Dnevnik druge zime, Srđan Valjarević

Nagrada Biljana Jovanović Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno, u 14.40. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, za onoga kome sunce treba. A vedrina iz mraka i dolazi. Tamo ona i nastaje. „Melanholični junak ovog romana je usamljenik koji vodi dnevnik o svom lutanju Beogradom dok se oporavlja posle teške bolesti. Neopterećen balastom stilskih i retoričkih figura, on opisuje i promišlja svakodnevne prizore grada tokom zimskih meseci 2004/2005. godine i tako iscrtava istovremeno topografiju sopstvene duše i upečatljivu sliku svoga vremena.“ Actes sud „U Dnevniku druge zime dnevničar se oporavlja od svojevrsne oduzetosti nogu do koje je doveo njegov alkoholizam; zapravo, može se reći da iznova uči da hoda. U širem smislu: i da misli, da oseća, da živi. Valjarević kao prozni pisac možda je i najjači baš u svojstvu uličnog hodača-pripovedača: onoga ko briljantno uočava i prepoznaje, i bez i trunke kitnjastosti i pretencioznosti u malešne lirske medaljone pretače svakodnevicu, svoju i tuđu, prizore i zbitija poznatih i nepoznatih ljudi, čineći od sivog i tmurnog Beograda pozornicu za svoj spektakl-bez-spektakla, za sve one kao uzgredne čarolije koje bi nekome (svakome?) drugome promakle.“ Teofil Pančić