Pilotova Žena, Anita Šriv

*** O Knjizi ***

Teško je i naslutiti na šta sve može da bude spremna žena kada nezamislivo postane njena stvarnost. Iz pera autora bestselera POSLEDNJI SUSRET stiže neodoljiv i snažan roman koji postavlja pitanja na koja većina nas nema odgovor, svrstavajući tako Anitu Šriv među najbolje romansijere današnjice.

Udavši se za pilota, Ketrin Lajons je znala da mora biti spremna na nenadane vesti, ali ništa nije moglo da je spremi za noćno kucanje na vratima i vest da joj je suprug stradao u udesu. I dok se bori sa svojim bolom, ona iznenada mora da se suoči i sa uznemirujućim glasinama o čoveku koga je volela i životu koji je prihvatala bez razmišljanja. Razapeta između želje da zaštiti sećanje na svog supruga i poriva da sazna istinu, Ketrin kreće u potragu za odgovorom na pitanje da li je ona ikada poznavala čoveka koji joj je bio muž. Odlučna da spozna istinu o svom braku, ona se suočava sa zapanjujućim spoznajama o tajnama koje čovek može da skriva i o postupcima koje žena može da preduzme.

*** Kritike ***

"Izuzetan roman o našoj potpunoj nemoći da upoznamo one koji su nam najbliži."
Daily Telegraph

"Neodoljivo... Nežna ljubavna priča, a istovremeno i povest o unutrašnjem bolu... Od trenutka kada Ketrin otvori vrata, čitalac neće moći da prestane da okreće stranice."
Washington Post

"Izuzetno zanimljivo... Šriv veoma vešto prikazuje etape kroz koje čovek prolazi da bi se naučio da živi sa nezamislivim."
San Francisco Chronicle

*** O Autoru ***

Za mnoge čitaoce, snaga romana Anite Šriv leži u dobroj kombinaciji eskapističkih elemenata jedne ljubavne priče i kompleksnosti kakva obično nije povezana sa ljubavnom tematikom. Knjige ove autorke su bogate strašću i erotikom koja čitaoce prosto tera da okreću stranice, ali Šriv isto tako ne zaboravlja na karakter svojih likova, njihovu složenost, odnose, motive i živote.

Sedamdesetih, Anita Šriv je radila kao nastavnik i novinar. Dobar deo njenih dela iz tog perioda zasnovan je upravo na tim iskustvima. Za priču Pored ostrva, lutajući nagrađena je 1975. nagradom O. Henry. Osamdesetih, dominantna tema u njenom pisanju postaju ženska pitanja, što rezultuje sa dve knjige iz oblasti popularne psihologije: Obnavljajući majčinstvo i Žene zajedno, žene same.

Životi žena, njihove borbe i uspesi, porodice i prijateljstva, ostaće glavni izvor inspiracije Anite Šriv. Kombinacija njenog novinarskog osećaja za detalje i litararnog dara proizvela je niz atmosferičnih i realističnih priča u romanima koji su usledili: Težina vode, Morsko staklo, Kamenje sudbine, Poslednji susret.

Iako se zbog tema romana rad Anite Šriv svrstava u "žensku prozu", precizan jezik njenih dela i imaginativnost vode je van granica žanra.

