Mačje Oko, Margaret Atvud

Kliknite na sliku da je uvelicate! Mačje Oko, Margaret Atvud
kliknite na slike za uvećani prikaz
Akcija, Sniženje, Novo ili Popust Kupon
Proizvođač: Laguna
Postavi Na:
Pitanja Štampaj
Ocena:
Ocena Posetilacca Broj ocena: 82
Proizvod nemamo na lageru.

Poslednja cena bila je: 640 din

Trenutno nemamo informaciju kada će i da li će ponovo biti dostupan. Aktuelnu ponudu iz ove kategorije pogledajte na:

Ljubavni romani

Karakteristike proizvoda: Mačje Oko, Margaret Atvud

  • Naziv Knjige : Mačje Oko
  • Autor: Margaret Atvud
  • Format: 13x20 cm
  • Broja strana: 392
  • Izdavač: Laguna

Opis proizvoda: Mačje Oko, Margaret Atvud

*** O Knjizi ***

“Kada bih ponovo srela Kordeliju, šta bih joj rekla o sebi? Istinu, ili ono što bi me prikazalo u lepom svetlu? Verovatno ovo drugo. I sad imam takvu potrebu.”

Vrativši se u grad svoje mladosti, Elenu Rizli, sada slikarku, zapljuskuju žive slike prošlosti. Najjače od svih je sećanje na Kordeliju, devojčicu koja je bila predvodnik trija drugarica koje su joj otkrile sve okrutnosti detinjstva i njegovih tajnih svetova prijateljstava, čežnje i izdaje. Elena mora da pronađe svoje mesto kao kći, ljubavnica, umetnik i žena, ali iznad svega mora pokušati da se oslobodi sećanja na Kordeliju koje je progoni. Mačje oko je fascinantan savremen roman o ženi koja se bori da razmrsi čvorove svog života.

*** Kritike ***

"Briljantan trodimenzionalni mozaik… priča o Eleninom detinjstvu je tako stvarna i dirljiva da vam prosto dođe da ustanete i aplaudirate."

Boston Sunday Globe


"Najbolja knjiga u poslednjih nekoliko godina o ženskom prijateljstvu… Mačje oko je upečatljivo, na trenutke smešno, na trenutke ozbiljno, delo koje iskri životnim istinama i mudrošću."

Cosmopolitan

*** O Autoru ***

Margaret Atvud rođena je 1939. u Otavi. Zahvaljujući obrazovanim roditeljima, već sa četiri godine je naučila da čita i piše. Pod njihovim uticajem (Atvudova je osnovno obrazovanje stekla u roditeljskoj kući) postala je posvećena čitanju i razvila je snažno interesovanje za pisanje.

Već u srednjoj školi objavljivala je pesme, međutim presudnu ulogu u njenom literarnom razvoju odigrao je Nortrop Fraj, profesor engleskog jezika na koledžu koji je Atvudova pohađala. Tada istaknuti književni kritičar, Fraj je isticao vrednosti zanemarene kanadske književnosti, a u Margaret Atvud je prepoznao pisca koji tu književnost može podići na još viši nivo. Podrška koju je imala u profesoru, ubrzo je rezultirala zbirkom pesama Double Persephone, da bi po diplomiranju objavila još jednu, The Circle Game, dobivši ovaj put za zbirku najznačajnije kanadsko književno priznanje, Governor's General Award. Time je otpočela serija nagrada koje će ova književnica dobijati tokom narednih trideset i više godina, potvrđujući da je jedan od najvećih autora svog vremena. Među nagradama su i neke od najprestižnijih koje se dodeljuju u književnom svetu poput Bukerove, Welsh Arts International i drugih, za romane Sluškinjina priča, Mačje oko i Slepi ubica. Teme o kojima Atvudova piše veoma su raznovrsne: priroda, muško-ženski odnosi, politička pitanja, nacionalni identitet, istorija.

Radeći kao urednik u jednoj izdavačkoj kući, Margaret Atvud se bavila i književnom kritikom. Iza ovog angažovanja ostalo je vrhunsko delo iz oblasti esejistike nazvano Opstanak, svojevrstan pogled na rad književnog urednika.

