Štimer Klavira, Danijel Mejson

*** O Knjizi ***

Oktobra 1886. Edgaru Drejku stiže čudan zahtev iz britanskog Ministarstva odbrane: mora da napusti svoju ženu i povučeni život i otputuje u burmanske džungle, gde retkom koncertnom klaviru treba opravka. Klavir pripada sanitetskom majoru čije su neuobičajene metode sklapanja mira - poezija, medicina, a sad i muzika - donele varljivo zatišje u Južni Šan, ali i izmamile mnoga pitanja kod njegovih pretpostavljenih.

Na svom putu kroz Evropu, Crveno more, Indiju i Burmu, Edgar susreće vojnike, mistike, bandite i pripovedače, kao i očaravajuću ženu, ništa manje neuhvatljivu od sanitetskog majora. A u doktorovoj tvrđavi na udaljenoj burmanskoj reci, Edgar nailazi na svet tajanstveniji i opasniji nego što je mogao da zamisli... Čulna, lirična, bogata strašću i avanturom, ovo je hipnotička priča o mitu, ljubavi i samootkrivanju. Ukratko - nezaboravan roman.

*** Kritike ***

"Mejson briljantno prikazuje Burmu i njenu kulturu. Njegov snažan prozni stil i sposobnost da uključi istoriju, politiku, prirodu i medicinu u okvire potpuno osmišljenog fiktivnog sveta 19. veka, bili bi značajni kod svakog pisca, i tim pre zapanjuju kad autor ima svega 26 godina... Čitalac će otkriti izvrstan vodič po čudima i jadima drugog mesta i vremena."

Andrea Baret, THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW

"Čudna priča, puna divnih momenata... i nezaboravnih, veličanstvenih prizora... Vešto, dovitljivo i napeto... Inteligentna i zabavna avantura."

Ron Čarls, THE CHRISTIAN SCIENCE MONITOR

"Danijel Mejson izatkao je elegantnu i neobično zanimljivu priču, koja čitaocu nudi najbolje moguće putovanje u davno prohujali svet. Bogat, pun atmosfere i asocijacija na prizore, mirise i građu Burme 19. veka, Štimer klavira je zapanjujuće delo. Zaista sam uživao u njemu."

Artur Golden, autor knjige "Memoari jedne gejše"

*** O Autoru ***

Diplomirao je biologiju na Harvardu. Godinu dana proveo je na Tajlandu baveći se istraživačkim radom vezanim za malariju. Potom je na Univerzitetu Kalifornija upisao studije medicine. Njegov prvi roman, Štimer klavira, privukao je ogromnu pažnju publike zbog svoje neobične priče, koja se odigrava u 19. veku u prašumi Burme. Autor kaže kako je inspiraciju za ovaj roman crpeo iz priča o kolonistima koji su u prašume i necivilizovane delove sveta sa sobom donosili raznorazne predmete poput kada, klavira i slično.

Trenutno radi na svom drugom romanu, čija se radnja odigrava u vreme otkrivanja Brazila, i privodi kraju studije medicine.

