Levantski Ðerdan, Amin Maluf

*** O Knjizi :

"Levantski đerdan" je nekadašnje ime niske trgovačkih gradova kojima su prolazili putnici iz Evrope na putu za Istok. Od Carigrada do Aleksandrije, preko Smirne, Adane ili Bejruta, ovi gradovi su dugo bili mesta mešanja gde su se susretali jezici, običaji i verovanja. Nestalni svetovi koje je Istorija polagano oblikovala, pre no što će ih razoriti. Uništavajući usput i bezbrojne živote.
Junak ovog romana, Osijan, jedan je od tih ljudi preokrenute sudbine. Od agonije Otomanskog carstva do dva svetska rata i do tragedija koje, još i danas, razdiru Bliski Istok, njegov život neće imati veću težinu od slamke u oluji. On se strpljivo seća, pripoveda o svom prinčevskom detinjstvu, o svojoj ludoj baki koja beše kći sultana, o svom buntovnom ocu, o svom posrnulom bratu, o boravku u Francuskoj za vreme Okupacije, o susretu sa svojom voljenom begunicom Klarom, o njihovim trenucima ljubavnog zanosa, heroizma i sna; a zatim o svom silasku u pakao.
Lišen budućnosti, dostojanstva, sitnih ljudskih radosti, preostaje mu jedino da čeka. Jednu onemogućenu ljubav. Mirnu, ali snažnu ljubav. Možda, na kraju krajeva, snažniju od Istorije.

Imao sam priliku da slušam, pre nekoliko dana, u Parizu, jednu raspravu na radiju između nekog Jevrejina i nekog Arapina, i priznajem da sam bio šokiran. I sama ideja suočenja dve osobe koje govore svaka u ime svoga plemena, koje se takmiče u zlonamernosti i neosnovanoj umešnosti, izaziva u meni odvratnost i zaprepaštenje. Smatram da su ti dueli prostački, varvarski, neukusni, i dodao bih, zato što je u tome cela razlika: neotmeni. Moralna otmenost, izvinite što ću se usput još jedanput preuznositi, da, moralna otmenost, to smo bili Klara i ja, Klara koja se trudila da razume čak i najgora zastranjivanja Arapa, i da se pokaže nepopustljiva prema Jevrejima, i ja, nepopustljiv prema Arapima, uvek imajući na umu daleke i bliske progone kako bih progledao kroz prste Jevrejima zbog njihovog nasilja.

*** O Piscu :

Amin Maluf je Libanac rođen 1949. u Bejrutu od roditelja Arapa katoličke vere; studirao je sociologiju i ekonomiju, bio je u svojoj zemlji novinar i ratni reporter, a 1977, pred užasima građanskog rata u svojoj zemlji, prebegao je s porodicom u Pariz. Od tada je malo putovao, a deo godine provodi u svojoj kući na ostrvu RE (ile de Ré) na Atlantiku, preko puta grada La Rochelle s kojim je povezan mostom od 3km.
Piše na izvrsnom francuskom, koji mu nije maternji jezik.

Maluf je autor romana sa zanimljivom istorijskom pozadinom u kojima se istorijske činjenice mešaju s piščevom maštom. Njegovi se likovi često zatiču u sukobu sa vladajućim uverenjima svoje okoline i svog vremena. Prva njegova knjiga, Krstaški ratovi u očima Arapa, pojavila se 1983. i odmah privukla pažnju kao svež i dotad nepoznat pogled na ovaj dvestagodišnji sukob zapadnih i istočnih kultura. Usledila su druga dela, među njima Samarkand (1988, nagrada Novinskih kuća Francuske) i Taniosova stena, roman koji je 1993. nagrađen najvećom francuskom književnom nagradom, Gonkurovom. Od njegovih dela izdvajamo i Levantski đerdan i Baldasarovo putešestvije (na našem jeziku u izdanju Lagune) i knjigu eseja Ubilački identiteti. Malufove knjige prevedene su na više od dvadeset jezika, i svuda su dobro ocenjene i od kritičara i od čitalaca.

Amin Maluf je izuzetno prijatan i tih čovek, potpuno posvećen pisanju. Nekada mesecima neumorno radi u svojoj kući na ostrvu Je, na francuskoj atlantskoj obali. Kada je u Parizu, najčešće je zatvoren u radnoj sobi zatrpanoj knjigama, spisima, beleškama. Teško mi je da ga zamislim kao novinara i reportera koji je obavio misije u preko šezdeset zemalja, koji je izveštavao iz Sajgona za vreme vijetnamskog rata, iz Irana za vreme revolucije. Pre nego što je napustio svoj rodni Liban, sredinom sedamdesetih godina, ne želeći da učestvuje u građanskom ratu, radio je u Bejrutu kao direktor nedeljnika An-Nahar. Došavši u Pariz, nastavio je novinarsku karijeru, kao glavni urednik nedeljnika Jeune Afrique.