Margaret Atvud trenutno živi u Torontu sa mužem, nastavljajući da piše prozu i poeziju.

*** Odlomak Iz Knjige ***

Kada joj Tukanas odseče glavu,
stara žena sakupi rukama vlastitu krv
i oduva je put sunca.
„I moja duša ulazi u tebe!“, uzviknu.
Od tada svako koji ubije prima u svoje telo,
bez želje i znanja, dušu žrtve.

Eduardo Galeano, Sećanje na vatru: Postanje


Zašto prošlost pamtimo, a budućnost ne?

Stiven V. Hoking, Kratka istorija vremena


I

Čelična pluća


1

Vreme nije linija već dimenzija, poput dimenzija prostora. Ako možemo da savladamo prostor, možemo savladati i vreme, a kada bismo znali dovoljno i bili u stanju da se krećemo brže od svetlosti, mogli bismo da putujemo kroz vreme unazad i da postojimo na dva mesta odjednom.
Ovo mi je rekao moj brat Stiven, u vreme kada je nosio čupavi smeđi džemper u kome je učio i provodio silno vreme okrenut naglavačke, kako bi mu se krv sjurila u glavu i nahranila mu mozak. Nisam razumela šta misli, no možda njegovo objašnjenje ne beše dovoljno jasno. U to vreme već se udaljavao od reči i njihove nepreciznosti.
Ali tada sam počela da gledam na vreme kao na tvar koja poseduje oblik, tvar vidljivu, sličnu tečnim providnostima položenim jedna na drugu. Ne gledamo unazad, duž vremena, već dole, kroz njega, kao kroz vodu. Ponekad na površinu ispliva ovo, ponekad ono, ponekad ništa.
Ništa ne nestaje.

2

„Stiven kaže da vreme nije linija“, velim. Kordelija prevrće očima, kako sam i očekivala. „Pa?“, kaže. Ovaj odgovor nas obe zadovoljava. Prirodu vremena smešta tamo gde pripada, kao i Stivena, koji nas naziva tinejdžerkama, kao da i on sam nije tinejdžer.
Kordelija i ja vozimo se tramvajem ka centru grada, što obično činimo zimskim subotama. U tramvaju je sparno od ustajalog vazduha i mirisa vune. Kordelija nonšalantno seda, gurka me povremeno laktom i bezizražajno zuri u ljude svojim sivozelenim očima, neprozirnim i svetlucavim kao metal. Pogledom može da zbuni svakog. Ja sam skoro jednako uspešna. Nepristupačne smo, isijavamo varnice, imamo trinaest godina.
Nosimo dugačke vunene kapute s kaiševima koji se vezuju, kragne podignute tako da izgledaju kao u filmskih diva, podvijene gumene čizme i muške radničke čarape. U džepovima su nam marame koje moramo da ponesemo zbog majki, a koje skidamo čim im nestanemo iz vidokruga. Preziremo pokrivala za glavu. Usta su nam stisnuta, iscrtana crvenim krejonom, sjajna kao nokti. Mislimo da smo prijateljice.
U tramvajima uvek ima starih gospođa, ili ih mi smatramo starima. Ima ih različitih. Neke su obučene otmeno, nose šivene kapute od tvida, rukavice odgovarajuće boje i neupadljive šešire s malim, živahnim peruškama na jednoj strani. Neke su, očito, siromašnije, izgledaju kao strankinje i na glavi i oko ramena nose mrke šalove. Neke su ispršene, zdepaste, stisnutih pravedničkih usana, ruku obavijenih oko punih torbi; njih vezujemo za rasprodaje i jeftine suterene. Kordelija na prvi pogled može da prepozna jeftin materijal. Gabarden, kaže. Džab-džabe.
Tu su, zatim, one koje se nisu predale, koje još uvek pokušavaju da ostave utisak. Nema ih mnogo, ali privlače pogled. Odeća koju nose je purpurnocrvena ili ciklama, minđuše dugačke, a šeširi kao iz pozorišta. Kombinezoni im izviruju ispod suknji, kombinezoni neobičnih, upečatljivih boja. Sve osim bele je upečatljivo. Kosa im je ofarbana u žutu kao slama, bebi-plavu ili crnu, i bez sjaja, poput krzna iznošenih bundi, u upadljivom neskladu s njihovom usahlom kožom. Nacrtane usne od karmina prevelike su u odnosu na njihova usta, rumenilo im je razmrljano, a oko njihovih očiju iscrtane su, cikcak linijom, nove oči. Takve najčešće pričaju same sa sobom. Jedna neprestano, kao pesmicu, ponavlja: „Ovčetina, ovčetina“, a druga upire kišobranom u naše noge i govori: „Gole golcate“. Takve najviše volimo. U njima se krije izvesna veselost, pronalazačka moć, nije ih briga šta drugi misle. One su utekle, premda nam nije jasno od čega. Mislimo da su luckasti kostimi i verbalni tikovi njihov izbor i da ćemo, kada dođe vreme, i mi biti slobodne da biramo.
„Eto, takva ću i ja da budem“, kaže Kordelija. „Imaću pekinezera koji kevće i tera decu s mog travnjaka. I nosiću ovčarsku štapinu.“
„Ja ću imati iguanu za kućnog ljubimca“, kažem, „i nosiću samo grimizno.“ To je reč koju sam nedavno naučila.