*** Odlomak Iz Knjige ***

Popodne u kancelariji pukovnika Kilijana, operativnog direktora Burmanske divizije Britanske vojske. Edgar Drejk je sedeo pored dveju tamnih, zveketavih grejnih cevi i zurio kroz prozor, u kišnu zavesu. Na drugoj strani sobe sedeo je pukovnik – krupan, preplanuo čovek žbunaste riđe kose i gustih brkova, raščešljanih u lepezastoj simetriji, koji potcrtavahu svirepe zelene oči. Iza radnog stola visili su dugačko bantu koplje i oslikani štit, na kome je još bilo tragova borbe. Na pukovniku beše skerletna uniforma, obrubljena pletenicama od crnog mohera. Edgar je to upamtio, jer su ga pletenice sećale na tigrove šare, a skerlet je pojačavao zelenu boju očiju.
Prošlo je već nekoliko minuta otkako je pukovnik ušao u sobu, izvukao stolicu iza tamno lakiranog stola od mahagonija i počeo da lista gomilu papira. Napokon je podigao pogled. Iza brkova se oglasio zvučan bariton. „Hvala vam što ste sačekali, gospodine Drejk. Morao sam da posvetim pažnju jednom hitnom poslu.“
Štimer odvrati pogled od prozora. „Naravno, pukovniče.“ Ovlaš je dodirivao šešir u svom krilu.
„Ako nemate ništa protiv, odmah ćemo preći na stvar.“ Pukovnik se nagnu unapred. „Još jednom, dobro došli u Ministarstvo odbrane. Rekao bih da ste prvi put ovde.“ Štimeru nije ostavio vremena za odgovor. „U ime svog osoblja i svojih nadređenih, cenim vašu zainteresovanost za, po našem mišljenju, veoma ozbiljno pitanje. Temeljno ćemo vas upoznati s događajima koji su doveli do svega ovoga. Ukoliko ste saglasni, biće najcelishodnije da vam prethodno iznesem kraći pregled. O eventualnim pitanjima možemo raspravljati nakon što saznate više detalja.“ Spustio je šaku na gomilu hartije.
„Hvala vam, pukovniče“, tiho odvrati štimer. „Moram priznati da me je zaintrigirao vaš zahtev. Vrlo je neobičan.“
Brkovi se s druge strane stola trznuše. „Zbilja vrlo neobičan, gospodine Drejk. Imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Ako dosad niste shvatili, ovde je reč i o čoveku, a ne samo o klaviru. Stoga ću početi od sanitetskog majora Kerola lično.“
Štimer klimnu glavom.
Brkovi opet zatitraše. „Gospodine Drejk, neću vam dosađivati detaljima iz Kerolove mladosti. Zapravo, njegova biografija je pomalo tajanstvena, i o njoj ne znamo mnogo. Rođen je 1833. u irskoj porodici, sin je gospodina Tomasa Kerola, profesora grčke poezije i proze u internatskoj školi u Oksfordširu. Iako njegova porodica nikad nije bila imućna, očev interes za obrazovanje sigurno se preneo i na sina, koji je bio izvrstan učenik, te je od kuće otišao na studije medicine u Univerzitetsku školsku bolnicu u Londonu. Po dobijanju diplome nije otvorio privatnu ordinaciju, za razliku od većine, nego se prijavio za nameštenje u provincijskoj bolnici za sirotinju. Ni iz tog perioda nemamo mnogo podataka o Kerolu – znamo samo da je u unutrašnjosti proveo pet godina. Tada se i oženio jednom meštankom. Brak nije potrajao. Supruga i dete umrli su na porođaju, a Kerol se više nije ženio.“
Pukovnik se nakašlja, uze drugi dokument i nastavi. „Posle smrti supruge, Kerol se vratio u London, gde se za vreme epidemije kolere zaposlio kao psihijatar u Prihvatilištu za izmučenu sirotinju na Ist Endu. Tu se zadržao svega dve godine, a 1863. primljen je u Vojnomedicinsku službu.
