Daljina Među Nama, Megi O Farel

*** O Knjizi ***

Jednog hladnog februarskog popodneva, Stela ugleda čoveka koji joj ide u susret londonskom ulicom. Godinama nije videla njegovo lice, ali ga prepoznaje istog časa. Ili bar misli da ga je prepoznala.
Istovremeno, na drugoj strani sveta, u vreme proslave kineske Nove godine, Džejk shvata da gužva oko njega postaje opasna.
To je trenutak kada i Džejk i Stela, ne znajući da ono drugo postoji, beže od svojih života: Džejk u potragu za mestom toliko zabačenim da ga nema ni na jednoj karti, a Stela na jedno odredište u Škotskoj – čiji značaj razume samo njena sestra Nina.

DALJINA MEĐU NAMA je roman o paralelnim životima, izgubljenim identitetima, o vezi među sestrama i tajnim silama prošlosti. Iznad svega, ovo je ljubavna priča o dvoje ljudi koji se nikada nisu sreli. Privlačna, pronicljiva i vešta, ovo je najbolja knjiga Megi O Farel do sada.

*** Kritike ***

Nezaboravna priča o porodici i o tome kako nas ona čini onakvima kakvi jesmo.
The Times

*** O Autoru ***

Megi O Farel je rođena u Severnoj Irskoj 1972. Odrasla je u Velsu i Škotskoj, a danas živi u Londonu. Budući da je tokom života boravila u svim delovima Ujedinjenog Kraljevstva, najčešće joj postavljaju pitanje vezano za poreklo. O Farelova obično odgovara sa Nikad ne znam šta da kažem s tim u vezi, osim da sam sigurna da nisam Engleskinja.

Ova mlada autorka je već za svoj debitantski roman Kada si otišao bila nagrađena prestižnom nagradom Betty Trask Award. Pored ovog objavila je još i roman Ljubav moje ljubavi. Posle niza povremenih zaposlenja kao kurir, dadilja i sl., danas je zaposlena kao književni urednik u listu Independent on Sunday.

Na pitanje da li su joj knjige autobiografske, obzirom da govore o životima urbanih devojaka, odgovara sa: Dovoljno je što moram da živim svoj život. Ne mogu da zamislim ništa dosadnije od opisivanja istog. Događaje koje opisujem uglavnom izmišljam. Nešto je zasnovano na realnosti, ali to sa mnom nema veze.

Kao omiljene naslove, Megi O Farel ističe Džejn Ejr i Anu Karenjinu, ali takođe i stilski i sadržajno potpuno drugačija ostvarenja poput Kamijevog Stranca i Tajnih memoara i ispovesti dokazanog grešnika Džejmsa Hoga. Za roman Žute tapete autorke Šarlote Perkins Gilman kaže da je najuticajniji na njeno pisanje.

