Uspomene, Ivan A. Bunjin

*** O Knjizi ***

Poslednje za života objavljeno Bunjinovo delo „Uspomene“ (1950), sastoji se iz dva dela: „Autobiografske beleške“ i „Ličnosti“.

Čovek izuzetno snažnog umetničkog talenta u nizu sažetih portreta ispoljio je i svetle i tamne strane svoje ličnosti, i izuzetan dar zapažanja i sažetog portretisanja.

U portretima Rahmanjinova, Repina, Džeroma Džeroma, Lava Tolstoja, Čehova, Šaljapina, Petra Aleksandrova, Kuprina, Ertelja, Vološina i, delimično, Alekseja Nikolajeviča Tolstoja, Bunjin je pokazao izrazit smisao da zapazi u fizičkom izgledu, duhovnoj i moralnoj konstituciji ličnosti najkarakterističnije i da u maksimalno sažetom obliku to uobliči.

Uopšte uzevši Bunjinove Uspomene predstavljaju sažetu, neposrednu i duboko individualizovanu istoriju ruske ali i evropske književnosti i kulture.

*** O Autoru ***

Ivan Aleksejevič Bunjin-Jedan od klasika ruske književnosti XX veka, Ivan Aleksejevič Bunjin, ličnost u kojoj su sjedinjeni strasna priroda s hladnom uzdržanošću, aristokratsko osećanje mere i otmena jednostavnost, odbijanje bilo kakve poze i izveštačenosti, rođen je 10 (22) oktobra 1870. godine u staroj osiromašenoj plemićkoj porodici. Rođen je nepunu deceniju posle ukidanja kmetstva u rano proleće 1861. godine, kada su se raspadala i siromašila stara plemićka gnezda. Od najranijeg detinjstva vaspitavan je u duhu klasične ruske književnosti i kulture, posebno u duhu poštovanja, čak divljenja, prema delu Vasilija Žukovskog, Aleksandra Puškina, Mihaila Ljermontova, Jakova Polonskog. Vaspitavan je u duhu starih staleških predrasuda, u neprekidnim uspomenama starijih, u veličini i ugledu starog plemstva. I jedno i drugo je postalo osnova njegovog stvaralačkog bića. Detinjstvo je proveo na porodičnom imanju u Orlovskoj guberniji, oblasti koja je ruskoj kulturi podarila niz izvanrednih stvaralaca. Rano detinjstvo i dečaštvo proveo je u krilu raskošne prirode, usred mora žita, trava, srebrnastih preliva osunčanih brezovih šuma. Stihijska lepota prirode pronikla je do same srži Bunjinovog stvaralačkog bića. Uz priče o starini, uz narodne bajke, po njegovom kazivanju, već u osmoj godini počeo je osećati stvaralačke impulse. U obližnju gimnaziju pošao je 1881. godine, nije završio ni četvrti razred, već je obrazovanje nastavio u porodičnom domu pod rukovodstvom svog starijeg brata Julija, koga su vlasti prognale u selo kao pripadnika tajne organizacije "Narodna volja", koja je u martu 1881.godine izvršila atentat na cara Aleksandra II. U porodici je dobio odlično obrazovanje. Selo je siromašilo, rušio se stari spahijsko-kmetski red stvari, nastajali su novi društveni odnosi. Bunjinova radoznalost i njegov talenat brzo se razvijaju. Prvu pesmu "Nad Nadsonovom humkom" objavio je 1887. godine. Težak materijalni položaj nagnao ga da 1889. godine napusti roditeljski dom i da se zaposli. Radio je kao korektor, statističar, bibliotekar. U isto vreme pisao je u listovima "Orlovski vesnik", "Kijevljanin" i "Poltavski Gubernijski list".Za to vreme piše poeziju. Već 1891. godine u Orlu objavljuje knjigu "Pesme", u kojoj se, pored jakog uticaja ruske klasične poezije, oseća snaga originalnog uobličavanja osećanja prirode. Ono što je u sebe upio u detinjstvu i dečaštvu postupno se kristalizovalo i izlivalo u stihove neponovljive snage. Dve knjige stihova "Pod otvorenim nebom" i "Listopad", koje su se pojavile 1898. godine predstavljaju punu pesničku zrelost i originalnost. Njegov talenat je bio zapažen i priznat. Knjiga "Listopad" je bila nagrađena Puškinovom nagradom, najvišom za poeziju. To su pesme o zavičaju, o njegovim siromašnim selima, o njegovim nepreglednim šumama srebrnastom