*** Odlomak Iz Knjige ***

PRVI DEO


ZAČULA JE KUCANJE, A ONDA LAVEŽ NEKOG PSA. SNA JE nestalo, raspršio se sa zvukom kapije koja se zatvarala. Bio je to lep san, topao i njoj blizak, pa joj nije bilo pravo. Nije želela da se probudi. U maloj spavaćoj sobi bilo je mračno, kroz žaluzine nije dopirao ni tračak svetla. Dok je pokušavala da u mraku napipa mesingani stalak lampe i upali je, pitala se: Šta je to? Šta je to?
Soba obasjana svetlošću ju je uznemirila delovala je nekako nezdravo, kao da se nalazi u urgentnom centru usred noći. Brzo je prebirala po mislima: Meti. Možda je Džek. Možda sused. Možda saobraćajni udes. Ali Meti je spavala, zar ne? Katrin ju je ispratila pogledom kad je otišla niz hodnik do svoje sobe i zalupila vratima taman toliko da pokaže svoj stav a da ne izazove grdnju. A Džek – gde je Džek? Provukla je prste kroz kosu koja se slepila od spavanja. Džek je – gde? Pokušala je da se priseti njegovog reda letenja: u Londonu je. Trebalo bi da se vrati kući negde za ručak. Sigurna je da je tako. A možda je i pobrkala, pa je to on sad pred vratima jer je ponovo zaboravio svoje ključeve?
Uspravila se u krevetu i spustila noge na ledeni brodski pod. Nikada nije mogla da shvati zašto u zimske dane drvo u starim kućama izgubi svu toplotu. Crne helanke su joj se podigle do sredine listova, a rukavi košulje u kojoj je spavala, Džekove iznošene bele košulje, odmotali se i visili joj preko vrhova prstiju. Nije više čula nikakvo kucanje, pa joj prolete kroz glavu da je možda sve samo plod njene mašte. Da je sve sanjala, da se samo trgla iz jednog i odmah utonula u drugi san. Pogledala je na sat koji je podigla sa stočića pored kreveta. Bilo je 3:24. Zagledala se malo bolje u crni satić sa svetlucavim brojkama, a potom ga tako snažno spustila na mermerni sto da se kućište otvorilo i baterija otkotrljala ispod kreveta.
Ma, Džek je u Londonu, uveravala je sebe. A Meti spava.
Ponovo se začulo kucanje, tri oštra zvuka o staklo. Težina koju je osećala u grudima spustila se u stomak. Iz daljine se opet začulo kratko, neprijatno kevtanje onog psa. Pažljivo je koračala kroz sobu, kao da se plaši da bi brzim kretnjama mogla da podstakne nešto što još nije počelo. Brava je tiho škljocnula dok je otvarala vrata svoje spavaće sobe, a onda se uputila niz stepenice ka sporednom ulazu u zadnjem delu kuće, opominjući samu sebe da mora biti oprezna, jer joj je tu kćerka.
Ušla je u kuhinju i pokušala da kroz prozor nad sudoperom vidi šta se dešava na prilaznom putu koji je vijugao od kapije do sporednog ulaza. Uspela je samo da razazna obrise nekog običnog crnog automobila. Skrenula je odatle u uzani hodnik koji je vodio do ulaznih vrata, gde su pločice bile još hladnije nego brodski pod, kao da hoda po samom ledu. Upalila je svetlo i kroz zastakljeni deo u vrhu vrata ugledala nekog čoveka.
Trudio se da ne pokaže kako ga je iznenadna svetlost zaslepila, pa je polako okrenuo glavu da ne gleda pravo u svetlo, kao da je to nepristojno, kao da je pred njim sve vreme ovoga sveta, kao da nije 3:24 ujutru. Pod jakim svetlom izgledao je potpuno ubledelo. Imao je spuštene kapke i velike zaliske, a pepeljasta kosa mu je bila kratko podšišana i začešljana iza ušiju. Stajao je povijenih ramena, s podignutim okovratnikom. Napravio je jedan brz korak prema vratima, trupkajući nogama ne bi li ih zagrejao. U tom trenutku je donela odluku. Duguljasto lice pomalo tužnog izraza. Pristojna odeća. Zanimljiv oblik usana, donja blago zakrivljena i punija nego gornja. Dakle, nije opasan. Dok je otključavala bravu, pomislila je: Nije provalnik, nije ni manijak. Manijak nije sigurno. Otvorila je vrata.