Tu, gospodine Drejk, naša priča postaje nešto potpunija. Kerol je postavljen za lekara Dvadeset osmog pešadijskog puka u Bristolu, ali se svega četiri meseca po postavljenju prijavio za premeštaj u kolonije. Zahtev je smesta prihvaćen, te je Kerol postao vršilac dužnosti direktora vojne bolnice u Saharanpuru u Indiji. Tu je brzo stekao reputaciju ne samo dobrog lekara nego i avanturiste, bar u izvesnoj meri. Često se priključivao ekspedicijama u Pandžab i Kašmir, čime je sebe izlagao opasnosti i od lokalnih plemena i od ruskih agenata, jer car uporno pokušava da izjednači svoje teritorijalne dobiti s našima. Osim toga, Kerol važi i za načitanog čoveka, iako nije uočen nikakav znak – pa, recimo zanosa koji bi ga naveo da zahteva klavir. Nekoliko pretpostavljenih raportiralo je da Kerol izbegava vizite i posmatralo ga je kako čita poeziju u bolničkom vrtu. Takvo se ponašanje tolerisalo, mada nerado, nakon što je Kerol odrecitovao jednu Šelijevu pesmu – ’Ozimandijasa’, verujem – lokalnom plemenskom vođi lečenom u bolnici. Dotični – koji je već ranije potpisao sporazum o saradnji, ali je odbijao da sudeluje ljudstvom – vratio se u bolnicu nedelju dana po otpustu i doveo trista ljudi ’na uslugu „lekaru pesniku“’. To su njegove reči, ne naše, gospodine Drejk.“
Pukovnik podiže pogled. Učinilo mu se da na štimerovom licu lebdi osmejak. „Zadivljujuća priča, znam.“
„Snažna je to pesma.“
„Jeste, mada priznajem da je sam događaj pomalo nesrećan.“
„Nesrećan?“
„Sve u svoje vreme, gospodine Drejk, iako smatram da ova epizoda s ’erarom’ ima neke veze s time što ’vojnik’ pokušava da postane ’pesnik’. Klavir – istini za volju, to je moje mišljenje – predstavlja – kako najbolje da se izrazim? – nelogičan nastavak takve strategije. Ako doktor Kerol zaista veruje da će na takvom mestu muzika ubrzati smirivanje situacije, ja se samo nadam da će on imati dovoljno naoružanih ljudi za odbranu mira.“ Štimer ne reče ništa, a pukovnik se blago promeškolji u stolici. „Složićete se, gospodine Drejk, da je ostavljanje utiska na lokalno plemstvo recitovanjem i rimom možda i razumljivo, ali je zahtev da se koncertni klavir pošalje u našu najudaljeniju tvrđavu nešto sasvim drugo.“
„Slabo sam upućen u vojne stvari“, reče Edgar Drejk.
Pukovnik ga načas pogleda pre nego što se vratio papirima. Nije ovo osoba spremna za burmansku klimu i izazove, pomisli on. Štimer klavira – visok, mršav čovek guste prosede kose koja je mlitavo visila nad žičanim naočarima – više je ličio na učitelja nego na osobu stvorenu i za kakvu vojnu odgovornost. Izgledao je star za svoju četrdeset jednu godinu; obrve mu behu tamne, obrazi oivičeni mekim zulufima, uglovi svetlih očiju naborani, premda, uočio je pukovnik, ne kao da se celoga života smejao. Nosio je somotski sako, leptir-mašnu i pohabane vunene pantalone. Sve bi to ostavilo utisak tuge, pomisli Ficdžerald, da nije bilo usana, neobično punih za Engleza, delom zbunjenih, delom blago iznenađenih; davale su mu mek izraz, koji je pukovnika uznemirio. Takođe je primetio i štimerove šake, koje je Drejk neprestano masirao, a zglavci mu se izgubiše u otvorima rukava. Ficdžerald nije bio navikao na takve ruke – behu preterano nežne za muškarca – a opet, kad su se rukovali, pukovnik je u njima osetio žestinu i snagu, kao da ih ispod hrapave kože pokretahu žice.
Spustio je pogled na hartije i nastavio. „Stoga je Kerol ostao u Saharanpuru pet godina. U tom periodu učestvovao je u čak sedamnaest misija, provodeći više vremena na terenu nego na svom položaju.“ Počeo je da prelistava izveštaje o doktorovim misijama i naglas im čita nazive. Septembar 1866 – Geodetski izveštaj o terenu za železničku prugu duž gornjeg toka reke Satledž. Decembar – Kartografska ekspedicija vojnih hidroinženjera u Pandžab. Februar 1867 – Izveštaj o rađanju dece i akušerskim bolestima u istočnom Avganistanu. Maj – Veterinarske infekcije životinjskih krda u planinama Kašmira i njihova rizičnost za ljude. Septembar – Ekspedicija Kraljevskog društva u vezi s florom zabačenih krajeva Sikima. Izgleda da se namerio da ih navede sve, i činio je to u jednom dahu, tako da su mu vene na vratu nabrekle kao same kašmirske planine – bar je tako pomislio Edgar Drejk, koji u Kašmiru nije bio, niti se zanimao njegovom geografijom, ali ga je već hvatala nervoza zbog uočljivog nedostatka ikakvog klavira u priči.