*** Odlomak Iz Knjige ***

PRVI DEO

Budi se i zatiče sebe raširenog po krevetu poput morske zvezde, mozak mu grozničavo radi. Na drugoj strani sobe, ventilator se okreće ka njemu, pa onda na drugu stranu, kao da je uvređen. Negde pored njega, stranice knjige lepršaju, prevrću se i rastvaraju. Stan je ispunjen mastiljavom svetlošću, a blesci neonki presecaju tavanicu. Kasno je popodne.
Do đavola, kaže i podigne glavu uz trzaj. Nešto blago, ali celovito između njegovih plećki razvlači se i cepa poput mokrog papira. Psujući i pipajući se u pokušaju da pronađe bolno mesto, Džejk se nekako podiže na noge i u čarapama preko parketa klizi do kupatila.
Šokira se kad ugleda svoje lice u ogledalu. Prevoji i nabori posteljine ostavili su mu crvene linije preko obraza i slepoočnice, dajući njegovoj koži čudan, grub izgled. Kosa mu štrči kao da ga je udarila struja i čini se da je porasla. Kako je uspeo da zaspi? Čitao je, glave poduprte o ruke, i poslednje čega se seća jeste da se čovek iz knjige spuštao niz mornarske merdevine u napušteni bunar. Džejk gleda na sat. Deset i deset. Već kasni.
Noćni leptir zaleće mu se na lice, zatim se odbija o ogledalo, slabi prah s njegovih krila ostavlja šareni trag na staklu, duh samog sebe. Džejk u trenutku uzmakne, posmatra ga, prati njegovu putanju kroz vazduh, pa zatim pokušava da ga uhvati obema rukama. Promaši. Leptir, osećajući opasnost, u spiralnom letu kreće ka svetlu, ali Džejk ponovo cilja i ovog puta ga uhvati, to nežno, zbunjeno telašce udara u kavez njegovih ruku.
Mune ručku laktom i odgurne prozor. Metež ulice, devetnaest spratova niže, podiže se i dopire do njega. Džejk se naginje preko žica za veš i, rastvorivši šake, baca leptira uvis. Za trenutak pada, prevrće se dezorijentisan, zatim se povrati, i hvatajući toplu struju vazduha iz klima-uređaja ispod, odleprša i izgubi se iz vida.
Džejk bučno zatvara prozor. Jurca kroz stan, kupi novčanik, ključeve, jaknu, obuva cipele u žurbi pobacane kod vrata. Liftu treba čitav vek da se popne, a kad stigne, smrdi na znoj i ustajali vazduh. U ulaznom holu, nastojnik sedi na hoklici pored vrata. Iznad njega je talasasti crveni i zlatni ukras za kinesku Novu godinu – dete debelih obraza i kose crne kao gar koje jaše ružičastu svinju.
Gung hei fat choi, kaže Džejk u prolazu.
Čovekovo lice širi se u osmeh koji pokazuje široko razmaknute zube. Gung hei fat choi, Džai-ka! Pljesne Džejka po ramenu, na šta mu koža zabridi i počne da ga pecka kao da je izgoreo na suncu.
Napolju, taksi vozila paraju svetlost u lokvama po putu, a voz u podzemnoj železnici potresa trotoar. Džejk podiže glavu i gleda u vrhove zgrada. Završava se godina bivola i nastaje godina tigra. Kad je bio dete, zamišljao je godinu u trenutku kad izbije ponoć kao neko neobično stvorenje koje mutira, uhvaćeno usred metamorfoze.
Udaljava se od zgrade i umalo što se ne sudari sa sićušnom vremešnom ženom koja gura kolica natovarena savijenim kartonskim kutijama. Džejk se izmakne u stranu i krene ka jugu, pored košarkaških terena, malog crvenog uličnog svetilišta s buketom sagorelih štapića tamjana, pored ljudi koji sede u yum chai radnji, na stočićima između njih zveckaju ma-đang domine, pored niza zbijenih oslonjenih mopeda, komplikovanih mreža skela od bambusa, pored restoranskih rezervoara u kojima ribe što im je suđena smrt šire škrge u potrazi za kiseonikom u mutnoj vodi.
Ali Džejk ne vidi ništa od toga. Gleda u sve tmurnije oblake, pevuši dok hoda, u patikama s tankim đonovima prolazi trotoarom. U vazduhu se oseća tamjan, dim petardi i amnionski salinitet luke.


Autobusa nema. Stela obmotava šal oko vrata i propinje se na prste da pogleda duž kolone vozila. Kola, kola, taksi vozila, motori, usamljeni biciklista, kola, još kola. Ali nema autobusa. Pogleda u ekran koji bi trebalo da pokaže koliko mora da čeka. Prazan je.
Sklanja rukav kaputa i rukavicu da pogleda na sat. Danas radi u popodnevnoj smeni i zakasniće ako bude još čekala. Stela stane za tren da razmisli. Da li je bolje da ostane i sačeka autobus koji će kad-tad doći, ili da krene peške i stigne uz malo zakašnjenja? Mogla bi da pođe metroom, ali to je deset minuta pešačenja odavde i voz bi takođe mogao da kasni. Ići će peške. Sad je verovatno tako najbrže.
Stela polazi obazrevši se preko ramena kako bi se uverila da autobusa i dalje nema. Na ulici je hladno, neobično hladno za ovo doba godine, tlo je tvrdo, prekriveno poledicom koja puca pod nogama. Nebo je neodređeno sive boje, prošarano ogolelim granjem.
Vratila se u London na nekoliko nedelja – ne duže od toga, nada se – i radi emisiju noćnog programa na radiju. Ima stan ovde, garsonjeru na kraju Keningtona, ali je obično izdaje dok boravi u drugim mestima. Mesec dana u Parizu, kraći period u Moskvi, pola godine u Helsinkiju. Još nije sigurna kuda će posle otići – u Rim, možda, Madrid, Kopenhagen. Stela ne voli da se zadržava na jednom mestu.
Korača na sever, ka Temzi, dah joj se pretvara u paru, telo joj neprikladno toplo pod slojevima odeće. Kad zakorači na most Vaterlo, grad počinje da se deli na dva dela, pred njom se otvara reka. Ceo most sagradile su žene, pročitala je jednom negde, za vreme Drugog svetskog rata. Danas je napušten. Projure kola idući na sever, ali s obe strane pružaju se prazni trotoari.
***

