Bel Kanto, En Pačet

*** O Knjizi ***

DOBITNIK PEN/FOKNER NAGRADE ZA 2002. GODINU

NAGRADA ORINDZ ZA 2002. GODINU

Kidnaperi napadaju internacionalni skup koji se održava u siromašnoj latinoameričkoj zemlji. Na njihovu žalost, predsednik države, zbog kojeg su ovu akciju i izveli, ostao je kod kuće kako bi gledao svoju omiljenu seriju. Prepad prerasta u opsadu i najraznovrsniji likovi počinju da dele zajedničku sudbinu. Među njima su prelepa američka operska diva, japanski industrijalac koji je njen najveći obožavatelj i njegov prevodilac Gen. Dva para potpuno različitih ljudi zaljubljuju se i užasno utamničenje pretvara se u raj na zemlji.

*** Kritike ***

"Ovo je onaj retki dragulj – roman visoke literarne vrednosti koji ne možete ispustiti iz ruku."

The Times

"Šokantno. Samouvereno i sigurno ona ubrzava i usporava ritam pripovedanja kako bi obuhvatila i munjevite bleskove brutalnosti i razvučene sate tamničke utučenosti. Senzibilitet romana varira između visprene duhovitosti i suptilne i setne zapitanosti o prirodi čežnje i žudnje."

Guardian

"BEL KANTO je roman koji govori o ljubavi u svim njenim vidovima: romantičnoj ljubavi, bračnoj ljubavi i dubokoj i sveprožimajućoj ljubavi prema lepom. En Pačet piše tako oštroumno, duhovito i toplo."

Džejn Hamilton

*** O Autoru ***

En Pačet rođena je kao najmlađe dete bolničarke i policajca, 1963. u Los Anđelesu. Sa šest godina se sa majkom i sestrom seli u Nešvil.

Pisanjem počinje da se bavi na koledžu, gde pohađa nastavu kreativnog pisanja zajedno sa Alenom Gurganusom, Raselom Benksom i Grejs Pejli, svim kasnije cenjenim i poznatim autorima. Prvu priču prodaje časopisu Paris. Potom odlazi na studije u University of Iowa Writers Workshop, najpoznatiji rasadnik američkih pisaca.

Prvo priznanje En Pačet dobija 1990. od Univerziteta umetnosti u Provinstaunu, u državi Masačusets, mestu u kom je napisala svoj prvi roman, Svetac zaštitnik lažova, za koji će kasnije dobiti Mičener/Kopernikus nagradu. Drugi roman, Taft, nagrađen je trofejem Kafka za najbolje delo delo u oblasti fikcije za 1994. Priznanja se nastavljaju i sa trećim romanom, Mađioničarov pomoćnik, koji ulazi u uži izbor za prestižnu Orindž nagradu i dobija nagradu fondacije Gugenhajm.

I to nije sve. Naprotiv, za svoj poslednji roman Bel Kanto Pačet dobija najznačajniju nagradu u karijeri, PEN/Fokner nagradu.

Njen prvi roman adaptiran je za televizijski film 1997. godina, a po romanu Taft sama autorka razvija scenario za film u kom će glavnu ulogu imati Morgan Frimen. Pored ovoga, Pačet piše za New York Times Magazin, Boston Globe, Vogue, GQ, Elle, i časopis Gourmet.

