Ljubav Moje Ljubavi, Megi O Farel

*** O Knjizi ***

Na trotoaru, ispred jedne galerije, Lili upoznaje Markusa, arhitektu magnetske privlačnosti. Za manje od nedelju dana ona se useljava u njegov stan u Istočnom Londonu.

Ali ništa nije moglo da je pripremi za ono što će tamo pronaći. Osećaj prisustva neke neodređene osobe kao da ispunjava čitav stan, žene koja je u žurbi napustila sve, ostavivši samo jednu haljinu na vešalici u ormaru, tajanstveni znak na zidu i težak sveprisutan miris jasmina.

Markus, duboko u svom bolu, odbija da priča o tome. Čini se da samo Ejdan, čovek s kojim Markus deli ovaj stan, može da razume nelagodnost koju Lili oseća, ali on ne želi da objasni, pa čak ni da priča o onome što se dešavalo pre njenog dolaska.

Ko je bila ta žena? I pod kakvim okolnostima je tako iznenada nestala? Neće proći dugo dok Lilina radoznalost ne preraste u opsesiju.

Od jednog od najtalentovanijih pisaca nove generacije (Kada si otišao) dolazi senzualna i potresna priča o strasti, odanosti i čudnim, neraskidivim nitima koje nas povezuju sa bivšim ljubavima naših partnera. Ljubav moje ljubavi je briljantan i nezaobilazan roman o tome kako je čak i na kraju sve daleko od završetka.

*** Kritike ***

"Knjiga koju je nemoguće ispustiti iz ruku, prelepo napisana... pravo čitalačko uživanje."

INDEPENDENT, Knjige godine

*** O Autoru ***

Megi O Farel je rođena u Severnoj Irskoj 1972. Odrasla je u Velsu i Škotskoj, a danas živi u Londonu. Budući da je tokom života boravila u svim delovima Ujedinjenog Kraljevstva, najčešće joj postavljaju pitanje vezano za poreklo. O Farelova obično odgovara sa "Nikad ne znam šta da kažem s tim u vezi, osim da sam sigurna da nisam Engleskinja."

Ova mlada autorka je već za svoj debitantski roman Kada si otišao bila nagrađena prestižnom nagradom Betty Trask Award. Pored ovog objavila je još i roman Ljubav moje ljubavi. Posle niza povremenih zaposlenja kao kurir, dadilja i sl., danas je zaposlena kao književni urednik u listu Independent on Sunday.

Na pitanje da li su joj knjige autobiografske, obzirom da govore o životima urbanih devojaka, odgovara sa: "Dovoljno je što moram da živim svoj život. Ne mogu da zamislim ništa dosadnije od opisivanja istog. Događaje koje opisujem uglavnom izmišljam. Nešto je zasnovano na realnosti, ali to sa mnom nema veze."

Kao omiljene naslove, Megi O Farel ističe Džejn Ejr i Anu Karenjinu, ali takođe i stilski i sadržajno potpuno drugačija ostvarenja poput Kamijevog Stranca i Tajnih memoara i ispovesti dokazanog grešnika Džejmsa Hoga. Za roman Žute tapete autorke Šarlote Perkins Gilman kaže da je najuticajniji na njeno pisanje.