Sada se pitam: šta ako one, jednostavno, nisu mogle da vide kako izgledaju? Možda posredi beše baš to – problemi s očima. I sama danas imam slične probleme – kada sam preblizu ogledalu pretvaram se u mrlju, kada sam predaleko ne vidim detalje. Ko zna kakva lica pravim, kakvu modernu umetnost iscrtavam na samoj sebi? Čak i kad se nađem na pravoj razdaljini, nikada nisam ista. Menjam se: ponekad izgledam kao istrošena tridesetpetogodišnjakinja, a ponekad kao čila pedesetogodišnjakinja. Mnogo zavisi od osvetljenja i od toga koliko zaškiljim.
Jedem u ružičastim restoranima, u njima ten izgleda lepše. Žuti vas čine žutima. Ja zaista posvećujem vreme razmišljanju o takvim temama. Sujeta počinje da mi smeta – jasno mi je zašto je se žene odriču, pre ili kasnije. Ali još nisam spremna za to.
U poslednje vreme hvatam sebe kako glasno pevušim, ili koračam ulicom poluotvorenih usta, pomalo balaveći. Tek pomalo; no to bi mogla biti tanka linija, pukotina u zidu koji će se rascepiti, kasnije, i otvoriti vidik prema čemu? Prema blistavoj ekscentričnosti, ili prema ludilu?
Ne postoji niko kome bih ovo rekla, osim Kordelije. Ali koje Kordelije? One u podvijenim čizmama i s podignutom kragnom, koju prizivam u mislima, ili one pre, ili one kasnije? Nikada ne postoji samo jedna, ni kod koga.