*** Odlomak Iz Knjige ***

Nakon što se svetla pogasiše, pijanista je poljubi. Možda se ka njoj okretao tren pre no što je zavladala potpuna tmina, možda je upravo podizao ruke. Mora da je postojao neki pokret, neki gest, jer će se kasnije svi prisutni sećati poljupca. Tama koja ih je progutala beše nenadana i neprozirna. Ne samo da svi behu sigurni da se poljubac zbio, već su tvrdili da im je poznata i vrsta poljupca: odlučan i strastan, zatekao ju je nespremnu. Sve oči bile su uprte u nju čas pre no što se svetla pogasiše. Još su aplaudirali, na nogama, oduševljeno pljeskajući dlanom o dlan, visoko podignutih laktova. Niko nije osećao ni trunku umora. Italijani i Francuzi klicali su: „Brava! Brava!“, dok su im Japanci okretali leđa. Da li bi je tako poljubio i da svetla behu upaljena? Da li mu um beše tako prepun nje da je, istog časa kad potonuše u mrak, posegnuo za njom? Da li je razmišljao tako brzo? Ili su je želeli i svi oni, muškarci i žene u istoj prostoriji, te sve beše proizvod zajedničke uobrazilje? Bili su tako zaneti lepotom njenog glasa da su želeli njena usta da pokriju svojim i piju sa njih. Možda je muziku moguće preneti, usisati, posedovati. Kakav je osećaj celivati usne koje rađaju takav zvuk?
Neki od njih voleli su je godinama. Imali su sve njene ploče. Vodili su dnevnik i upisivali imena gradova u kojima su je slušali, nazive kompozicija koje je izvodila, imena članova ansambla i dirigenata. Te noći među prisutnima behu i oni koji za nju nisu čuli i koji bi, da ih je neko pitao, rekli da je opera skup besmislenih mačjih cijuka, te da bi radije proveli tri sata u zubarskoj stolici. Oni behu ti koji su sada otvoreno plakali, uvidevši težinu vlastite greške.
Nikoga nije uplašio mrak. Jedva da su ga primetili. Neumorno su aplaudirali. Ljudi koji su živeli u drugim zemljama mislili su da se takve stvari ovde dešavaju stalno. Svetla se pale, svetla se gase. Ljudi iz zemlje domaćina znali su da je to istina. Osim toga, dramatični nestanak struje zbio se, činilo se, u pravi čas, kao da su svetla rekla: Nije vam potreban vid. Slušajte. Niko se nije zapitao zašto su se ugasile i sveće na svim stolovima, u istom trenu ili tren ranije. Prostorija beše ispunjena prijatnim mirisom maločas utrnutih sveća, dimom slatkim i sasvim nepretećim. Mirisom koji kazuje da je kasno, da je vreme za počinak.
I dalje su aplaudirali. Verovali su da i njen poljubac i dalje traje.
Roksana Kos, lirski sopran, beše jedini razlog zbog koga je gospodin Hosokava došao u ovu zemlju. Gospodin Hosokava beše razlog zbog koga su svi ostali došli na proslavu. Nisu se našli na mestu koje bi inače posetili. Razlog zbog koga je zemlja domaćin (siromašna zemlja) organizovala bezumno skupu rođendansku proslavu za stranca koga su gotovo podmitili da dođe, krio se u činjenici da je stranac osnivač i predsedavajući kompanije Nansei, najveće elektronske korporacije u Japanu. Zemlja domaćin silno je želela da se umili gospodinu Hosokavi, koji bi joj mogao pružiti pomoć makar u jednoj od stotinu oblasti u kojima joj pomoć beše potrebna. To bi se dalo postići organizovanjem obuke, olakšavanjem trgovine. Možda će podići fabriku (ovo je bio san tako dragocen da nisu smeli ni da ga pomenu), fabriku s jeftinom radnom snagom, koja će doneti dobit svim zainteresovanima. Industrija bi pogurala ekonomiju dalje od lišća koke i makova mrkog srca, stvarajući iluziju da se zemlja odriče proizvodnje kokaina i heroina i čineći trgovinu ovim drogama manje očiglednom. No takav plan u prošlosti nije urodio plodom, jer su Japanci, po prirodi, oprezan svet koji veruje u glasine o opasnostima skrivenim u ovoj zemlji. Stoga su dolazak i prisustvo za stolom samog gospodina Hosokave, ne njegovog zamenika, ne nekog političara, nagoveštavali da bi mogla biti pružena ruka pomirenja. Možda će toj ruci morati da se ulaguju, da je mole. Možda će morati silom da je izvlače iz dubokog džepa. No ova poseta, s veličanstvenom rođendanskom gozbom uveličanom prisustvom operske dive, s nekoliko planiranih sastanaka i sutrašnjim putovanjem do mesta za izgradnju buduće fabrike, bila je korak napred, više od svega što su postigli dotad. Vazduh u prostoriji beše zaslađen nadom. Predstavnici više od tuceta zemalja, pogrešno informisani o namerama gospodina Hosokave, bili su prisutni na proslavi, zajedno s investitorima i ambasadorima koji možda ne bi preporučili svojim vladama da ulože neku crkavicu u ovu zemlju, ali bi izvesno pozdravili svaki napor firme Nansei. Svi zajedno šetali su po prostoriji u crnim odelima i večernjim haljinama, nazdravljajući i smejući se.
Što se gospodina Hosokave tiče, njegovo putovanje nije imalo veze s biznisom, niti s prijateljstvom s predsednikom, kako se kasnije pisalo. Gospodin Hosokava nije voleo da putuje, a predsednika nije poznavao. Svoje namere, to jest nedostatak namera, nije tajio. Nije planirao da gradi fabriku. Nikada se ne bi složio da otputuje u nepoznatu zemlju i slavi rođendan s ljudima koji su mu strani. Nije mu bilo do rođendanske proslave s neznancima, posebno ne do proslave pedeset trećeg rođendana, koji je smatrao potpuno bezličnim. Odbio je mnogobrojne molbe ovih istih ljudi, u vezi s ovom istom proslavom, sve dok mu, kao poklon, ne ponudiše prisustvo Roksane Kos.
Ako je ona poklon, kako da je odbije? Bez obzira koliko daleko, koliko neumesno, koliko varljivo ovo putovanje bilo, kako da kaže ne?