Na raskrsnici, Džejk uskače u tramvaj baš kad ovaj krene. Donji deo, mračan i zagušljiv, pretrpan je – ljudi sede ili se drže za rukohvate. Najbliži Džejku je neki starac u prsluku i izbledelim pantalonama, s kavezom za ptice u krilu. Ptica sićušnih crnih očiju poput perli posmatra postrance Džejka sa svoje ljuljaške. Glave dvojice zapadnjaka u tramvaju njišu se iznad glava Kineza.
Džejk protutnji uz drvene stepenice. Seda napred i naginje glavu kroz prozor, okreće se ka sve jačem povetarcu i posmatra kako načičkane zgrade Vančaija išarane neonskim reklamama prelaze u glatku građevinu ogromnog tržnog centra od betona i ogledala.
Džejkova kosa je crna, a njegova koža može da poprimi skoro istu nijansu kao i koža njegovog prijatelja Hing Taija ako ostane dovoljno dugo na suncu, ali oči su mu boje duboke vode. Ima britanski pasoš, majku Britanku i, negde, oca Britanca. Ali Džejk nikada nije video Britaniju, niti svog oca, niti je ikada bio u Evropi.


Stela u daljini, na drugom kraju mosta, vidi usamljenu priliku koja se kreće prema njoj. Muškarac. Malen zbog udaljenosti. Može da podigne ruku i obuhvati ga palcem i kažiprstom. Kao da ih užetom povlače jedno prema drugome, oni hodaju, i hodaju, i hodaju. Postaje sve određeniji: visok, krupan, ima zelenu jaknu.
Stela pogleda preko reke gde je ogromni točak obasjan svetlima i gde se ljudi, sitni kao insekti, roje duž južne obale. Vraća pogled na put kojim ide, i šok je toliko veliki da se umalo ne spotakne. Mora da se uhvati za zid kako ne bi pala, a srce joj preskače i zastaje kao da nije sigurno kako da nastavi.
Zuri u smeđu vodu vijugave reke, a zatim ponovo u čoveka. Sad je još bliži i Stela se pita da li će i dalje postajati sve veći sve dok se ne nadnese nad njom, ogroman i užasan poput utvare. Sad gleda pravo u nju, ruku zavučenih u džepove.
Ne može da veruje, zaista ne može. Ima onu natečenu, belo-ružičastu kožu, onu istu gustu razbarušenu riđu kosu, i oči duboko usađene u mesnato lice.
Kao da se vreme okrenulo unatrag, kao da su se godine progutale. Stela oseća onu lepljivu elastičnost kakvu bi ta koža imala pod njenim stiskom, i onaj naročiti, vlažni životinjski miris njegove kose. Čovek joj sad prilazi, blizu, toliko blizu da može da ga dotakne, i vrisak joj zapinje u dnu grla.
„Jesi li dobro, lutkice?“
Njeni prsti pod rukavicom još se jače stežu oko ograde. Škot je. Baš kao što je i znala da će biti. Stela klima glavom gledajući i dalje u reku, u njenu površinu mišićavu poput zmijskih leđa.
Sigurno? Stoji joj taman izvan vidokruga. Stela ne može da diše, čini se da ne može da raširi pluća kako bi uzela kiseonik. Ne izgledaš tako.
Ona ponovo klima glavom. Ne želi da je čuje kako govori, da joj čuje glas. Mora da pobegne. Ne gledajući ga, počinje da se udaljava vukući se uz ogradu. Mora da prođe tik pored njega i oseća njegov dah na svojoj kosi dok on izgovara: „Dobro, ako si sigurna“, na šta ona zadrhti, a telo joj se skupi. Zdravo zasad, kaže on.
Stela okrene glavu da ga vidi kako odlazi. Onaj isti teški korak, ravna stopala, krupna, povijena ramena. Okreće se jednom. Zastaje za tren. Zatim nastavlja. Zdravo zasad.
Dva kamiona protutnje pored nje, jedan za drugim, i uskomešaju vazduh. Da se u trk, sapliće se, kaput joj se vijori i vuče iza nje, zgrade napred se okreću. Oseti oštar, kidajući bol u grudima kao da nešto sa zubima i kandžama pokušava na silu da izađe iz nje. Spotakne se, udari o pločnik dlanovima i kolenima, i pre nego što se osovi na noge, pogleda iza sebe.
Nestao je. Pred njom se prostire most, lučan, krivudav, napušten.
Uspravi se nekako na noge. Dlanovi su joj umrljani od peska i prljavštine. Kosa joj je mokra od suza i lepi joj se uz lice na oštrom februarskom vetru. Gleda levo-desno po ulici ne znajući šta traži.
Na drugoj strani ulice vidi osvetljenu, duguljastu tablu taksija koji ide ka njoj. Uleće među saobraćaj, ruke podignute iznad glave. Kola škripe i skreću. Molim vas stanite, mumla sebi u bradu, oči joj uperene u svetlost koja juri ka njoj, Molim vas.
Taksi usporava i staje. Stela potrči ka njemu, otvara vrata i ulazi.