Ovaj pripovedač homerskog daha, veliki humanista, čovek Istoka i Zapada, ponikao je iz male hrišćanske melkitske zajednice usred islamskog sveta. U srcu mu je i Liban i Francuska, ali i mnogi daleki krajevi gde su mu se vekovima rasejavali preci, kao i čarobni gradovi Afrike i Azije, poput Fesa ili Tombuktua, gde je živeo burnim životima svojih junaka. Nikada ne zaboravlja da dolazi iz hiljadugodišnje regije koja je spoznala egipatske, mesopotamske i grčke uticaje, gde su još uvek živi mitovi o Kadmosu i Adonisu. Svetska zbivanja uvek sagledava u perspektivi, a istoriju čita i sa one druge, nikada napisane strane, što je najpre učinio u eseju Krstaški ratovi u očima Arapa, a potom u svojim romanima, mahom istorijskim. U svemu što piše vodi borbu, oduvek istu: protiv diskriminacije, isključivosti, fanatizma i drugih problema savremenog sveta poput genetičke manipulacije. Svakim svojim delom nastoji da gradi mostove između različitih kultura, da ruši predrasude i lažne mitove koji pothranjuju mržnju. To je životni projekat, kako kaže, koji se nastavlja od knjige do knjige. Naša publika najpre ga je upoznala kao autora čuvenog eseja Ubilački identiteti koji osuđuje netoleranciju i svođenje bogatog i složenog ljudskog identiteta na jednu jedinu pripadnost u ime koje se čovek, u vremenima krize, pretvara u zver.