Kacumi Hosokava pamtio je svoj jedanaesti rođendan, dan kada je prvi put čuo operu, Verdijev Rigoletto. S ocem je otputovao vozom u Tokio, gde su do pozorišta otpešačili po teškom pljusku. Bilo je to dvadeset drugog oktobra, te jesenja kiša beše hladna, a ulice zastrte tankim pokrovom pokislog, crvenog lišća. Kada su stigli u Metropoliten festival hol, i potkošulje ispod džempera i kaputa behu im mokre. Karte u očevom novčaniku bile su vlažne i razmrljane. Nisu imali bogzna kakva mesta, ali im niko nije zaklanjao vidik. Godine 1954. novac beše dragocen; karte za voz i opera predstavljali su nešto nezamislivo. U neko drugo doba, sličan zaplet mogao bi izgledati odviše komplikovan za dete, no to beše tek nekoliko godina nakon rata, kada su deca razumevala niz stvari koje bi se današnjoj deci činile neshvatljivim.
Popeli su se uz nepregledne stepenice do svojih mesta, nastojeći da ne gledaju dole, u vrtoglavu prazninu pod sobom. Klanjali su se i izvinjavali svima koji su morali da ustanu da bi ih propustili, i na kraju sedoše na svoja mesta. Poranili su, ali su ostali poranili još više, jer im je karta davala luksuzno pravo da mirno sede u tom predivnom zdanju i čekaju. Čekali su, otac i sin, bez reči, sve dok ih ne obavi tama iz čije se dubine začuše prvi zvuci muzike. Ljudi majušni poput insekata izmileli su iza zavesa, otvorili usta, a njihovi glasovi pozlatiše zidove čežnjom, bolom, bezgraničnom, bezglavom ljubavlju koja će im doneti propast, svakom svoju.
Tokom tog izvođenja Rigoletta opera je utisnula pečat na ružičastu unutrašnjost kapaka Kacumija Hosokave, ispisavši poruku koju je iščitavao i u snu. Mnogo godina kasnije, kada se sve pretvorilo u biznis, kada je radio marljivije od bilo koga drugog u zemlji utemeljenoj na marljivosti, verovao je da je život, istinski život, otelotvoren u muzici. Istinski život beše bezbedan u notnim linijama Evgenija Onjegina, dok je on odlazio na posao i ispunjavao zadate obaveze. Naravno da je znao (premda ne i sasvim razumeo) da opera nije za svakog, ali se nadao da za svakog postoji nešto. Ploče koje je čuvao i retke prilike da prisustvuje živom izvođenju opere behu svedočanstva njegove sposobnosti da voli. Ne njegova supruga, ni njegove kćeri, ni njegov posao. Nikada mu nije palo na pamet da je, na neki način, ono što bi trebalo da ispuni njegov svakodnevni život pretočio u operu. Umesto toga, znao je da bi bez opere taj deo njega potpuno iščezao. Na početku drugog čina, dok su Rigoleto i Gilda pevali zajedno, a njihovi se glasovi uplitali, izvijali, on posegnu za očevom rukom. Nije imao pojma šta govore, čak nije znao ni da igraju uloge oca i kćeri. Jednostavno, osetio je potrebu da se uhvati za nešto. Privukli su ga s takvom žestinom, da umisli kako se obrušava s visine, sa svog udaljenog sedišta.