sjaju breza. Sve je to doživljeno rafinovano i izraženo nijansirano i tanano. U istom tematskom ključu Bunjin počinje u devedesetim godinama da piše i pripovetke. Tema polunapuštenih i zapuštenih spahijskih imanja na kojima propadaju spahijski mužici prodire u njegovu prozu. Na njegov stvaralački rad imalo je uticaja i lično poznanstvo s Čehovom, zatim i s Gorkim, koji ga je privukao da radi za izdavačko preduzeće "Znanje". Krajem XIX i na samom početku XX veka, upravo u vreme bliskosti s Čehovom i Gorkim, on piše izvrsne pripovetke "Antonovske jabuke", "Borovi", "Novi put". Već 1904. godine on piše pripovetku "Černozjom" u najboljim tradicijama ruske socijalno angažovane literature s ličnim pečatom originalnog ritma kazivanja, plastičnosti izraza, neočekivane metaforičnosti, raskoši boja i mirisa, efektne sažetosti. U njegovom pesničkom i proznom izrazu progovorila je poezija propadanja stare spahijsko-mužičke Rusije. U povesti "Selo" (1910) umetnički je uobličena hronika propadanja plemićkih gnezda; u povesti "Suhodol" izražena je sudbina Rusije kao sudbina ruskog seljaštva. I jedna i druga tema obrađene su duboko doživljeno i umetnički reljefno. U prvoj deceniji XX veka Bunjin je mnogo putovao, putovao je i po zemljama Zapada i po zemljama Istoka. Utiske sa Istoka opisivao je od 1907. do 1911. godine pod naslovom "Hram Sunca". U predrevolucionarno vreme proza mu je sva u znaku otpora građanskoj civilizaciji. Taj otpor je dat u umetnički rafinovanim povestima "Braća" (1914) i "Gospodin iz San Franciska" (1915). Bunjin je u svom ukupnom stvaralaštvu do definitivnog odlaska iz Rusije 1920. godine veoma blizak prirodi i jednostavnom životu. U prirodi se nalazi izvorište čovekove čistote. Iako je bio savremenik ruskih dekadenata i pesimista, s nekima od njih bio i blizak, on je uvek odricao i jedno i drugo i verovao u životne vrednosti. Poput Čehova bio je veliki majstor "malih formi" - novele, pripovetke, povesti. Vladao je neobično bogatim i raznobojnim jezikom. Poput Turgenjeva bio je majstor pejzaža. Ako je Turgenjev bio pesnik plemićkih gnezda, Bunjin je bio pesnik propadanja plemićkih gnezda. Bunjin, takav kakav je bio, nije mogao prihvatiti revoluciju i razumeti njenu razornu i stvaralačku moć. Emigrirao je preko Turske, Bugarske i Jugoslavije u Francusku. On je na sve nagle zaokrete u istoriji i na revolucionarne promene gledao kao na "krvavu igru" koja gura narod "iz ognja u gore". Odvojen od otadžbine, lišen neposrednih sokova rodne grude, pod snažnim dejstvom stvaralačkih impulsa, on se obraća večnim temama prirode, ljubavi i smrti kao mogućnostima savladavanja vremena. Tada pamćenje i sećanje postaju u njegovim delima osnovno stvaralačko uporište. U njegovoj imaginaciji umetnički se preobražava čitavo ranije životno iskustvo, nestaju granice vremena i prostora. Lepota ruske prirode vaskrsava u njemu svom snagom osenčena daljinom i nemogućnošću da se s njom slije i nalazi izraz u pripovetkama "Kosci", "Opanci", "Božje drvo". Poneo je u sebi draži stare Moskve i u Parizu ih opisao u pripovetkama "Daleko" i "Blagonaklono učešće". Bunjin oseća ljubav kao neponovljivo osećanje celovitosti ličnosti, kao potpunu saglasnost fizičkog i duhovnog, tela i duše, lepote i plemenitosti. U njegovom osećanju ljubav i smrt imaju podjednaku snagu preobražavanja. Za njega je smrt rešenje svih protivrečnosti u životu. To je posebno izrazio u povestima "Mitina ljubav" (1925) i "Slučaj korneta Jelagina" (1927) i u ciklusu novela "Mračne aleje", objavljene u Njujorku 1943. godine. Najviše dostignuće u ovom periodu života Bunjin je ostvario romanom "Život Arsenjeva" (1930). Junak romana, koji u prvom licu kazuje svoj