„Gospođa Lajons?“, reče čovek upitno.
Odjednom je sve shvatila.
Po načinu na koji je izgovorio njeno ime, po tome što je uopšte znao ko je ona. Po iskri u očima koju nije mogao da sakrije. Po tome što je brzo udahnuo.
Naglo se okrenula i presamitila. S rukom na grudima.
On ispruži ruku kroz otvorena vrata, blago joj dodirnuvši krsta.
Trgla se od tog dodira. Pokušala je da se uspravi, ali joj to nije pošlo za rukom.
„Kada?“, upita ga.
Ušao je u kuću i zatvorio vrata.
„Rano jutros“, odgovorio joj je.
„Gde?“
„Na petnaestak kilometara od obale Irske.“
„U moru?“
„Ne, u vazduhu.“
„O…“, izusti ona i pokri rukom usta.
„Uvereni smo da se dogodila eksplozija“, dodade on brzo.
„Sigurni ste da je to bio Džek?“
Okrenuo je glavu u stranu, a onda je ponovo pogledao.
„Da.“
Pridržao ju je za laktove kada se sručila. Na trenutak se osećala postiđeno, ali nije mogla ništa da učini, noge su joj se odsekle. Ni sanjala nije da može da je izda sopstveno telo, da tek tako otkaže. Još uvek ju je držao za laktove, iako je ona htela da oslobodi ruke. Polako ju je spustio na pod.
Pognula je lice nad kolena i rukama pokrila glavu. Zujalo joj je u ušima, nije čula šta joj govori. Bila je svesna da mora da diše, da natera pluća da rade. Podigla je glavu, prosto gutajući vazduh. Do nje je kao iz daljine dopiralo neko čudno grcanje koje se ne bi moglo nazvati plakanjem, jer su joj obrazi bili suvi. Čovek koji je stajao iza nje pokuša da je podigne.
„Odvešću vas do stolice da sednete“, obrati joj se.
Otimala se mlatarajući glavom levo-desno. Htela je da je pusti. Htela je da utone u pločice, da se stopi s podom.
Čovek nespretno provuče ruke ispod njenih mišica. Dopustila mu je da joj pomogne.
„Ja ću biti…“, poče ona i zastade.
Iznenada ga odgurnu dlanovima i nasloni se na zid da ne padne. Zakašljala se kao da će da povrati, ali nije imala šta.
Kada ga je pogledala, videla je da razume. Čvrsto je uhvativši za mišicu, povede je do kuhinje.
„Sedite na ovu stolicu“, rekao joj je. „Gde se pali svetlo?“
„Tu, na zidu.“
Govorila je jedva čujno, hrapavim glasom. Osetila je da sva drhti.
Tapkao je po zidu da napipa prekidač i konačno ga pronašao. Ona podiže ruku da zakloni lice od svetla. Potpuno nesvesno, nije želela da je iko vidi.
„Gde vam stoje čaše?“, upita je on.
Pokazala je rukom prema ormariću. Dodao joj je čašu s vodom, koju nije bila u stanju da drži. Obuhvatio joj je prste svojom rukom dok je otpijala gutljaj.
„U šoku ste“, reče. „Gde imate neko ćebe?“
„Radite u istoj aviokompaniji?“, upita ona.
Skinuo je kaput, pa sako koji joj je prebacio preko ramena nateravši je da uvuče ruke u rukave; učiniše joj se neverovatno svilenkastim i toplim.
„Ne“, odgovori joj potom. „Radim za Sindikalno udruženje pilota.“
Polako je klimnula glavom, pokušavajući da shvati značenje njegovih reči.
„Zovem se Robert Hart“, predstavi se on.
Ponovo je klimnula glavom i otpila još jedan gutljaj vode. Grlo joj je bilo suvo, osećala je da je grebe.
„Došao sam da vam pomognem“, reče on. „Neće vam biti lako da ovo prebrodite. Da li vam je kćerka tu?“
„Znate da imam kćerku?“, odgovori ona brzo pitanjem.
I odmah pomisli u sebi: Naravno da zna.
„Hoćete li da joj ja saopštim?“, upita on.
Katrin odmahnu glavom.