Prikrade Se Pauk, Džejms Paterson

*** O knjizi ***

PSIHOLOŠKI TRILER KOJI ĆE VAM POHODITI SNOVE

Oduvek je želeo da bude slavan. Kada je oteo dvoje poznate bogataške dece dospeo je na naslovne strane novina. Potom, jedno od njih je pronađeno mrtvo i čitava nacija je bila u šoku.

Za ovako složen slučaj potrebni su najbolji ljudi – Aleks Kros, detektiv koji je diplomirao psihologiju i Džizi Flanagan, ambiciozni agent Tajne službe – no čak ni oni nisu dorasli ubici. On ima obeshrabrujuću sposobnost da se u trenutku preobrazi iz stanja ubilačke mahnitosti u oštroumnu prisebnost. Ali, da li je on bespomoćna žrtva poremećaja dvostruke ličnosti – ili briljantni hladnokrvni manipulator.

I dok zajedno sa ostatkom zemlje on prati kako Flanagan i Kros upadaju u svaku zamku koju im je postavio, siguran je da je uspeo – drži konce smrtonosne igre u rukama i sprema se da povuče svoj najrazorniji potez...

*** Kritike ***

""Džejms Paterson u ovoj knjizi čini sve izuzev da vam gurne prste u šteker da bi vas protresao."
New York Times Book Review

"Briljantno zastrašujuće... knjiga je tako uzbudljiva da sam proveo čitavu noć u čitanju kako bih je završio... prepuna vrtoglavih obrta."
Daily Mail

"Prvorazredan triler – vežite pojaseve i ostavite upaljena svetla!"
Sidni Šeldon

»Knjiga koja će vas obuzeti poput noćne more... brzog ritma i prepuna neizvesnosti. Najtoplije preporučujemo.«
Library Journal

*** O piscu ***

ŽIako kao svog omiljenog autora često navodi Markesa, Džejms Paterson priznaje da su na njega najinspirativnije delovali filmovi Dan šakala i Isterivač đavola. U intervjuu datom listu Chicago Tribune 2001. godine, on kaže: "U jednom momentu sam odlučio da u meni ne leži Uliks, ali da bi mogao ležati Dan šakala." Ta odluka dovela je do brojnih pojavljivanja Patersonovog imena na listama bestselera i preko 20 napisanih romana.

Pošto je napisao nekoliko uspešnih trilera, Paterson je ranih devedesetih došao na ideju da kreira lik Afro-američkog heroja u okviru tog žanra. Ideja je rezultovala nizom bestselera, čiji je glavni akter, forenzički psiholog Aleks Kros, postao jedan od najpoznatijih likova u detektivskoj literaturi i inspiracija za dva filma (Poljubi devojke, 1997. i Prikrada se pauk, 2001., oba sa Morganom Frimenom u ulozi Krosa).

Paterson je autor čije pisanje nije ograničeno na žanr koji mu je doneo najviše uspeha. Godine 1998. objavio je naučno-fantastični roman Kad dune vetar (When the wind blows) koji za temu ima posledice eksperimenata u bioinženjeringu, a 2001. pojavljuje se Suzanin dnevnik za Nikolasa, roman koji je kritičar Njujork Tajmsa Dženet Maslin po snazi uporedila sa Mostovima okruga Medison.

Džejms Paterson živi u Palm Biču na Floridi, gde radi kao direktor marketinške agencije. Dobitnik je nagrade Edgar, koja se dodeljuje za najbolja debitantska ostvarenja u oblasti kriminalističkog žanra, za roman The Thomas Berryman Number, 1977. Prema sopstvenom priznanju, ambicija mu je da bude "kralj okretača stranica" (The King of Page-turners).

www.jamespatterson.com

*** Odlomak ***

Prolog

Hajde da se igramo „Šta bi bilo kad bi bilo“

(1932)

Nju Džerzi, nedaleko od Prinstona; mart 1932.