*** Odlomak Iz Knjige ***

Kročila je iz taksija, odgurujući metalnu težinu vrata, čvrsto stežući cigarete, kusur i bodljikave stabljike ruža. Sara joj nešto kaže preko krova taksija i ona se napola okreće. Prekasno je svesna svog stopala koje je zapelo za granitni ivičnjak, a sledećeg trenutka je u vazduhu i pada potiljkom na tlo.
Lili vidi kako se svet okreće oko svoje ose, svoju kosu, lakšu od nje, kako joj lebdi pokraj lica, svoje prste što prosipaju ruže i zavrtele diskove metalnih novčića. Dok se lučno izvija kroz vazduh, vidi jednog muškarca kako dolazi pločnikom prema njoj. Nekako izgleda neobično što je sam, pošto joj deluje, u tom trenutnom blesku, kao osoba koja je retko bez drugih. On hoda čudno naglašeno kao da pokušava da ostavi svoj otisak u vazduhu. A onda joj telo udara o beton i šljunak i koža se odere sa šaka.
Na dodir prstiju, pripijen poput bršljana na rukavu, pogleda gore. Oči su mu iznenađujuće, nedvosmisleno plave. Cvetovi se drobe pod njom, sipajući joj žuti pigment u odeću. On joj pomaže da ustane, govori joj, pita je da li je dobro, da li se povredila. Ima osećaj da su joj šake ofurene, otvorena rana, a kada ih pogleda, vidi kapljice krvi kako izviru iz kože u pravilnom nizu. Sara je obišla oko taksija i pridržava je za ruku, pritiska papirne maramice na povrede, zahvaljuje muškarcu. Kada se Lili osvrne, njega više nema.
„Bože mili!“, kaže Sara, zagledajući je. „Jesi li dobro?“
„Jesam, kaže“, već se smejući, zbunjena, „dobro sam. Ne znam šta to bi.“ I one prolaze kroz noć, na prijem. Dosadno dobovanje muzičkog pulsa prostire se po zidovima zgrade.
Unutra, prostorije i hodnici su natrpani ljudima i ispunjeni teškim oblacima dima. Ovo je otvaranje izložbe Sarine prijateljice, ali niko ne gleda umetnost — fotorealističke slike ljudi i životinja koje guta vatra. Lili oseća želju da se protegne do tavanice, gde možda ima više vazduha. Povređene šake su osetljive, oljuštene kao jaja.
Ostavlja Saru u glavnoj prostoriji da razgovara sa devojkom u tirkiznoj haljini. Haljina je porubljena svilastim, nežnim krznom, čiji pramenovi prianjaju uz devojčinu vlažnu kožu poput morske trave. Svi ljudi kao da su jedne jedine vrste ili nose nekakvu uniformu. Devojke su sitne i dečački vragolaste, kratko podšišane, očiju oivičenih tamnom šminkom. Muškarci su plahoviti, šire se samozadovoljno u svojoj odeći, čvrsto drže cigarete mesnatim prstima. Možda zbog pada, ili zbog bola u šakama, tek ne može da shvati zašto joj svi izgledaju daleki, kao da ih gleda kroz pogrešnu stranu teleskopa.
Kod stola sa pićem uzima na dodir krhku plastičnu čašu punu kiselog bledunjavog vina. Žena pokraj nje hladi se žustro izložbenim katalogom kao lepezom, rub šoljice joj je umrljan tragom jarko nakarminisanih usana. Držeći piće iznad glave, Lili počinje da probija sebi put kroz grupe ljudi i unakrsnu vatru razgovora, prema leđima i ramenima čoveka koga poznaje. Čuje trljanje svojih pantalona od crnog rebrastog somota dok joj se noge kreću pod njom — zvuk tajanstvenog, baršunastog trenja. Imala je ljubavnika koji je bio opsednut tim pantalonama. „Cor-du-roy“, govorio bi svlačeći ih sa nje, razdvajajući svaki slog lažnim francuskim naglaskom, „kraljevska tkanina“.
Šaka strelovito posegnu kroz gomilu i uhvati je za ruku. Smeđe kože, krivih prstiju, srebrnih noktiju. Ona zuri dole u nju, iznenađena, izvija se iza pleća stamene žene tršave kose da bi videla Febu, Sarinu prijateljicu koja radi u galeriji. „Zdravo“, kaže. „Kako si?“
„Dođi i razgovaraj sa nama.“ Feba je povuče. Oguljena koža na dlanovima i ručnim zglobovima boli, preti da se rascepi. „Ovo je moj rođak, Marki Mark.“ Feba se izmiče i Lili ugleda muškarca koji ju je podigao sa pločnika. Feba ispruži ruku, pravo, dlanom prema gore. „Ovo je Lili.“
Lili iskorači. Na svetlu, on izgleda drugačije. Košulja mu je vatrenog dezena, podvijenih rukava, pri čemu je jedan rukav više podignut pa može da mu vidi preplanulu kožu. Luk bicepsa je bled, mlečno beo, podlaktice su mu tamnosmeđe. Prsti su mu umrljani zelenim mastilom, a peta desne cipele balansira na palcu leve.
„Marki Mark?“, ponavlja, kada mu je dovoljno blizu da je on čuje. „Čudnog li imena.“
„U stvari Markus“, mrmlja on podižući iskričave i prodorne plave oči ka njenima. Pomno joj posmatra lice sekund ili dva, potom se nasmeši. „Kako su ti šake?“
Lili izdržava njegov uporan pogled. Ne dopušta da je zastraši muško flertovanje. „Dobro, hvala.“
„Šta to nije u redu sa tvojim šakama?“, govori Feba, ali joj nijedno od njih dvoje ne odgovara.
„Mogu li da vidim?“, pita on.
Pruža mu zglob. On prebacuje konzervu s pivom u drugu šaku i dohvata njenu ruku, obavija prste oko nje. Dodir mu je neočekivano topao. Tamo gde su joj njegovi prsti pritisli kožu, krv je iščilela.
„Hm“, kaže on, naginjući se bliže, „gadno. Treba temeljno da se očisti.“
Lili povuče ruku. „Sigurna sam da ću preživeti.“
On se ponovo smeši. „Siguran sam da hoćeš.“
„Šta je bilo? Šta je bilo?“, cvrkuće uzbuđeno Feba.
„Lili je pala“, odgovara Markus i dalje gledajući u Lili. „Napolju. Reci mi, je l ti to imaš običaj da padaš…“
„Ne baš“, preseče ga ona.
„…ljudima pred noge?“
Nastaje pauza.
„Ne“, ponavlja ona. „Ne, nemam.“
„Markuse“, započinje Feba, kreštavim, zapovedničkim glasom, očigledno ljuta, „hoću da čujem šta je s tobom.“
Lili upitno pogleda Markusa, a zatim postaje svesna izmene između njih troje. Markus brzo pogleda u Febu, pokrećući usta kao da će progovoriti. Feba pomno zuri u njega, a on uzvraća gledajući razrogačeno u svoju rođaku čudnim, iskrivljenim, skoro bolnim izrazom, dok jednom rukom pritiska, nekako čudno, sredinu svog grudnog koša.
„Kako si?“ Febin glas je skoro šapat. Pitanje se odnosi na nešto lično, skriveno. Lili gleda jedno pa drugo, iznenada poželevši da bude daleko od oboje. Šta god da je, nema nikakve veze sa njom.
„Pa, ja…“ On zastaje. Polako, protrlja nos zglobovima šake, uspevajući istovremeno da drži konzervu s pivom uspravno. Neko prolazi hodnikom iza kuhinjskih vrata i kaže: „A ona uopšte nije znala, nikad nije saznala.“ Markus udiše kroz nos tako duboko kao da njuši linoleum na podu. Lili užasnuta vidi da bi on mogao da zaplače. Ali on se potom iskezi i kaže: „Mislim da mi je potreban novi cimer.“
On i Feba padaju u iznenadnu histeriju. Feba vrišti od smeha, naslanja se na Markusa i njih se dvoje kikoću i zacenjuju i štucaju i brišu oči. Lili se nasmeši oboma i okreće ka zidu ljudi i zvuka. Dok odlazi, čuje Febu, iza sebe, kako pita: „Šta se, zaboga, dogodilo?“