Kada bih ponovo srela Kordeliju, šta bih joj rekla o sebi? Istinu, ili ono što bi me prikazalo u lepom svetlu? Verovatno ovo drugo. I sad imam takvu potrebu.
Dugo je nisam videla. Nisam očekivala da je vidim. Ali sada, kada sam ponovo ovde, teško da mogu da prođem ulicom a da je ne spazim kako zamiče za ugao ili ulazi kroz neka vrata. Podrazumeva se da ovi detalji (rame, bež kaput, deo lica, noga) pripadaju ženi koja, kada je vidim celu, nije Kordelija.
Nemam predstavu kako bi danas mogla da izgleda. Da li je debela, da li su joj se grudi opustile, da li u uglovima usta ima majušne sive dlačice? Ne verujem: iščupala bi ih. Da li nosi naočare modernih okvira, da li je zategla kapke, stavlja li puder, koristi li senku za oči ili krejon? Sve je moguće. Došle smo do onog graničnog životnog doba, tampon zone, kada se još veruje da će slični trikovi upaliti klonimo li se jakog sunčevog svetla.
Zamišljam Kordeliju kako proučava sve veće podočnjake i kožu koja je, gledana izbliza, usahla i naborana kao na laktovima. Uzdiše i utrljava odgovarajuću kremu. Kordelija bi znala koja je krema odgovarajuća. Gleda kvržice na rukama koje se pomalo grče i pomalo krive, kao i moje. Čvorovi su se ušančili, usta venu, linije podvaljka postaju vidljive u zatamnjenim prozorima metroa. Sve to još uvek ne zapaža niko drugi, osim ako se ne zagleda izbliza; no Kordelija i ja imamo naviku da se zagledamo izbliza.
Ispušta zeleni peškir (prigušena modrozelena boja koja joj se slaže s očima), gleda preko ramena i vidi u ogledalu kožu nad strukom, nabranu kao na psećem vratu, opuštene bisage zadnjice i, spreda, osušenu paprat dlake. Zamišljam je u trenerci, takođe modrozelenoj, kako vežba u nekoj gimnastičkoj dvorani znojeći se kao svinja. Znam šta bi rekla o ovome, o svemu ovome. Kako smo se samo kikotale, s gađenjem i oduševljenjem, kada smo u maloj posudi pronašle vosak sljušten s nogu njenih starijih sestara, skamenjen i prepun dlačica! Oduvek su je kopkale bizarne tajne tela.
Zamišljam kako nenadano nalećem na nju. Možda je u iznošenom kaputu i pletenom šeširiću, sedi na pločniku s dve plastične kese u koje je stalo sve što poseduje i mrmlja sebi u bradu.
Kordelija! Zar me ne prepoznaješ?, kažem. Da, ali se pravi da me ne vidi. Ustaje i glavinja dalje na natečenim stopalima, dok joj stare čarape izviruju kroz rupe na gumenim čizmama. Osvrće se preko ramena.
U tome nalazim izvesno zadovoljstvo, u surovijim mislima još veće. Posmatram s prozora, ili s balkona odakle se bolje vidi, kako neki muškarac juri Kordeliju trotoarom ispod mene, sustiže je, udara u rebra – udarac u lice bio bi, za moj ukus, preterano nasilan – i obara je na zemlju. Ali ne mogu da odem dalje od toga.
Bolje da se prebacim na šator s kiseonikom. Kordelija je bez svesti. Pozvali su me, prekasno, do njene bolesničke postelje. U vazi vene cveće bolesnog mirisa. Cevčice su joj u rukama i u nosu, čuju se zvuci njenih poslednjih udisaja. Držim je za ruku. Lice joj je podbulo, belo kao neispečen kolač, sa žućkastim kolobarima ispod zatvorenih očiju. Kapci su joj nepomični, ali kao da osećam blago grčenje njenih prstiju, ili mi se samo čini? Sedim i razmišljam da li da joj izvučem cevčice iz ruku, ili utikač iz zida? Nema moždane aktivnosti, kažu lekari. Plačem li? I ko me je tu pozvao?
Još bolje: čelična pluća. Nikada nisam videla čelična pluća, ali su u novinama, onomad kada se još uvek mogla dobiti dečja paraliza, objavljivane fotografije dece u čeličnim plućima. Ove fotografije – čelična pluća nalik na cilindar ili golemu metalnu kobasicu iz koje na jednom kraju izviruje glava, uvek glava devojčice, kose rasute po jastuku, očiju krupnih i sanjivih – očaravale su me više od priča o deci koja su stala na tanak led, propala i udavila se, ili o deci koja su se igrala na železničkim šinama pa su im vozovi otkinuli ruke i noge. Dečju paralizu mogao si dobiti a da ne znaš ni kad, ni gde, mogao si završiti u čeličnim plućima a da se ne zna zašto. Zbog nečega što si udahnuo, ili pojeo, ili pokupio s prljavog novca koji su pipali drugi ljudi. Nikad se nije znalo. Čelična pluća su služila da nas zaplaše, bila su razlog zbog koga nismo smeli da radimo ono što želimo. Bez javnih bazena, bez letnjih gužvi. „Želiš li da ostatak života provedeš u čeličnim plućima?“, govorili su. Glupo pitanje: iako je za mene takav život, nepomičan i pun sažaljenja, imao skrivenih prednosti. Dakle, Kordelija u čeličnim plućima. Vazduh se u nju usisava i iz nje isisava kao da neko svira harmoniku. Okolo se širi zvuk mehaničkog šištanja. Potpuno je svesna, ali nesposobna da se pokrene ili progovori. Ulazim u sobu, krećem se, govorim. Naše oči se susreću.


