Izgubiti Juliju, Džonatan Hal

*** O Knjizi ***

Patrik Dilejni je bio tek momak kada se uputio u rat 1918. godine. Tu, na razrovanim bojištima Francuske, usred užasa i haosa, Patrik je skovao prijateljstvo koje će mu izmeniti ostatak života. Danijel je postao Patrikov najbolji prijatelj, njegov brat po oružju. Ali zapravo je Danijelova ljubav, Julija, ta koja će izmeniti Patrika zauvek. Julijina pisma koja mu je Danijel čitao u blatnjavim rovovima, dodirnula su Patrika onako kako nije mogao ni da sanja.

Proći će godine dok je napokon ne susretne na memorijalnom groblju u Francuskoj. Tu, na polju i dalje razrovanom tragovima bitaka, Patrik zatvara oči u tihoj molitvi i otvara ih da bi ugledao ženu koju nikada nije video, ali je uvek voleo – Juliju. Nakon kratkotrajne, strasne veze Patrik je načinio sudbonosni izbor i Julija mu je iskliznula, možda da se više nikada ne vrati. Ovo je samo početak veličanstvene priče koja se proteže gotovo čitav jedan vek, priče o sećanju i želji, istoriji i sudbini – i o ljudima koji nam iskliznu iz zagrljaja, samo da bi nas večno držali u njemu...

*** Kritike ***

»Fascinantno... Prefinjena i dirljiva priča o ljubavi, a naročito o izgubljenoj ljubavi i užasima rata.«

The Denver Post

»Očaravajuće... knjiga koju nećete lako moći da ispustite iz ruku, a još teže da zaboravite.«

New York Post

*** O Autoru ***

Autor romana Izgubiti Juliju koji je proglašen za roman godine po izboru San Francisko Chronicle i Denver Rocky mountains News. Džonatan Hal radio je deset godine u časopisu Time kao novinar i dopisnik i šef predstavništva u Jerusalimu.

Dobitnik je više prestižnih nagrada iz oblasti novinarstva. Sada se potpuno posvetio proznom stvaralaštvu.

Živi u Kaliforniji sa ženom i dvoje dece.

*** Odlomak Iz Knjige ***

Bilo mi je drago što pada kiša. I to nije sipila, već su nas krupne kapi besno šibale i poigravale oko naših nogu. Na neki način i trebalo je da nam bude nelagodno, dok smo svi stajali, savladani tolikim imenima, a suze i kiša nam ispirali ukočena lica. I oblaci su bili baš kako treba, tamni i svečani dok su polako prolazili, teški od tuge. Međutim, ono što me je najviše pogodilo bile su ptice, desetine ptica na svakom drvetu, glasnih i nametljivih. Sećam se da sam ih slušao i mislio kako poznato zvuče, tako da nisam smeo da sklopim oči duže nego na trenutak jer bih inače utonuo natrag u prošlost.

Tada sam se po prvi put vratio u Francusku. Išao sam vozom od Pariza do Remsa gde sam iznajmio automobil i vozio pet sati, izgubivši se pri tom dva puta. Šarlota je ostala u Parizu sa našim sinom Šonom, koji je tada imao tri godine, i svojom sestrom Margaret koja je sa nama doputovala iz Amerike. Znao sam da Šarlota neće ići sa mnom na pomen; ona nije podnosila bojna polja i vojne proslave i retko me je pitala o onome što sam doživeo na frontu. Međutim, nisam joj to zamerao i bilo mi je drago što mi nije prebacivala kada sam joj rekao da ću otići na šest dana.

Nikada se nisam vratio. Bar ne u potpunosti.

Bilo je to 1928. godine, u vreme kada su hiljade spomenika podizane po Francuskoj i Belgiji: veliki široki lukovi sa ugraviranim nepreglednim redovima imena; male ploče i krstovi postavljeni na ograđenim komadima zemljišta; usamljeni obelisci i statue na seoskim trgovima; a o svima njima se brinu majke i očevi i žene i ljubavnice, oni koji se još uvek sećaju, živo sećaju.

Pejdž i nekolicina drugih, jedva primetno promenjeni, bili su obučeni u svoje stare uniforme. Ja nisam poneo svoju. Šarlota je rekla kada sam je probao da izgledam glupavo, ali to nije razlog zašto je nisam obukao. Dok sam u njoj stajao pred ogledalom i gledao se, odlučio sam da sebe više ne želim da vidim takvog. Nikada više.

„Pomalo je čudno biti ovde, zar ne?”, rekao je Pejdž, paleći treću cigaretu zaredom i zaklanjajući je šakom od kiše. Pomislio sam da izgleda stariji nego što jeste i pitao se koliko godina rat uzima čoveku. „Nisam bio siguran da li treba da dođem”, rekao je.

„Drago mi je da si ipak došao”, rekao sam.

„Rastužuje me kada razmišljam o momcima.”

Klimnuo sam glavom.

„Barem ovoga puta možemo da vidimo Francusku.”

„Da, barem to možemo.”

Predložih mu da se nađemo u Parizu u petak i da izađemo uveče, ali on je sledećeg dana odlazio s porodicom na odmor. Dao sam mu, za svaki slučaj, ime hotela u kojem smo Šarlota i ja odseli i rekao mu da se javi, mada nisam mislio da će to učiniti.