*** Odlomak :

Ova priča mi ne pripada, ona pripoveda život drugog čoveka. Njegovim sopstvenim rečima, koje sam samo malo bolje rasporedio kada mi se činilo da nisu dovoljno jasne i povezane. S njegovim sopstvenim istinama, koje vrede koliko i sve istine.
Nije li me ponekad lagao? To ne znam. Ne o njoj, u svakom slučaju, ne o ženi koju je voleo, o njihovim susretima, njihovim zabludama, verovanjima, razočaranjima; za to imam dokaz. Ali o svojim sopstvenim pobudama u svakoj etapi života, o svojoj tako izuzetnoj porodici, o onom tako neobičnom talasanju svog razuma – hoću da kažem o onoj neprestanoj plimi i oseci od ludila do mudrosti, od mudrosti do ludila – moguće je da mi nije sve rekao. Međutim, mislim da je imao najbolje namere. Da je bio nesiguran u svoje pamćenje kao i u svoje rasuđivanje, to rado priznajem. Ali vazda je imao najbolje namere.
Nabasao sam na njega u Parizu, sasvim slučajno, na jednoj liniji metroa, juna 1976. Sećam se da sam prošaputao: „To je on!“ Prepoznao sam ga u tili čas.
Do tada ga nikad nisam sreo, niti sam čuo njegovo ime. Samo sam video njegovu sliku u jednoj knjizi, pre mnogo godina. Nije on bio neki poznat čovek. Zapravo i jeste, u izvesnom smislu, pošto je u mom udžbeniku istorije bila njegova slika. Ali nije to bio portret neke velike ličnosti sa imenom ispod. Fotografija je prikazivala masu sveta okupljenu na keju; u pozadini jedan veliki brod koji je zaklanjao čitavo obzorje, sem delića neba; legenda je kazivala da za vreme Drugog svetskog rata nekoliko ljudi iz Stare Zemlje beše otišlo u Evropu, da se bore u redovima Pokreta otpora, i da na povratku behu dočekani kao heroji.
Naime, usred te svetine, na keju, beše ozareno lice jednog mladića. Svetle kose, pravilnih crta lica, malo dečačkih, vrata nakrivljenog u stranu, kao da je upravo u tom trenutku dobio venac koji mu je ukrašavao poprsje.
Koliko li sam sati proveo posmatrajući tu sliku! U školi smo četiri časa zaredom koristili isti udžbenik istorije, i svake godine smo morali da učimo jedan period: najpre slavnu antiku, Aleksandrova osvajanja feničanskih gradova; zatim rimsku, vizantinsku i arabljansku prevlast, krstaše, Mameluke; potom četiri veka otomanske vladavine; najzad dva svetska rata, francusku upravu, nezavisnost… Ja sam pak bio suviše nestrpljiv da učim po programu. Obožavao sam istoriju. Već prvih nedelja prešao sam celu knjigu, neumorno je čitajući i iščitavajući, te su njene stranice, jedna za drugom, postale ispresavijane, pogužvane, iskrzane na uglovima, obilato ispodvlačene, išarane škrabotinama, beleškama, komentarima u vidu usklika; na kraju je od tog dela ostalo samo jadno klube krzavih listova.
Ovim želim da naglasim kako sam imao vremena na pretek da do tančina istražujem tu sliku, i zapamtim svaki njen delić. Šta me je na njoj opčinjavalo? U tom crno-belom pravougaoniku, ne većem od dlana, bez sumnje se nalazilo sve o čemu sam tih godina sanjao: putovanje morem, pustolovina, potpuna odanost, slava, a možda više od svega one devojke lica okrenutih ka pobedonosnom bogu…
A sada, bog beše tu. Preda mnom, u Parizu, stajao je u vagonu metroa, čvrsto se držeći za metalnu šipku, neznanac okružen gomilom neznanaca. Ali sa onim istim zanesenim pogledom, onim pravilnim crtama lica ostarelog deteta, onom svetlokosom glavom, danas osedelom, juče možda plavom. I sa onim istim vratom nakrivljenim u stranu, kako onda da ga ne prepoznam?
Kada je sišao na stanici Volonter, pođoh ustopce za njim. Toga dana sam išao na jedan sastanak, ali načinio sam izbor: osobu s kojom je trebalo da se vidim još mogu da pozovem krajem popodneva, ili sutradan; dok njega, ako mu izgubim trag, sigurno više neću videti, nikada.
Izlazeći na ulicu, on zastade pred planom kvarta. Približi mu se, gotovo zalepivši za njega nos, zatim se malo odmaknu, odmeravajući najbolje rastojanje. Oči su ga odavale. Za mene to beše odlična prilika, te mu priđoh.
– Možda vam mogu pomoći…
Govorio sam sa akcentom Stare Zemlje, koji on prepoznade pozdravivši me se s dve-tri reči i prijaznim osmehom; nakon čega ipak usledi veliko iznenađenje. Onda mu na licu zametih senku podozrenja, i ne verujem da sam se prevario. Podozrenja, da, pa čak i nekog postiđenog užasavanja. Kao da je pomislio da ga možda krišom pratim, ali nije u to siguran, te se gnuša da ispadne nepravedno nabusit ili neučtiv.
– Tragam – reče – za jednom ulicom koja mora da je tu negde. Nosi ime Ibera Iga.
Istog časa mu je označih.
– Evo je. Piše samo I. Ig, dosta nečitkim slovima…
– Hvala vam na ljubaznosti! Hvala što ste radije okrivili tvorce ovog plana umesto moje ostarele oči!
Govorio je s nekom blagom sporošću, kao da je sa svake reči morao da otrese prašinu pre no što je izgovori. Ali rečenice mu behu besprekorne, negovane, bez elipsi i sažimanja, bez familijarnih izraza; katkada, naprotiv, čak malo izobičajene i zastarele, kao da je češće razgovarao s knjigama nego sa svojim bližnjima.
– Nekad sam se orijentisao po instinktu, čak ni ne gledajući plan ili kartu…
– Nije daleko. Mogu da vas odvedem. Poznajem ovaj kvart.
On me zamoli da se ne trudim, ali to beše iz čiste pristojnosti. Bio sam uporan, te se za tri minuta nađosmo tamo. On stade na uglu ulice, polako je preletevši pogledom, a potom malčice prezrivo reče:
– Pa to je mala ulica. Uličica. Pa ipak, ulica.
Krajnja banalnost opaske na koncu mu je dodelila u mojim očima izvesnu originalnost.
– Koji broj tražite?
Pružio sam mu, zar ne, mogućnost da se bolje snađe. Nije je iskoristio.
– Nijedan broj posebno. Samo sam želeo da vidim ulicu. Popeću se njome, a zatim ću se spustiti trotoarom s druge strane. Ali ne bih hteo da vas zadržavam, mora da imate obaveza. Hvala što ste me dopratili dovde!
U tom trenutku, nisam želeo tek tako da odem, imao sam potrebu da shvatim. Očigledna čudnovatost tog čoveka uvećala je moju radoznalost. Odlučih da se pravim kako nisam čuo njegove poslednje reči, kao da behu još jedan izraz pristojnosti.
– Mora da vas za ovu ulicu vežu neke uspomene!
– Ne. Nikada nisam bio ovde.
Ponovo smo hodali jedan pored drugog. Ja, posmatrajući ga letimično, a on, podignute brade, diveći se zgradama.
– Karijatide. Postojana i smirujuća umetnost. Lepa građanska ulica. Malo preuska… Donji spratovi mora da su mračni. Sem možda tamo, prema aveniji.
– Vi ste arhitekta!
Rečenica mi beše izletela poput odgovora na neku zagonetku. Sa neznatnim upitnim prizvukom, tek koliko da ne ostavi utisak prevelike prisnosti.
– Daleko od toga.
Začas se nađosmo na kraju ulice, i on naglo stade. Podiže oči da pročita plavo-belu ploču. Zatim ih spusti, u znak odavanja pošte; njegove ruke zanjihane duž tela uskoro se skupiše napred, neobično upletenih prstiju, kao da drže neki zamišljeni šešir.
Stadoh iza njega.