Sestre Po Metli, Teri Pračet

*** O Knjizi :

Veštice po svojoj prirodi nisu sklone društvenom organizovanju i svakako nemaju svoje vođe. Baka Vedervaks je bila najuvaženija među vođama koje nisu imale. Ali čak je i ona otkrila da uplitanje u kraljevsku politiku krije mnogo više zavrzlama nego što su to tvrdili određeni dramski pisci.

OD OVOG ROMANA ŠEKSPIR SE NEĆE OKRETATI U GROBU - KIDAĆE SE OD SMEHA

*** O Autoru :

Teri Pračet je rođen 1948, i još nije umro. Počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao tri sata kasnije. To je bilo iskustvo koje je nešto značilo tih dana. Pošto je obavljao otprilike svaki posao koji je mogao da postoji u provincijskom novinarstvu, izuzimajući praćenje fudbalskih utakmica, pridružio se Central Electricity Generating Board i postao portparol za četiri nuklearne elektrane. O svojim iskustvima u tom poslu napisao bi knjigu, kada bi mislio da će mu iko verovati.

Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu zabavnije od pravog posla. Od tada, broj napisanih knjiga postao je dvocifren, a svaka nova knjiga ima rezervisano mesto na top listi bestselera. On piše knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno ga optužuju za literarnost.

Teri Pračet živi u Viltšajru, sa suprugom Lin i ćerkom Rianom. On kaže da je pisanje najveća zabava koju čovek sebi može da priušti.

www.terrypratchettbooks.com

*** Odlomak Iz Knjige :

(Igraju: tri veštice, kao i kraljevi, bodeži, krune, oluje, patuljci, mačke, duhovi, aveti, čovekoliki majmuni, banditi, demoni, šume, naslednici, lude, mučenja, trolovi, rotacione scene, svenarodna veselja i opšti meteži.)





Vetar je zavijao. Munje su probadale zemlju gde su stizale, kao nedorasli ubica. Oluja se valjala tamo-amo po mračnim brdima ispranim kišom.

Noć je bila crna kao unutrašnjost mačke. Bila je to noć u kojoj, poverovali biste, bogovi pokreću ljude kao pione na šahovskoj tabli sudbine. U središtu ove nemilosrdne oluje, vatra je treperila između natopljenog grmlja štipavice kao besnilo u oku lasice. Obasjavala je tri pogurene prilike. Dok je u kazanu ključalo, jezivi glas zapišta: ‘Kada ćemo se nas tri opet naći?’

Nastade tišina.

Potom drugi glas mnogo običnijim tonom reče: ‘Pa, što se mene tiče, može u sledeći utorak.’



* * *



Beskrajnim dubinama svemira plivala je zvezdana kornjača Veliki A Tuin, na čijim su leđima stajala četiri džinovska slona koja su na ramenima nosila svu težinu Disksveta. Sićušni sunce i mesec kružili su oko njih, u komplikovanim orbitama koje su stvarale godišnja doba, tako da verovatno ni na jednom drugom mestu u čitavom multiverzumu nije bilo potrebno da slon pomeri nogu da bi propustio sunce da prođe.

Zašto je ovo ovako, možda se nikada neće saznati. Možda su Tvorcu univerzuma dojadile uobičajene aksijalne inklinacije i rotacione brzine i možda je odlučio da se barem jednom malo zabavi.

S priličnom sigurnošću moglo bi se opkladiti da bogovi ovakvog sveta verovatno ne igraju šah, a tako je zaista i bilo. Oni nemaju maštu. Bogovi više vole jednostavne, opake igre, u kojima “Ideš pravo u ništavilo i ne postižeš uzvišenost”; ključ za razumevanje svih religija jeste u tome da je božanska ideja zabave – igranje školice po minskom polju.

Magija je vezivni element Disksveta – magija koja se stvara okretanjem samog sveta, magija koja se poput svile uvija iz same strukture postojanja kako bi zašila rane stvarnosti.

Dobar deo nje završava u Ramtop planinama, koje se protežu od smrznutih predela u blizini Središta, preko dugačkog arhipelaga, sve do toplih mora koja beskonačno otiču u svemir preko Ivice.

Sirova magija nevidljivo pucketa od vrha do vrha i uzemljuje se u planinama. Ramtopi su ti koji snabdevaju svet većinom veštica i čarobnjaka. U Ramtopima lišće se na drveću pokreće i kada nema povetarca, a stene uveče idu u šetnju.

Čak i zemlja, ponekad, izgleda kao živa…