Takva ljubav rađa odanost, a gospodin Hosokava beše odan čovek. Nikada nije zaboravio značaj Verdija u svom životu. Vezao se za pojedine pevače, kako to obično biva. Imao je posebne kolekcije Švarckopfa i Saterlenda. Iznad svih ostalih, verovao je u genij Kalasove. U radnim danima nikad ne beše dovoljno vremena, ne onoliko koliko je njegova strast zahtevala. Imao je običaj da, nakon večere s klijentima i sređivanja dokumentacije, provede tridesetak minuta slušajući muziku i čitajući libreta, pre no što utone u san. Izuzetno retko, možda pet neradnih dana godišnje, našao bi tri cela sata da presluša operu od početka do kraja. Jednom, u svojim poznim četrdesetim, pojeo je pokvarene ostrige i doživeo teško trovanje koje ga je tri dana prikovalo za postelju. Toga se sećao s radošću, kao godišnjeg odmora, jer je neprestano puštao Hendlovu Alsinu, slušajući je čak i u snu.
Starija kći, Kijomi, kupila mu je za rođendan njegov prvi disk Roksane Kos. Njenom ocu beše teško udovoljiti, te je, ugledavši disk i ime koje nije prepoznavala, odlučila da rizikuje. Zapravo, nju nije privuklo nepoznato ime, već lice na omotu. Kijomi je fotografije soprana smatrala iritantnim. Uvek su virile preko lepeza ili zurile kroz meko tkanje velova. No Roksana Kos gledala je pravo u nju, isturene brade, širom otvorenih očiju. Kijomi je već uzela disk, kada primeti da je reč o snimku Lučije od Lamermura. Koliko snimaka Lučije od Lamermura ima njen otac? Nije važno. Dala je novac devojci na kasi.
Te večeri, nakon što je pustio disk i seo u fotelju da ga sasluša, gospodin Hosokava se nije vratio na posao. Ponovo se osetio kao dečak u operi u Tokiju, s rukom u velikoj, toploj očevoj šaci. Puštao je disk iznova i iznova, preskačući nestrpljivo sve što nije bio njen glas. Beše gromak, taj glas, topao i složen, bezgranično neustrašiv. Kako je istovremeno mogao biti tako uzdržan i tako nehajan? Pozvao je Kijomi i ona je došla i stala u dovratak njegove radne sobe. Zaustila je da nešto kaže – da? ili, molim? – ali pre no što je išta rekla, začu glas žene koja na slici ne skreće pogled. Njen otac nije izgovorio ni reč, samo je rukom pokazao na zvučnik. Ona osta preplavljena zadovoljstvom zbog vlastitog izbora. Muzika beše njena pohvala. Gospodin Hosokava sklopio je oči. Sanjao je.
U pet narednih godina osamnaest puta je slušao Roksanu Kos uživo. Prvi put srećnim sticajem okolnosti, da bi kasnije nalazio sebi poslovne obaveze u gradovima u kojima je nastupala. La Sonnambulu je gledao tri večeri zaredom. Nikada joj nije prišao, niti učinio išta što bi ga izdvojilo od ostalih slušalaca. Nije smatrao da njen talenat poštuje više od bilo koga drugog. Beše spremniji da veruje da samo budala prema njoj ne oseća isto što i on. Nije želeo ništa sem privilegije da sedi i sluša.
Pročitajte članak o Kacumiju Hosokavi u bilo kojim novinama. Ne pominje se strast, jer strast je privatna stvar, no pomen opere je uvek prisutan, kao svedočanstvo ljudske strane, koja ga čini pristupačnijim. Drugi direktori su na fotografijama pecali u brzacima Škotske, ili pilotirali vlastitim avionima do Helsinkija. Gospodina Hosokavu uvek su slikali kod kuće, kako sedi u kožnoj fotelji i sluša muziku, sa stereo sistemom Nansei EX-12 u pozadini. Pitanje o omiljenim izvođačima beše neizbežno. Kao i odgovor.