Kordelija mora da živi tu negde. Možda je kilometar daleko od mene, možda je u susednoj četvrti. Ali posle svega, nemam pojma šta bih uradila da slučajno naletim na nju, na primer u metrou. Sedi preko puta mene, ili čeka na peronu i čita reklamne plakate. Stajale bismo jedna do druge i gledale u velika crvena usta razjapljena pred tablom čokolade, a ja bih se okrenula ka njoj i rekla: Kordelija! To sam ja, Elena. Da li bi se osvrnula i teatralno ciknula? Da li bi se napravila da me ne vidi?
Ili bih se ja napravila da je ne vidim, ako bih bila u prilici? Ili bih joj prišla bez reči i bacila joj se u naručje? Ili bih je zgrabila za ramena i drmusala je i drmusala i drmusala?


Činilo mi se da već satima koračam nizbrdo, ka centru grada kojim više ne prolaze tramvaji. Veče je, jedno od onih oslikanih ispranosivim vodenim bojama, kao izniklo iz tečne prašine kojom se grad pokriva u jesen. Klima je, u svakom slučaju, još prepoznatljiva.
Stižem do mesta gde smo obično silazile iz tramvaja pravo u naslage januarske bljuzgavice, dok je siktavi vetar brisao s jezera, provlačeći se između neuglednih zgrada ravnih krovova, koje su za nas predstavljale vrhunac urbanosti. Ali ovaj deo grada nije više jednoličan, staromodan, olinjalo gospodstven. Restaurirane ciglene fasade ukrašene su cevastim neonskim natpisima u kurzivu, ima mnogo mesinganih ukrasa, nekretnina, novca. Dalje napred uzdižu se divovski duguljasti tornjevi u staklu, osvetljeni i slični golemim nadgrobnim pločama od hladnog svetla. Zamrznuta imovina.
Ne posmatram s pažnjom tornjeve, a ni ljude koji prolaze kraj mene odeveni u modernu uvoznu odeću od rukom rađene kože, antilopa, koječega. Umesto toga posmatram pločnik, kao pas tragač.
Osećam kako mi se grlo steže, osećam bol u vilici. Ponovo sam počela da grickam prste. Krv, ukus koji pamtim. Podseća me na sladoled na štapiću, okrugle gumi-bombone, crveni žele, ižvakanu kosu, prljavi led.
Pogledajte ostale proizvode iz kategorije: Ljubavni romani
Reklamacije, Zamena Proizvoda i Povraćaj Novca, Saobraznost (garancija)
Reklamacije: U slučaju da niste zadovoljni kupljenim proizvodom jer ne odgovara karakteristikama i opisu proizvoda sa ove stranice, smatrate da je proizvod neispravan ili da proizvod nije ispunio vaša očekivanja, imate pravo na reklamaciju kupljenog proizvoda u roku od 14 dana od dana isporuke proizvoda. Proizvod koji reklamirate mora sadržati sve pripadajuće elemente: proizvod, kompletnu dokumentaciju, originalno pakovanje, zaštitne elemente...Proizvod mora biti očišćen od tragova korišćenja i bez fizičkih oštećenja. Sve Za Kuću d.o.o. ne preuzima odgovornost za fizički oštećene proizvode ili proizvode koji su oštećeni nenamenskim korišćenjem. Detalje o načinu vraćanja proizvoda i ostalim pravima i obavezama možete pronaći na poleđini računa. Budite sigurni da ćemo sve opravdane reklamacije prihvatiti i u zavisnosti od Vaših zahteva vratiti novac, zameniti ili popraviti proizvod. Prijave reklamacija kao i detaljne informacije o pravima i obavezama kupca ili prodavca možete pronaći na: Prijava Reklamacija | Zakon O Zaštiti Potrošača | Prava i Obaveze |