Sam spomenik, dugački pravougaonik od granita visok metar i dvadeset centimetara, bio je prekriven belim platnom. U blizini su se nalazila dva mala stola prepuna hrane koju je obezbedio mesni odbor, sastavljen uglavnom od gojaznih Francuskinja koje su se neprestano osmehivale i ushićeno nas ljubile u obraze. Posle nekoliko govora, platno je skinuto i venac položen u podnožju spomenika. Za vreme minuta ćutanja čvrsto sam sklopio oči i prepustio se pticama da me ponesu. Kada sam ih otvorio, ugledao sam nju.

Znao sam istog trenutka da je to ona, premda je nikada pre nisam video. Sećao sam se svih onih dugih noći u kojima sam slušao Danijela kako je opisuje, a ja se naprezao da joj vidim lice dok je naglas čitao njena pisma; njegovog glasa pomešanog sa prigušenim kašljucanjem udaljene topovske paljbe.

Propeo sam se na prste da bih je bolje video, istežući vrat iznad male skupine. Stajala je podalje od ostalih; mislim da je stigla sa zakašnjenjem. Nisam mogao da joj uhvatim pogled, ali sam joj jasno video lice iz profila. Bila je nešto viša nego što sam zamišljao, tamnije kose, delimično skrivene pod maramom.

Kada se ceremonija završila, polako je prišla spomeniku i položila obe ruke na njega, kao da se moli. Zatim se nagnula napred pretražujući po imenima.

Stajao sam nepomično i posmatrao. Mora da je to ona. Julija. Žena kojom je Danijel nameravao da se oženi. Majka deteta koje nije doživeo da vidi. Sećao sam se Danijela dok mi priča kako se osećao kada ju je prvi put ugledao, kako je jednostavno znao. Posmatrao sam je dok je prstima polako prelazila preko granitnog kamena i zaustavila se na Danijelovom imenu, pažljivo dodirujući oblik svakog slova u njemu. Gledao sam njene tanke ruke i uska ramena, i jednu stranu lica, i njenu tamnu smeđu kosu, i način na koji je malo povila glavu kao da se privikava da gleda Danijelovo ime urezano u kamenu.

Najzad sam joj prišao.

„Julija?”

Naglo se okrenula i ugledao sam te bistre zelene oči koje su se čak i tužne smešile, baš onako kako ih je Danijel opisivao.

Dakle, to je bila ona. Kako je savršeno izgledala, savršenije nego što sam zamišljao, sa onim licem koje čovek nagonski poželi da dotakne i poljubi i u njega satima netremice gleda. Čak i sada dok se prisećam crta njenog lica – oštre linije brade, malog nosa i istaknutih jagodica, ono što najviše pamtim je gorući osećaj koji me je obuzeo kada sam po prvi put pogledao u njene oči, oči koje će me opsedati do kraja života.

„Izvinite, treba da vam se predstavim. Ja sam...”

„Čekajte, znam ko ste.”

„Znate?”

„Patrik. Patrik... Dilejni. Da li sam u pravu?”

„Da, ali kako ste znali?”

„Saznala sam mnogo o vama iz Danijelovih pisama.” Pružila mi je ruku. „Drago mi je što smo se upoznali. Nisam očekivala...”

„Nisam ni ja.”

Kiša je počela jače da pada i uskoro ljudi požuriše u svoje automobile. Ugledah Pejdža kako mi maše boreći se sa kišobranom.

„Mokri ste. Idemo li?”, upitah je, želeći da imam kišobran koji bih mogao da joj ponudim.

„Ne smeta mi”, reče. Posmatrao sam kako joj kap kiše polako klizi niz obraz i oklevajući zastaje u uglu usana. Trudio sam se da ne zurim.

Ona nije izgledala blistavo, čak je u njenom izgledu postojala izvesna jednostavnost. Kosa joj nije bila kratko ošišana po poslednjoj modi, niti je imala istanjene obrve, ali to je ono što ju je činilo tako privlačnom. Njeno toplo nežno lice bilo je zapanjujuće prirodno, kao da uvek izgleda potpuno isto, bez obzira da li je tek ustala iz kreveta ili izlazi na večeru. Istovremeno, njen stidljiv osmeh i svetlucav pogled – koliko je samo živosti bilo u tim očima! – ukazivali su na zanimljiv spoj snage i ranjivosti. Kada sam shvatio da je netremice posmatram, prisilio sam se da skrenem pogled.

Jedan po jedan automobil se izvlačio na put i ubrzavajući odlazio. Stajali smo tamo na trenutak, osećajući se nelagodno, a onda polako krenusmo oko spomenika čitajući imena na njemu. Uskoro, kiša je počela da jenjava.

„Proveo sam dve nedelje u San Francisku tražeći vas”, rekoh napokon. „Čak sam i dao oglas u novinama.”

„To ste uradili? Zaista?” Činilo se da je iznenađena.

Klimnuo sam glavom, osećajući se pometeno. „Obećao sam Danijelu da ću vas pronaći, mada nisam imao pojma šta ću vam reći ako u tome uspem.”

„To je bilo veoma lepo od vas.” Dotakla mi je rame i po izrazu njenog lica shvatio sam da je ganuta.

„Nisam baš bio uspešan.”

„Bojim se da sam se prilično selila. Nakon rata tri godine sam živela u Sijetlu. Podučavala sam.”

„Slikanje? Danijel mi je rekao da ste vi...”

„Da, još uvek sam.”