Za iznos znatno viši od ukupne sume potrošene te večeri (na hranu, usluge, prevoz, cveće, službu bezbednosti) Roksana Kos pristala je da nastupi na proslavi, koja je padala između kraja sezone u Skali i početka sezone u Teatru Kolon u Argentini. Nije prisustvovala večeri (nikad nije jela pre nastupa), već je stigla na kraju i izvela šest arija uz klavirsku pratnju. Gospodin Hosokava je pismeno obavešten da može da izrazi muzičku želju koju će domaćini, ne obećavajući ništa unapred, dati gospođici Kos na razmatranje. Upravo je završila s izvođenjem arije iz Rusalke, izborom gospodina Hosokave, kad su se svetla pogasila. Bio je to kraj programa, premda je moguće da bi pevala na bis, možda i dvaput, da su svetla ostala upaljena.
Gospodin Hosokava odabrao je Rusalku kao izraz poštovanja prema gospođici Kos. Ta arija bila je vodeća u njenom repertoaru i nije zahtevala nikakvu pripremu, te bi je uključila u program i da on to nije zahtevao. Nije molio za nešto opskurno, ariju iz Partenope, na primer, ne bi li se pred njom predstavio kao zaljubljenik. Jednostavno, poželeo je da izbliza čuje kako peva Rusalku. Ako ljudska duša o meni sneva, nek upamti me i kad je budna. Prevodilac mu je to preveo s češkog, nekad davno.
Svetla su ostala pogašena. Jedva primetno, aplauz poče da jenjava. Ljudi su treptali, naprežući se da je vide. Prođe minut, zatim dva, a da niko ne oseti uznemirenost. A zatim Simon Tibo, francuski ambasador kome je, pre dolaska u ovu zemlju, obećano daleko poželjnije nameštenje u Španiji (nepravedno dodeljeno nekom dugom, kao isplata za složenu političku uslugu, u času kad su se Tibo i njegova porodica već pakovali), primeti da su svetla u kuhinji i dalje upaljena. On je prvi shvatio. Osetio se kao prenut iz dubokog sna, pijan od likera, prasetine i Dvoržaka. U mraku uhvati ruku svoje supruge, dok je aplaudirala, i povuče je dublje u gomilu. Sudarali su se s tamnim telima koja jedva da je video. Kretao se u pravcu staklenih vrata koja, sećao se, behu na samom kraju prostorije, istežući vrat u nastojanju da ugleda odsjaj zvezdanog neba koje bi mu pokazalo put. No ugleda samo mlaz svetla baterijske lampe, najpre jedne, zatim još jedne, i dok mu je srce tonulo u grudima, oseti ništa drugo do tugu.
„Simone“, prošaputa njegova žena.
Mreža je izatkana, a da on to nije ni primetio, gusta mreža obmotana oko kuće. I dok je njegov prvi nagon, prirodan nagon, bio da nastavi da grabi napred i pokuša da ostvari nemoguće, zadrža ga hladna logika. Bolje da ne privlači pažnju na sebe. Bolje da ne posluži za primer. Negde u sobi pijanista je ljubio opersku divu, te i ambasador Tibo privuče svoju suprugu, Edit, u zagrljaj.
„Pevaću u mraku“, začu se glas Roksane Kos, „ako mi neko donese sveću.“
Nakon tih reči prisutni se ukočiše, a zvuk aplauza zamre ostavljajući za sobom tišinu i svest da su sve sveće pogašene. To beše kraj večeri. Telohranitelji su već odavno usnuli u limuzinama, kao veliki, natovljeni psi. Svuda u prostoriji muškarci su zavlačili ruke u džepove, pronalazeći samo uredno složene maramice i zgužvani novac. Začu se huk glasova, ljudi stadoše da se komešaju, a svetla se u tom času, kao čarolijom, upališe.