Čovek I Žena, Toni Parsons

*** O Knjizi ***

Čovek i žena je nastavak svetskog bestselera Čovek i dečak.

To je roman o ljubavi i braku – o tome zašto se zaljubljujemo i zašto se venčavamo, o tome zašto ostajemo i zašto odlazimo.

Hari Silver je čovek koji se privikava na razvod i na novi brak. On mora da se izbori sa vremenom i odnosima, sa svojom ženom i sa svojom bivšom ženom, sa svojim sinom i sa ćerkom svoje nove žene, sa svojim poslom i sa napredujućom karijerom svoje žene.

Za to vreme majka, koja je bila toliko vezana za njegovog oca sve do njegove smrti, ne postaje ni mlađa ni snažnija.

Zapravo, sve u Harijevom životu izgleda tako komplikovano. A kada upozna ženu, jednu od milion, postaće i zamršenije.

Čovek i žena je izuzetan roman o porodicama u novom veku, napisan s humorom, strašću i pripovedačkim darom koji su Tonija Parsonsa načinili omiljenim piscem u preko trideset zemalja.

*** O Autoru ***

Toni Parsons je rođen u činovničkoj porodici u londonskom Ist Endu. Kada mu je bilo dvadeset godina zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju panka i novog talasa. Parsons se oženio koleginicom, a kada su se razveli dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom.

Toni Parsons je sin bivšeg marinca kojem je dodeljen Orden za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u britanskoj vojsci. Ta dva odnosa – sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao – čine okosnicu i srž romana Čovek i dečak.

Toni Parsons je jedan od najpoznatijih pisaca u Engleskoj. Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u NME, jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. Devedesetih je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u emisiji BBC-ja, Late Review.

Njegov prvi roman Čovek i dečak doživeo je ogroman uspeh u Engleskoj i samo za prva dva meseca prodat je u tiražu od 750.000 primeraka.

*** Odlomak Iz Knjige ***

Prvi deo: Čovek njenih snova

Najlepša devojka na svetu

Moj sin mi dolazi na venčanje.
Biće mi kum. Tako sam mu rekao. „Ti ćeš mi biti kum, Pate.“ Izgledao je zadovoljno. Nikada ranije nikom nije bio kum. Neće on držati vickaste govore o tome šta sam u mladosti radio s ovcama, niti će pokušati da utekne s nekom deverušom; neće se čak ni postarati za prstenje. On ima samo šest godina.
Prema tome, Patove kumovske dužnosti su uglavnom ceremonijalne. Ali kad mu kažem da nemam nikog bližeg od njega, zaista to i mislim.
On je najbolje što imam, i ovaj naročiti dan bio bi šupalj bez njega.
Nekoliko dana kasnije, kad smo pojeli svadbenu tortu, kad je bračni život započeo i svet se vratio u normalne tokove, neko od učitelja pitao je Pata šta je radio za vikend.
„Bio sam na tatinom venčanju“, odgovorio je.
Iako mi nije rekao ništa više od ovoga, zamislio sam znalački smeh koji je ta neoprezna, nevina rečenica, bezbroj puta ponovljena, izazvala u zbornici. Kikotali su se. Uzdisali su. Kako su samo uzdisali. Znak vremena, pomisliće učitelji mog sina. Deca provode vikende gledajući kako im se jedan od roditelja venčava. Kakav svet, a?
Znam da bi se i moj otac isto osećao, iako mom starom ovo ne bi bilo ni najmanje zabavno.
Znam da čak ni u svojim poslednjim godinama, kad se najzad pomirio s onim što savremeni muškarci i žene rade sa svojim životima, moj tata ne bi želeo da njegov unuk provede subotnje popodne gledajući me kako se ženim. Lepa popodnevna šetnja parkom bila je za njega dovoljno uzbudljiva.
Ali mislim da svi oni greše – učitelji mog sina, moj otac, svako ko misli da prvi put treba smatrati važnijim od poslednjeg.
Niko mi neće biti važniji od Tebe...
Šta ima loše u tome što mi niko neće biti važniji od Tebe? Kako može da ne valja pokušaj da sve bude kako valja? Osim ako niste Elizabet Tejlor.
Kako prolaze godine i kako me moj otac sve češće gleda iz ogledala, sve se više slažem s njegovim stavovima o bednom savremenom svetu.
Ali ovde si pogrešio, tata.
Svi zaslužujemo drugu priliku da nađemo ljubav za kojom žudimo, svi imamo pravo na novi srećan kraj, na poslednji pokušaj da svoje živote pretvorimo u nešto iz onih pesama koje si toliko voleo.
Znaš.
Iz neke od onih starih pesama.
Ovo je mala svadba. Čak majušna. Samo nekoliko bliskih prijatelja, ono što je ostalo od naših porodica – naše majke, naša deca, njene sestre, braća mog tate, mamina braća – i nas dvoje.
Ja i najlepša devojka na svetu.
Ne mogu da skinem oka s nje.
Ne mogu da skrenem pogled s tog predivnog lica.
Ne mogu da dođem sebi koliko je divna danas dok se smeši na zadnjem sedištu crnog taksija na putu do one sobice na Aveniji Rozberi gde ćemo se venčati.
Osećam se kao da vidim Sid prvi put u životu. Da li se svi muškarci tako osećaju? Čak i oni čije su neveste obične? Da li svaki muškarac misli kako je njegova nevesta najlepša devojka na svetu? Verovatno.
Svim srcem joj želim sve najbolje. Želim da današnji dan bude savršen i žderem se jer znam da ne može biti savršen.
Nema oca da stoji pored nje i nema oca da joj poželi dobrodošlicu u novu porodicu.
Naši su očevi bili radni ljudi stare škole, snažni i nežni, nimalo sentimentalni, i pluća i srca tih čvrstih ljudi iz tog čvrstog pokolenja pokazala su se iznenađujuće krhkima.
Naši očevi su otišli pre vremena. Znam da će nam danas nedostajati, više nego ikada.
Ima i drugih razloga što nekoliko oblaka lebdi nad ovim savršenim danom.
Neće nam zvoniti crkvena zvona, neće se pevati himne, neće biti brižnog sveštenika da nas spoji i kaže nam kad smemo da se poljubimo. Nijedna crkva nas ne bi prihvatila. Previše kilometraže na brojčaniku, znate. Previše života je proživljeno.
Mislio sam da će mi i zbog toga biti žao. Zato što nismo posvećeni. Mislio sam da će to svakako srozati postupak.
Ali kad me je uzela za ruku, nekako to više nije bilo važno jer sam osetio nešto sveto u maloj građanskoj prostoriji prepunoj žena sa šeširima, muškaraca u odelima i dece u onome što bi moja majka zvala odećom za nedelju.
Svi se smeše, raduju se zbog nas; njihov miris ispunjava vazduh.
Nema svetijeg mesta od ovog.
I ako je iko blagosloven, onda smo to mi. Malo venčanje. Tako smo želeli. Ozvaničavamo ono što smo znali od samog početka – da ćemo graditi život zajedno.
I celom svetu kažemo – ono najbolje tek dolazi. Ima li u nečemu više nade? Šta je ispravnije? Svetije?
Da budem iskren, veliki deo mene oseća olakšanje što ćemo izbeći tradicionalno venčanje.
Radujem se što preskačemo toliko toga – od milih i bliskih pobožnosti, preko mahovinom obraslog groblja koje nas gleda kroz pljusak konfeta, do višegeneracijskog odlaska u disko gde pijani stričevi i ujaci razmahuju rukama uz Wake Me Up Before You Go-Go.
Zbogom svemu tome.