Seoska kuća Čarlsa Lindberga sijala je jasnim, narandžastim svetlom. Ličila je na vatreni zamak, posebno u tom tmurnom, jelama obraslom kraju Džerzija. Pramenovi magle lizali su dečaka dok je bio sve bliži i bliži svom prvom trenutku istinske slave, svom prvom ubistvu.
Bilo je mračno kao u rogu, a tlo je bilo mokro, blatnjavo i prepuno lokvi. Očekivao je to. Mislio je na sve, pa i na kišu.
Na nogama je nosio muške čizme za rad broj četrdeset četiri. Prste i pete čizama napunio je pocepanim platnom i trakama Filadelfija inkvajrera.
Želeo je da ostavi otiske stopala, mnogo njih. Otiske odraslog muškarca, a ne tragove dvanaestogodišnjeg dečaka. Oni će voditi od okružnog autoputa Stautsburg–Vertsvil do seoske kuće i natrag.
Počeo je da drhti kada je stigao do drvoreda borova, ni dvadeset metara od prostrane kuće. Vila je bila veličanstvena, baš kako ju je i zamišljao – sedam spavaćih soba i četiri kupatila samo na jednom spratu. Seosko gnezdo Srećnog Lindija i En Morou.
„Prosto k’o pasulj“, pomislio je.
Dečak se, santimetar po santimetar, primicao trpezarijskom prozoru. Bio je opčinjen slavom. Mnogo je razmišljao o tome. Gotovo sve vreme. Kakva je slava zapravo? Kako miriše? Kakav joj je ukus? Kako slava izgleda izbliza?
„Najpopularniji i najzanosniji čovek na svetu“ sedeo je za stolom tu, nadohvat ruke. Čarls Lindberg je stvarno bio visok, elegantan, zlatne kose kao iz bajke, svetlog tena. Srećni Lindi je zaista izgledao kao više biće.
Tako je izgledala i njegova žena, En Morou Lindberg. Ana je imala kratku kosu, kovrdžavu i crnu, zbog koje joj je koža izgledala bela poput krede. Činilo se da svetlost stonih sveća pleše oko nje.
Oboje su sedeli sasvim uspravno. Da, stvarno su izgledali nadmoćno, kao da su naročiti Božji dar svetu. Držali su glave visoko i prefinjeno jeli. Dečak se naprezao da vidi šta je na stolu. Ličilo je na jagnjeće odreske poslužene u savršenom porcelanu.
„Biću slavniji nego vas dvoje zajedno, ukočeni bednici“, prošaputa najzad dečko. Obećao je to sebi. Svaku pojedinost razmotrio je hiljadu puta. Najmanje toliko. Vrlo metodično pristupio je poslu.
Dečak je uzeo lestve koje su radnici ostavili pored garaže. Držeći ih čvrsto uz bok, krenuo je ka mestu tačno ispod prozora biblioteke. Nečujno se popeo do dečje sobe. Puls mu je bio ubrzan, a srce mu je tuklo tako glasno da je mogao da ga čuje.
Svetlost lampe iz hodnika osvetljavala je dečju sobu. Videla se kolevka i u njoj mali uspavani princ. Čarls Mlađi, „najslavnije dete na svetu“.
Sa jedne strane kolevke, kao zaštita od promaje, stajao je šareni paravan sa slikama domaćih životinja.
Dečko se osećao podmuklo i lukavo. „Evo čika Lisca“, prošaputao je tiho, otvarajući prozor.
Onda se popeo uz još jednu prečku lestvi i konačno se našao u dečjoj sobi.
Stojeći nad kolevkom, posmatrao je princa. Imao je, kao i njegov otac, zlatne kovrdže, ali bio je debeo. Sa samo dvadeset meseci, Čarls Mlađi bio je pregojen.
Dečak više nije mogao da se kontroliše. Vrele suze potekle su mu niz obraze. Celo telo je počelo da mu se trese od nemoći i besa – ali pomešanih sa osećanjem neiskazive radosti njegovog života.
„Pa, čovečuljak tatin, kucnuo je naš trenutak“, promrmljao je za sebe.