Pokretne Slike, Teri Pračet

*** O Knjizi : Alhemičari Disksveta otkrili su magiju velikog ekrana. Ali, šta krije mračna tajna brda Holi Vud? Sudbina je odredila Viktora Tagelbenda (Ne ume da peva. Ne ume da igra. Pomalo ume da barata mačem.) i Tedu Vitel (Dolazim iz malog mesta za koje verovatno nikad niste ni čuli.) da to otkriju . . . ČUDESNO SMEŠNA SAGA SMEŠTENA U KOVITLAC POMAHNITALOG SVETA!!! *** Kritike : Teri Pračet... iz romana u roman postaje sve bolji... ne bih mogao da navedem nijednog živog humorističkog pisca koji bi mogao da se meri s njim. Dominik Vels, Time Out Pojavljivanje Disksveta u Holi Vudu oduševiće sve koji imaju makar trunku smisla za humor. Morin Oven, Daily Mail Najprivlačnija stvar u Pračetovom humoru jeste njegova ljudska inteligencija, sposobnost da pronađe više od dve dimenzije u svojim likovima kao i konceptima. Faren Miler, Locus *** O Autoru : Teri Pračet je rođen 1948, i još nije umro. Počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao tri sata kasnije. To je bilo iskustvo koje je nešto značilo tih dana. Pošto je obavljao otprilike svaki posao koji je mogao da postoji u provincijskom novinarstvu, izuzimajući praćenje fudbalskih utakmica, pridružio se Central Electricity Generating Board i postao portparol za četiri nuklearne elektrane. O svojim iskustvima u tom poslu napisao bi knjigu, kada bi mislio da će mu iko verovati. Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu zabavnije od pravog posla. Od tada, broj napisanih knjiga postao je dvocifren, a svaka nova knjiga ima rezervisano mesto na top listi bestselera. On piše knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno ga optužuju za literarnost. Teri Pračet živi u Viltšajru, sa suprugom Lin i ćerkom Rianom. On kaže da je pisanje najveća zabava koju čovek sebi može da priušti. www.terrypratchettbooks.com *** Odlomak Iz Knjige : Gledajte… Ovo je svemir. Ponekad ga zovu konačna granica. (Jedino što naravno, ne može postojati konačna granica, zato što ne bi postojalo ništa prema čemu bi to bila granica, ali što se granica tiče, moglo bi se reći da je vrlo pretposlednja…) A naspram tapiserije zvezda visi jedna maglina, ogromna i crna, u kojoj jedno divovsko crveno oko svetluca kao ludilo bogova… A onda se vidi da je svetlucanje zapravo odblesak u divovskom oku i zamračuje ga treptaj kapka i tama pokreće peraje i Veliki A Tuin, zvezdana kornjača, pliva napred kroz ništavilo. Na njegovim leđima, četiri ogromna slona. Na njihovim ramenima, opasanim vodom, blistajući pod svojim sićušnim orbitirajućem suncem, veličanstveno se okrećući oko planina svog sleđenog Središta, leži Disksvet, svet i ogledalo svetova. Skoro nestvaran. Stvarnost nije digitalna, sa stanjima uključeno-isključeno, već je analogna. Nekako postepena. Drugim rečima, stvarnost je svojstvo koju stvari poseduju na isti način kao što poseduju recimo, težinu. Neki su ljudi stvarniji od drugih, na primer. Procenjeno je da postoji samo oko pet stotina stvarnih ljudi na ma kojoj planeti, što je razlog zašto sve vreme sreću jedni druge. Disksvet je nestvaran koliko je to moguće, a da pritom ostane taman dovoljno stvaran da bi postojao. I taman dovoljno stvaran da bi bio u ozbiljnoj nevolji. * * * Oko pedeset kilometara nizvrtno od Ank-Morporka talasi su zapljuskivali vetrom išibani, morskom travom opasani, peščanim dinama prekriveni ispljuvak kopna na mestu gde se Kružno more sastajalo s Rubnim okeanom. Sâmo brdo videlo se iz daleka. Nije bilo mnogo visoko, ali je ležalo među dinama kao prevrnuti čamac ili veoma nesrećni kit i prekrivalo ga je šiblje. Nikakva kiša ne bi tu pala ako bi to ikako mogla da izbegne. Mada je vetar izvajao dine oko njega, podnožje brda ostalo je u večnoj, zvonkoj zavetrini. Ništa sem peska nije se ovde promenilo stotinama godina. Do sada.