„Krajem 1868“, nastavi pukovnik, „zamenik direktora naše vojne bolnice u Rangunu, tada jedine veće bolnice u Burmi, iznenada je umro od dizenterije. Kao zamenu, medicinski upravnik u Kalkuti preporučio je Kerola, koji je u Rangun stigao februara 1869. Tamo je odslužio tri godine, a budući da se uglavnom bavio medicinskim radom, o njegovim aktivnostima imamo i izveštaje. Sve ukazuje na to da se posvetio svojim bolničkim dužnostima.“
Pukovnik gurnu fasciklu preko stola. „Na ovoj slici je Kerol u Bengalu.“ Edgar malo sačeka, a onda, shvativši da bi trebalo da se pridigne i uzme je, nagnu se napred i pri tom ispusti šešir na pod. „Izvinite“, promrmlja, zgrabi šešir, pa fasciklu, i vrati se na stolicu. Otvorio je fasciklu na krilu. Unutra je stajala fotografija, vrhom naniže. Bojažljivo ju je okrenuo. Na njoj je visok, samopouzdan muškarac crnih brkova i lepo začešljane kose, odeven u safari-uniformu, stajao pored bolničkog kreveta na kome je ležao pacijent, tamniji, možda Indus. U pozadini beše još kreveta, još pacijenata. Bolnica, pomisli štimer, i vrati pogled na doktorovo lice. Malo šta je mogao da pročita iz njegovog izraza. Lice mu beše zamućeno, no začudo, svi pacijenti su bili u žiži, kao da se doktor neprestano pomerao. Drejk se zagledao, trudio se da poveže čoveka i priču koju je upravo čuo, no slika mu nije obelodanila mnogo. Ustao je i vratio je na pukovnikov sto.
„Kerol je 1871. tražio premeštaj u udaljenu bazu u središnjoj Burmi. Zahtev je odobren, jer se u tom periodu pojačala burmanska aktivnost u dolini reke Iravadi, južno od Mandaleja. Na svom novom položaju, kao i u Indiji, Kerol je odvajao mnogo vremena za istraživačke ekspedicije, najčešće u južna brda Šan. Međutim, nije jasno – u svetlu njegovih mnogih dužnosti – kako je našao vremena da vrlo dobro ovlada jezikom Šana. Neki nagađaju da ga je poučavao lokalni monah, drugi da je učio od ljubavnice.
Bili monasi ili ljubavnice, 1873. smo primili katastrofalne vesti da su Burmanci, nakon višedecenijskog koketiranja, potpisali trgovački sporazum s Francuskom. Možda znate tu priču; novine su prilično detaljno pisale o njoj. Iako su francuske trupe još bile u Indokini i nisu napredovale dalje od Mekonga, ovo je očigledno bio veoma opasan presedan za dalju francusko-burmansku saradnju i otvorenu pretnju Indiji. Smesta smo prešli na ubrzane pripreme za okupaciju država Gornje Burme. Mnogi šanski prinčevi pokazali su davno ukorenjeno neprijateljstvo prema burmanskom tronu i…“ Pukovnik zaćuta, ostavši bez daha zbog monologa, i spazi da štimer zuri kroz prozor. „Gospodine Drejk, slušate li?“
Edgar se okrete, postiđen. „Da… da, naravno.“
„Onda dobro, nastaviću.“ Pukovnik ponovo pogleda u dokumenta.
Na drugoj strani stola štimer nesigurno progovori. „U stvari, s dužnim poštovanjem, pukovniče, priča je veoma složena i zanimljiva, ali moram priznati da još ne shvatam zašto vam treba moja stručnost… Znam da ste navikli na ovakav oblik izlaganja činjenica, ali smem li vas uznemiriti jednim pitanjem?“
„Da, gospodine Drejk?“
„Pa… da budem iskren, čekam da čujem šta ne valja s klavirom.“
„Oprostite?“
„Klavir. Pozvali ste me zato što sam unajmljen da naštimujem klavir. Ovaj sastanak je veoma iscrpan što se tiče čoveka, ali nisam siguran da je on moje zaduženje.“
