Svetlost Čudesnog, Teri Pračet

*** O Knjizi :

Dok se kreće prema, čini se, neizbežnom sudaru sa zlokobnom crvenom zvezdom, Disksvet ima samo jednog mogućeg spasioca. Na nesreću, ispostavlja se da je to krajnje neuki i kukavički čarobnjak, zvani Rinsvind, koji je poslednji put viđen kako pada se ivice sveta . . .


NAJSMEŠNIJA I NAJNEOBIČNIJA FANTASTIKA U OVOJ ILI BILO KOJOJ DRUGOJ GALAKSIJI

*** Kritike :

`Čisto uživanje`
The Guardian

`Čudesan nastavak BOJE MAGIJE . . . prava fantastična poslastica. Da je Pračet stavio pero na pergament pre Daglasa Adamsa, Ford Prefekt bi još uvek bio nasukan u galaksiji sa palcem u vazduhu`
Time Out

`Pad sa ivice njihovog sveta izgleda da Rinsvindu, Dvocvetu i Prtljagu nije mnogo smetao . . . Odlično`
SFF Books

`Svi se sjajno zabavljaju u jednom od najluđih urnebesa svih vremena`
Erg

*** O Autoru :

Teri Pračet je rođen 1948, i još nije umro. Počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao tri sata kasnije. To je bilo iskustvo koje je nešto značilo tih dana. Pošto je obavljao otprilike svaki posao koji je mogao da postoji u provincijskom novinarstvu, izuzimajući praćenje fudbalskih utakmica, pridružio se Central Electricity Generating Board i postao portparol za četiri nuklearne elektrane. O svojim iskustvima u tom poslu napisao bi knjigu, kada bi mislio da će mu iko verovati.

Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu zabavnije od pravog posla. Od tada, broj napisanih knjiga postao je dvocifren, a svaka nova knjiga ima rezervisano mesto na top listi bestselera. On piše knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno ga optužuju za literarnost.

Teri Pračet živi u Viltšajru, sa suprugom Lin i ćerkom Rianom. On kaže da je pisanje najveća zabava koju čovek sebi može da priušti.

www.terrypratchettbooks.com

*** Odlomak Iz Knjige :

‘Da li ti je dobro?’

Rinsvind otvori oči.

Čarobnjak užurbano sede i uhvati Dvocveta za košulju.

‘Hoću da idem odavde!’ reče panično. ‘Ovog časa!’

‘Ali, održaće se drevna i svečana ceremonija!’

‘Ma, baš me briga što je drevna! Hoću da osetim poštenu kaldrmu pod nogama, hoću stari dobri miris septičkih jama, hoću da odem tamo gde je mnogo ljudi, i vatre, i krovova, i zidova i drugih sličnih dragih stvari. Hoću kući!’

On otkri u sebi ovu iznenadnu čežnju za zadimljenim, čađavim ulicama Ank-Morporka koji je u svom najboljem elementu bio s proleća, kada je lepljiva skrama na mutnim vodama reke Ank imala poseban preliv boja, a strehe bile pune ptičije pesme, ili, barem, ptica koje su ritmično kašljale.

Suza mu se pojavi u oku kada se setio osobene igre svetlosti na Hramu Malih Bogova, poznate lokalne atrakcije, a knedla mu stade u grlu kada se setio tezge sa prženom ribom na raskrsnici Ulice Smetlišta i Ulice Pokvarenih Varalica. Pomisli na krastavce koje su tamo prodavali, velike, zelene stvarčice koje su se izdizale sa dna posude kao nasukani kitovi. Preko svih ovih milja, oni su zvali Rinsvinda, obećavajući posoljena jaja u sledećoj posudi.

On pomisli na udobna potkrovlja konjušnica gde je provodio noći. Lakomisleno, nekad je prezirao ovakav način života. Sada je to izgledalo nezamislivo, ali tada mu je život bio divno dosadan.

Sada mu je bilo dosta svega. Odlazio je kući. Kiseli krastavčići, čujem kako me zovete . . .

On odgurnu Dvocveta, vrlo ponosno skupi odrpanu odoru oko sebe, okrenu se licem prema delu horizonta za koji je verovao da krije grad njegovog rođenja i, sa odlučnom namerom i velikom rasejanošću, zakorači pravo preko vrha desetometarskog trilitona.

Nekih deset minuta kasnije, kada ga je zabrinuti i duboko pokajani Dvocvet iskopao iz dubokog smeta u podnožju kamenja, njegovo lice je bilo promenjeno. Dvocvet se zagleda u njega.

‘Da li si dobro?’ reče. ‘Koliko prstiju pokazujem?’

‘Hoću kući!’

‘Dobro.’