Saobraznost (Garancija): Ukoliko u karakteristikama ili opisu proizvoda nije drugačije navedeno garancija (saobraznost) važi 2 godine od datuma kupovine proizvoda. Izjava Prodavca
Naručivanje telefonom
Ukoliko iz bilo kog razloga niste u mogućnosti da naparvite narudžbenicu na regularan način preko sajta koristeći dugme "Dodaj u korpu", možete to učiniti i telefonom na sledeći način:
  1. Pozovite broj 011/30-47-098, 011/30-47-821 ili 062/217-224 (radnim danima od 09 do 17 i subotom od 09-15 časova)
  2. Poželjno je da imate email adresu! Na e-mail adresu šaljemo poruke o promenama statusa narudžbenice.
  3. Izdiktirajte operateru šifru proizvoda - šifra ovog proizvoda je: 7318
  4. Operater će zapisati vaše podatke: ime, adresu isporuke, kontakt telefon i napraviti narudžbenicu.
  5. Nije moguće napraviti narudžbenicu ukoliko na ovoj stranici piše da je ARTIKAL RASPRODAT!
  6. Ukoliko naručujete na firmu potrebno je da izdiktirate i PIB broj firme
Kada operater napravi narudžbenicu informacije će biti poslate na Vašu email adresu. U poruci su navedeni svi detalji i informacije vezane za vašu narudžbenicu. U zavisnosti od izabranog načina plaćanja (pouzećem, uplatnicom, e-bankingom, karticom...) kreće proces pripreme i slanja pošiljke. Kada predamo pošiljku kurirskoj službi, šaljemo Vam obaveštenje na e-mail adresu sa informacijom da je pošiljka poslata i da je možete sutradan očekivati na adresi isporuke. Uz pošiljku dobijate račun i garantni list / izjavu o saobraznosti.

Molimo vas da ovaj telefon koristite za pravljenje telefonske narudžbenice, a ne za postavljanje tehničkih pitanja u vezi sa proizvodom. Operateri, zbog velikog broja artikala, nisu osposobljeni da vam daju tehničke informacije o proizvodima. Za tu svrhu molimo vas da nam pošaljete email poruku sa dodatnim pitanjima čiji link se nalazi ispod slike proizvoda na ovoj stranici. Email će biti prosleđen editoru ili autoru kategorije iz koje je proizvod, koji će Vam dati precizne podatke o proizvodu.
SMS Naručivanje
Da biste napravili narudžbenicu SMS porukom potrebno je da na broj 062 217 224 pošaljete:
  • Sifra 7318, kolicina (za 1 komad kucate 1, za 3 komada 3), Ime i prezime, Adresu isporuke, Poštanski broj, Grad, Kontakt telefon, e-mail adresu (e-mail adresa nije obavezna)
  • Primer: Sifra 7318, 2, Pavle Milosevic, Obalska 18, 11000, Beograd, 063123123, pavmi@szk.com
  • Broj 062 217 224 koristite isključivo za pravljenje SMS narudžbenica. Na pozive ili pitanja poslata na ovaj broj telefona niko neće odgovarati.
  • Za uspešno kreiranje narudžbenice, neophodno je da pošaljete sve tražene podatke.
  • Potvrdu sa brojem narudžbenice dobićete SMS porukom, radnim danom od 09 do 17 h.
  • Narudžbenice kreirane SMS porukom plaćate kuriru prilikom preuzimanja pošiljke. Ukoliko naručujete na firmu ili želite drugi način plaćanje koristite klasične načine naručivanja.
LEGO Kocke Novogodisnja AKCIJA
Radna Anatomska Stolica Akcija
Novogodisnji Ukras Girlanda Sa Lampicama Akcija
Novogodisnja LED Pahulja i Novogodisnja Rasveta Akcija
Inhalatori kompresorski i ultrazvucni Akcija 3990 dinara
Rasprodaja Poslednji Komadi
Elektronski Sef Sa Dodatkom 2 KljuÄŤa Akcija 3999 dinara
Lazy Bag fotelje Akcija