život, veoma je blizak Bunjinu. Svom junaku Bunjin je podario sebe, svoj život. Centralna tema romana je svemoćna stihija života koja se ravnodušno poigrava čovekom pojedincem. U delu su u punoj saglasnosti konkretne umetničke slike i odjek kosmičkog, večnog, uloga vremena i večnosti u čovekovom postojanju, savladavanje vremena pamćenjem i sećanjem, postojanje smrti i oslobađanje od nje, priroda i njena uloga u formiranju čovekove svesti. Roman je nastao kao tok slika unutrašnjeg doživljavanja minulog života, kao slikovno saznavanje onoga što je bilo, kao visoki napon rada duha u procesu sećanja kao neposrednog doživljavanja minulog sebe. Roman nije nastao na uzročno-posledičnom načelu, već na načelu asocijativnosti. Struktura romana je zasnovana na slikovnoj vezi sećanja, zamišljanja i zapažanja. Junak romana sa snebivanjem kaže: "Rođen sam u vaseljeni, u beskraju vremena i prostora". Zov beskraja prati ovog junaka u toku čitavog života. Prvi zbornik njegovih pripovedaka u emigraciji nosi naslov "Ruže Jerihona" koji na neki način simbolički nagoveštava čitav život i stvaralački rad Bunjinov u emigraciji. Ta ruža je slika divlje, suve pustinjske biljke, koja, tako suva, ako posle mnogo godina dospe u vodu, oživi i cveta. Ta ruža je simbol vaskrsenja. Na isti način Bunjin u sebi vaskrsava prošlost, Rusiju, njenu prirodu svu njenu lepotu. U pripoveci "Ruža Jerihona" on piše:"U živu vodu ovog srca, u čistu vlagu ljubavi, tuge i nežnosti potapam i korene i stabla moje prošlosti - i evo, opet, opet divno klija moje sveto zrno." * Poslednje za života objavljeno Bunjinovo delo "Uspomene" (1950), koje izlaze i pred našeg čitaoca, sastoje se iz dva dela: "Autobiografske beleške" i "Ličnosti". Čovek izuzetno snažnog umetničkog talenta u nizu sažetih portreta ispoljio je i svetle i tamne strane svoje ličnosti, i izuzetan dar zapažanja i sažetog portretisanja, i tipično ljudske slabosti - sujetu, taštinu, netrpeljivost, čak mržnju, što je teško spojivo sa snagom prodiranja u smisao čovekovog postojanja. U portretima Rahmanjinova, Repina, Džeroma Džeroma, Lava Tolstoja, Čehova, Šaljapina, Petra Aleksandrova, Kuprina, Ertelja, Vološina i, delimično, Alekseja Nikolajeviča Tolstoja Bunjin je pokazao izrazit smisao da zapazi u fizičkom izgledu, duhovnoj i moralnoj konstituciji ličnosti najkarakterističnije i da u maksimalno sažetom obliku to uobliči. O nekima od ovih poznatih i znamenitih ljudi pisao je u više navrata. Sem ovih portreta Tolstojevog i Čehovljevog, o Tolstoju je napisao knjigu mračnih raspoloženja, o Čehovu nije uspeo da završi knjigu. Kad piše o Tolstoju on iskazuje i ovu neobično podsticajnu misao: "Nemoguće je odgovoriti kako sam postao ovo što jesam." U Tolstojevim očima je video "senku tuge". Kad piše o Čehovu, neprekidno navodi njegove misli o književnosti: "I što kraće, što kraće, treba pisati"; "Novo je samo ono što je talentovano. Što je talentovano, to je novo." U dva portreta, onima o Gorkom i Majakovskom, Bunjin je ispoljio tamne strane svoje ličnosti. S Gorkim je bio blizak punih dvadeset godina. Dao je fizički izgled ovog velikog pisca vrlo živo i plastično, ali sa očiglednom antipatijom i odbojnošću. "Jagodice su mu bile sasvim isturene, kao kod Tatara. Malo čelo, nisko, zaraslo dosta dugom kosom zabačenom natrag, bilo je izborano kao kod majmuna - koža čela i obrve stalno su se u naborima pele gore prema kosi." Kaže, kako niko ne zna njegovu pravu biografiju - čas je bosjak, čas kozak. Ističe i to kako su Gorkog zbog velikih brkova zvali podoficirom. Bilo mu je važno da kaže i to kako je Gorki veoma voleo novac. O Alekseju Tolstoju kaže kako je bio "čovek po mnogo čemu izvanredan..., bio je čak