Pukovnik pocrvene. „Kao što sam naveo na početku, gospodine Drejk, smatram da su ove činjenice važne.“
„Saglasan sam, gospodine, ali nije mi poznato šta ne valja s klavirom, ni mogu li ga ja popraviti. Nadam se da shvatate.“
„Da, da. Naravno da shvatam.“ Vilični mišići mu se stegoše. Spremio se za govor o opozivu otpravnika poslova iz Mandaleja 1879, o bici za Mjinđan, i o opsadi garnizona Mejmjo, jedan od svojih omiljenih. Čekao je.
Edgar se zagledao u svoje ruke. „Izvinjavam se, molim vas, molim vas, nastavite“, reče. „Zapravo, moram ubrzo da pođem, jer ću morati dugo da pešačim do kuće, a zaista me najviše zanima koncertni ’erar’.“ Uprkos neugodnosti, potajno je uživao u ovom kratkom prekidu. Nikad nije bio naklonjen vojnicima, a ovaj Kerol počeo je sve više da mu se dopada. Istini za volju, želeo je da čuje detalje priče, ali već se gotovo smrklo, a pukovnik nije pokazivao znake zamora.
Pukovnik opet pogleda u papire. „Vrlo dobro, gospodine Drejk, skratiću. Do 1874. počeli smo izgradnju nekoliko tajnih utvrđenja na teritoriji Šana: jedno blizu Hsipoa, drugo pored Taungđija, a treće – najudaljenije – u seocetu po imenu Me Lvin, na obali reke Salvin. Me Lvin nećete naći ni na jednoj mapi, a dok ne prihvatite zadatak, ni ja ne mogu da vam kažem gde se nalazi. Tamo smo poslali Kerola.“
U sobi se smrklo, pa je pukovnik upalio malu lampu na stolu. Svetlo je treperilo, bacalo mu senku brkova po jagodicama. Ponovo se zagledao u štimera klavira. Izgleda nestrpljiv, pomislio je i duboko udahnuo. „Gospodine Drejk, da vas ne bih duže zadržavao, poštedeću vas detalja Kerolove dvanaestogodišnje službe u Me Lvinu. Ukoliko prihvatite našu ponudu, možemo dalje razgovarati, a ja ću vam obezbediti vojne izveštaje. Sem ako, naravno, ne želite da ih čujete odmah.“
„Voleo bih da čujem štogod o klaviru, ako nemate ništa protiv.“
„Da, da, naravno, klavir.“ Uzdahnuo je. „Šta vas zanima? Verujem da vas je o većini detalja već obavestio pukovnik Ficdžerald u svom pismu.“
„Da, Kerol je zahtevao klavir. Vojska je kupila koncertni ’erar’ iz 1840. i otpremila mu ga. Možete li me podrobnije obavestiti o toj priči?“
„Zapravo i ne mogu. Osim ako se možda ne nada da će ponoviti uspeh ostvaren recitovanjem Šelija, ne razumem zašto mu treba klavir.“
„Zašto?“ Štimer se nasmeja dubokim glasom, neočekivanim za mršavu pojavu. „Koliko sam samo puta i ja sebi postavio isto pitanje, povodom drugih svojih mušterija. Zašto bi uvažena gospođa koja ne razlikuje Hendla od Hajdna kupovala ’brodvud’ iz 1820. i zahtevala štimovanje svake nedelje, iako niko na njemu ne svira? Ili kako opravdati okružnog sudiju koji doteruje svoj instrument svaka dva meseca – što je, dodajem, sasvim nepotrebno, ali izvrsno za moje prihode – a ipak, isti taj čovek odbija da dâ dozvolu za godišnje javno takmičenje pijanista? Oprostićete mi, ali se ne bi reklo da je doktor Kerol toliko bizaran. Jeste li, gospodine, ikad čuli Bahove Invencije?“
Pukovnik zamucnu. „Čini mi se… Siguran sam da jesam, ali – bez uvrede, gospodine Drejk – ne vidim kakve to veze ima sa…“
„Užasava me pomisao na osam godina života u džungli bez Bahove muzike.“ Edgar zastade, pa nastavi: „Zvuče predivno na ’eraru’ iz 1840.“
„Možda jeste tako, ali naši vojnici i dalje ratuju.“
