je tešila mojim omiljenim špagetima, a tokom večere je s odobravanjem govorila o italijanskoj praksi da muškarci žive sa svojim majkama do kasnih tridesetih godina, čak i nakon ženidbe.
Moj povratak kući trebalo je da bude privremen, ali uskoro je postao depresivno stalan, pošto je moje osiguravajuće društvo tvrdoglavo insistiralo da izraz „svi rizici“ nekako ne obuhvata požar. Da li se povezala s njima? Imao sam dovoljno pameti da ne odbacim sasvim tu mogućnost. U paranoidnijim trenucima bio sam siguran kako u njihovim pismima mogu da otkrijem podtekst koji kaže „ionako ti je bolje kod kuće s majkom, zar ne?“
Treće: Velika advokatska zverka? Pa, teško. Mnogi moji prijatelji izabrali su da rade u krupnim advokatskim firmama što se poput crnih rupa gnezde po Sitiju. Ove firme usisavaju najgore, najrazmetljivije i najdosadnije pravne poslove koji se daju zamisliti i nekoliko godina kasnije bljuju najgore, najrazmetljivije i najdosadnije advokate – bogate, da naglasim.
Ja, pak, radim u maloj kancelariji u Golders Grinu, srcu jevrejskog severozapadnog Londona. Tokom razgovora za posao moj šef, Artur Gold, izneo mi je svoje viđenje javne službe. „Mi radimo malo ovo, malo ono. Da budem iskren, dečko, sve što prođe kroz vrata.“
Počeo sam od samog vrha. Velika pravna firma u Sitiju, puna uglačanih stolova i soba s faksovima, ali nije to bilo za mene. Po prvi put – a mnogi obavešteni komentatori tvrdili bi i jedini – krenuo sam levo dok me je majka oštro usmeravala desno, i napustio taj posao. Želeo sam da se bavim „narodnim pravom“, a ne „pravom od kog se drugi bogate“, objašnjavao sam pun sebe svojim zapanjenim prijateljima advokatima, makar onda kad bi od brojanja svojih brda gotovine izdvojili malo vremena za mene.
Kakav kreten. Ono što nisam shvatio bilo je da bi „pravo od kog se drugi bogate“ i mene učinilo bogatim, dok je „narodno pravo“ učinilo da budem siromašan poput većine. A opet, kad si visok preko metar i osamdeset, zašto bi želeo da se grčiš u nekim glupim sjajnim sportskim kolima?
Četvrto: Dobra porodica? U kom rečniku si pronašla reč „dobra“? U Oksfordskom rečniku za psihopate? Moja majka je komandant jednočlane vojske u krstaškom pohodu „Marekova ženidba“ i pretplatila se na časopis Vi i vaše venčanje čim sam napunio osamnaest kako bi obezbedila da njen ljubljeni jedinac ima sve na svoj veliki dan. Nema ničega, doslovno ničega što ona ne zna o savršenom cvetu u rupici mladoženjinog revera. U odgovor, moj otac se povukao u svoju veru i ostavio je na miru. Otkrio je da je, kao što to biva s vrhovnim bićima, mnogo lakše imati posla s Bogom nego s mojom majkom.
I šta bi onda devojka više poželela? Jesi li ti luda, majko? Da parafraziram Gruča Marksa, ne želim da se zabavljam s devojkom koja bi htela da se zabavlja sa mnom.



Dva

Ako je petak, onda je to sigurno gđa Sinkler. Ljupka stara dama uvek se raspituje za moju porodicu, koju, srećom po sebe, nije ni upoznala, za moje zdravlje, kome uopšte ne pomaže, i za napredak postupka prenosa njene imovine. Svake nedelje joj kažem kako ću je pozvati ili joj pisati kada budem imao o nečemu da je izvestim. S druge strane, mislim da ona retko izlazi otkako je njen „dragi Hari“, i sam advokat, stupio u veliku nebesku Advokatsku komoru.
Zbog ove izloženosti pravu iz druge ruke stekla je nekakvu neodređenu ideju da zna o čemu se radi i osećanje da smo srodne duše. Pasivno advokatisanje je mnogo opasnije od pasivnog pušenja.
Zastupnik druge strane, za kog sam znao da je član ekskluzivnog kluba ljudi manje oduševljenih svojim poslom od Mareka Eliota, kao da je slučaj gđe Sinkler gurnuo na dno svoje fioke za predmete koji mogu da čekaju doveka. Neuznemirena čekanjem koje je, pak, odlagalo njeno useljenje u povlašćeni smeštaj, gđa Sinkler mi je tokom nedeljnih poseta iznosila svoje najnovije pravne bisere.
„To je deflacija ličnosti, jeste, gospodine Eliot. Šta oni misle, da su suviše dobri da kupe moju kuću?“, rekla je tajanstveno ove nedelje.
Čak sam i ja, uvežban u prevođenju, s ovim imao teškoća. „Kako to mislite, gospođo Sinkler?“
„Znate, deflacija karaktera. Kažu da moja kuća nije dovoljno dobra.“ Razmislila je o ovome, a oči su joj se panično raširile. „Možda kažu da nisam dovoljno dobra da od mene kupe kuću.“
Magla se razišla. Ovo je bio zanimljiv pravni stav, ali mi u firmi Artur Gold i kompanija nemamo vremena za to. „Ah, mislite na difamaciju karaktera.“
„Upravo tako. Mislite li da vredi pokušati?“, upitala je puna nade, videvši već kako se njene posete mojoj kancelariji protežu u beskraj.
Znam i bolje načine za trošenje vremena. „Ne baš, gospođo Sinkler. Mislim da ovo nije vredno pokušaja stvaranja pravne istorije. Osim toga, verovatno to ne biste mogli sebi da priuštite.“
Uzdahnula je, razočarana. „Znači, datum potpisivanja još nije određen?“, ubaci gđa Sinkler stvarno pitanje.
„Bojim se da nije. Teško da ćemo to završiti do sledećeg meseca.“