neobičan zbog spoja u sebi retke nemoralnosti... s retkom talentovanošću cele njegove prirode, obdarenom uz to velikim umetničkim darom". Veli kako je Tolstoj napisao "uopšte ne malo onoga što je prosto užasno po niskosti i banalnosti"; "razmetao se svojom titulom, špekulisao njome u literaturi i u životu". Bar mu je priznavao talenat i radnu sposobnost. Majakovskom nije priznavao ništa. O njemu kaže kako je bio "prostački nedarovit", "čankoliz RKP". U karikiranoj formi govori o fizičkom izgledu ovog rasnog pesnika - "njuška mu je zla i mračna". Za Bunjina futuristi su "lupeži i huligani". Po Bunjinu, Majakovski će "ostati u istoriji literature boljševičkih godina kao najpodliji,najciničniji i najpogubniji sluga sovjetskog ljudojedstva"; "Majakovski je prevazilazio čak i najozloglašenije sovjetske zlikovce i nitkove". Aristokrata, potomak starog plemićkog roda, izuzetan umetnik, rafinovani esteta, nije uspeo da obuzda nalete mržnje i da nađe primerenije reči za one prema kojima iz bilo kojih razloga nije imao naklonosti. U prvom delu "Uspomena", u "Autobiografskim beleškama", veoma je loše govorio o svojoj braći po peru koji su ostali u Sovjetskom Savezu ili su se iz emigracije vratili u otadžbinu. Loše govori o Konstantinu Baljmontu i Nikolaju Gumiljovu, podsmeva se nazivu "Moskovski hudožestveni teatar", ne voli Čehovljeve drame. Jesenjin mu je "nekakav kudravi pijanac koji očarava svojom srceparajućom lirikom uz harmoniku". O Valeriju Brjusovu kaže da je sin sitnog moskovskog trgovca zapušačima, da je morfinista i sadistički erotoman, da je "lajao kroz nos užasnu besmislicu".; Leonid Andrejev "preteruje u laganju"; Mihail Kuzmin je "pederast s njegovom polugolom lobanjom i mrtvačkim licem, namolovanim kao leš prostitutke", takvom lobanjom "vladaju histerici, jurodivi, poremećeni". Marina Cvetajeva je uvek "sa svojom neprekidnom bujicom divljih reči i zvukova u stihovima". Andrej Beli je "majmunski bes". "Nesrećnom Bloku" "ded po ocu je umro u psihijatrijskoj bolnici", otac "sa nastranostima na granici duševne bolesti", mati se "više puta lečila u bolnici za duševne bolesti", i sam on bio je "kamenog lica lepotana i pesnika", imao je "napade svetogrđa", "patio je od alkohola". Prema Bloku je osećao najjaču ljubomoru. I nije čudo što nije hteo da razume Blokovu poemu "Dvanaestorica". Nina Berberova piše kako je u gostima kod Bunjina u Parizu izvukla iz police knjigu stihova o Divnoj dami, tom "je bio sav išaran nepristojnim psovkama i najpogrdnijim rečima". Ona kaže kako mu je "Blok čitavog života bio živa rana", Blok mu je bio "glavna gadost među simbolistima", bio je "rahitik i degenerik koji je umro od sifilisa". U jednom razgovoru o Bloku je rekao: "On uopšte nije lep. Ja sam lepši od njega." S Berberovom, s kojom je prijateljevao, prekinuo je svaki odnos kad je objavila knjigu o Boku, "Kako o Bloku? Zašto ne o njemu" Berberova s pravom ukazuje: "Nekakva životinja ga je nagrizala iznutra, a sve ošriji sudovi o savremenicima, sve pakosniji krici na kraju života - i usmeni i štampani -pokazali su da on nije mogao zaboraviti te "idiote" i "kretene", da su ga oni celog života uporno mučili i pod starost postali jači od njega, i on je slabio i tražio zaštitu u grubostima:" Divio se on u sebi Bloku i simbolistima, nabusitošću i grubošću pokušavao je da u sebi priguši to divljenje, a ono je bilo sve snažnije što ga je više potiskivao. Kada se uporedi Bunjinov umetnički opus sa onim što je napisao o simbolistima, Gorkom i Majakovskom, postaje očigledno koliko je umetničko ostvarenje šire, plemenitije od suda, koliko je talenat uzvišeniji od karaktera. Neosporno, "Uspomene" upotpunjavaju lik Bunjinov s druge strane.