Edgar Drejk duboko udahnu. Najednom oseti da mu srce lupa. „Oprostite mi, nisam želeo da zvučim drsko. U stvari, što više slušam vašu priču, sve sam zainteresovaniji. No takođe sam i zbunjen. Ako već toliko osuđujete našeg pijanistu, pukovniče, zašto sam onda ja ovde? Vi ste vrlo važna osoba; retko će oficir vašeg ranga provesti sate u razgovoru s civilom, toliko čak i ja znam. Takođe znam da je Ministarstvo odbrane sigurno uložilo ogromnu sumu novca u prevoz klavira do Burme, na stranu u samu kupovinu. A vi ste mi ponudili velikodušnu nadoknadu – dakle, poštenu po mom mišljenju, ali objektivno gledano, velikodušnu. No i pored svega toga, čini mi se da ne odobravate moj zadatak.“
Pukovnik se zavali u stolicu i prekrsti ruke preko grudi. „U redu. Važno je da raščistimo ovo. Ne krijem svoju osudu, ali vas molim da to ne pobrkate s nepoštovanjem. Sanitetski major je izuzetno delotvoran vojnik – možda jeste neobičan čovek, ali je nezamenljiv. Neki ljudi, na vrlo visokom položaju u ovoj službi, s velikim zanimanjem prate njegov rad.“
„Ali vi ne.“
„Recimo samo da se neki ljudi gube u retorici naše imperijalne sudbine, da mi osvajamo ne zarad kopna i imetka, već radi širenja kulture i civilizacije. Ja to neću poreći, ali se Ministarstvo odbrane bavi drugim stvarima.“
„No ipak, vi ga podržavate?“
Pukovnik zastade. „Ako i govorim neuvijeno, gospodine Drejk, to činim zato što je važno da shvatite poziciju Ministarstva odbrane. U Šanu vlada bezakonje. Osim u Me Lvinu. Kerol je postigao više nego nekoliko bataljona. Nezamenljiv je, a komanduje jednom od najopasnijih i najvažnijih baza u našim kolonijama. Država Šan je suštinski važna za obezbeđenje naše istočne granice; bez nje rizikujemo invaziju – francusku, možda čak i sijamsku. Ako ćemo ga klavirom zadržati na tom mestu, cena je mala. Međutim, njegova baza je vojno utvrđenje, a ne muzički salon. Nadamo se da će se nakon štimovanja klavira sanitetski major vratiti svom poslu. Važno je da vi to shvatite, da shvatite da vas unajmljujemo mi, a ne on. Njegove ideje mogle bi biti… zavodljive.“
Nemate poverenja u njega, pomisli Edgar. „Dakle, samo ustupak, kao i cigarete“, reče.
„Ne, ovo je drugačije, mislim da razumete.“
„Znači, treba da prihvatim da je on nezamenljiv zbog klavira?“
„Saznaćemo kad se instrument naštimuje. Hoćemo li, gospodine Drejk?“
Na te reči se štimer nasmeši. „Možda i hoćemo.“
Pukovnik se nagnu unapred. „Imate li još nekih pitanja?“
„Samo jedno.“
„Da, koje?“
Edgar pogleda u svoje ruke. „Žao mi je, pukovniče, ali šta tačno fali klaviru?“
Pukovnik se netremice zagleda u njega. „Mislim da smo diskutovali o tome.“
Štimer duboko udahnu. „Uz dužno poštovanje, gospodine, diskutovali smo o tome šta fali klaviru uopšte. Ali ja moram da znam šta fali ovom klaviru, ovom ’eraru’ iz 1840. koji čuči negde u dalekoj džungli u koju me vi šaljete. Vaša služba mi je o klaviru rekla malo šta, osim da je raštimovan, čemu je uzrok, dodajem, oticanje rezonantne ploče, a ne kućišta, kako ste vi naveli u svom pismu. Naravno, čudi me što niste predvideli da će se klavir raštimovati. Vlaga ume da napravi pakao.“
„Još jednom, gospodine Drejk – ovo činimo zbog Kerola. Takva filozofska pitanja moraćete njemu da postavite.“
„Dobro, mogu li onda pitati šta treba da popravim?“
Pukovnik se nakašlja. „Takvi detalji nam nisu dostavljeni.“
„Mora da je negde napisao nešto o klaviru.“
„Imamo svega jednu poruku, čudnu i neuobičajeno kratku za doktora, inače rečitog. Isprva nas je uhvatila neverica, ali je za njom usledila njegova pretnja ostavkom.“
„Smem li je pročitati?“
Pukovnik se ustručavao, a onda je štimeru pružio mali komad smeđe hartije. „Papir Šana“, reče. „Navodno je pleme čuveno po njemu. To je samo po sebi neobično, jer sanitetski major nikad ranije nije koristio ovaj papir za prepisku.“ Papir beše mek – ručno pleten, vidljivih vlakana, sada zamrljan tamnim mastilom.