Kupoholičarka U Inostranstvu, Sofi Kinsela

*** O Knjizi :

RU životu Rebeke Blumvud sve ide kao podmazano. Ima posao na televiziji, upravnik banke je ljubazan prema njoj, a kada je reč o trošenju novca, njen moto glasi: "Kupuj samo ono što ti je neophodno" - i ona se zaista (nekako) toga i pridržava. Začkoljica je samo u tome što joj se pruža prilika da radi u Njujorku.

Njujork! Muzej moderne umetnosti! Gugenhajm! Metropoliten opera! I Beki namerava da ih sve obiđe. Najozbiljnije. Jedino što izgleda baš glupo ne videti neka druga poznata mesta. Kao što je Saks. I Blumingdejls. I Barnis. Sve te robne kuće. I neku od onih neverovatnih rasprodaja gde možete naći Pradinu haljinu za 10 dolara. Ili beše 100? Da li će Beki ostati dovoljno prisebna da bi marila još i za takve sitnice?

"Gotovo da sam zaplakala od smeha."
Daily Mail

*** O Autoru :

Rođena 12. decembra 1971. Sofi Kinsela je zapravo pseudonim Medlin Vikam. Sofi je njeno srednje ime, a Kinsela majčino prezime. Prijatelji i porodica je zovu Medi.
Ova autorka je, pre nego što će se posvetiti literaturi, radila kao novinar prateći sektor tržišta i finansija.

Na prvi pogled, tu se nazire veza sa tematikom i, prevashodno, naslovima romana koji će joj doneti punu afirmaciju: Tajni svet snova jedne kupoholičarke (2000), Kupoholičarka u inostranstvu (2001), Kupoholičarka staje na ludi kamen (2002). Uz roman Bogomdana domaćica (2005), delo Umeš li da čuvaš tajnu? predstavlja tematski iskorak iz ljupkog Kinselinog kupoholičarskog ambijenta, iskorak koji nipošto neće razočarati one koji su njeno pisanje zavoleli čitajući pomenute knjige. Naprotiv.

„Nikad nisam bila istinski posvećena novinarstvu, delom zbog toga što me sektor koji mi je zapao – finansije – nikada nije stvarno zanimao, a delom i zato što ja, u stvari, nikada nisam bila na ’ti’ sa svim tim činjenicama kojih bi čovek u žurnalizmu trebalo da se drži. Ali, da sam volela da pišem za novine – volela sam“, ispovedila se u jednom intervjuu Sofi Kinsela, koja, kako kaže, obožava svadbe, a svojim tajnim porokom smatra to što često ume da natrpa puna usta keksa.

Sofi ima tri sina: Fredija, Huga i Oskara. Suprug joj je nastavnik i predaje latinski jezik u osnovnoj školi.
Romani iz serijala o Kupoholičarki su prodati u preko 6, 3 miliona kopija samo u SAD.

Kinsela rado citira Oskara Vajlda: „Nikada ne ostavljam za sutra ono što mogu da uradim prekosutra.“

www.sophiekinsella.com

*** Odlomak Iz Knjige :

Glava prva

U redu, samo bez panike. Bez panike. Treba samo da budem organizovana i hladne glave i da smislim šta treba da ponesem. I da to zatim uredno složim u kofer. Mislim, koliko to može da bude teško?
Odstupam korak od zatrpanog kreveta i zatvaram oči, napola se nadajući da će, ako to dovoljno snažno poželim, moja odeća sama od sebe uredno da se složi. Kao u onim člancima o pakovanju u časopisima, gde vas podučavaju kako da otputujete na odmor s jednim jedinim jeftinim sarongom i vešto se obučete u njega na šest različitih načina. (Inače, mislim da je to totalna prevara, jer iako sarong košta deset funti, oni posle dodaju brdo odeće koja košta stotine, a mi kao ne treba da primetimo.)
Kada otvorim oči, međutim, darmar je još tamo. U stvari, reklo bi se da ga ima još više, kao da mi je odeća, dok sam žmurila, iskočila iz fioka i trčala oko kreveta. Kud god pogledam po sobi, svuda grdne, neuredne gomile... pa, svega. Cipela, čizama, majica, časopisa... Poklon-korpa Bodi šopa kupljena na rasprodaji... Lingvafonov tečaj italijanskog koji stvarno moram da počnem da učim... ona stvar za lice što se stavlja u sauni... a na stočiću za šminku ponosno leže mačevalačka maska i mač koje sam juče kupila. Samo četrdeset funti u dobrotvornoj prodavnici!
Uzimam mač i pravim kratak eksperimentalni ubod prema svom odrazu u ogledalu. Bila je to neverovatna podudarnost, jer već odavno nameravam da učim mačevanje, još otkako sam pročitala onaj članak u Dejli vorldu. Jeste li znali da mačevaoci imaju bolje razvijene noge od svih ostalih sportista? Osim toga, ako postanete stručnjak, možete da radite kao dubler u filmovima i zaradite brdo love! Zato nameravam da u kraju nađem nekoga ko drži časove mačevanja, pa da stvarno dobro naučim, za šta mislim da mi neće trebati mnogo vremena.
A onda – to je moj tajni plan – čim dobijem zlatnu značku ili šta se već dobija, ima da sastavim pismo Ketrin Ziti Džons. Zato što joj je garant potrebna dobra dublerka, mislim, kome nije? Zašto to onda ne bih bila ja? U stvari, sigurno će se radije opredeliti za nekoga iz Britanije. Možda će me pozvati telefonom i reći da gleda svako moje pojavljivanje na kablovskoj i da je oduvek želela da me upozna. Bože. Zar to ne bi bilo sjajno? Verovatno bismo odmah shvatile da smo se našle, da se smejemo iz istih razloga i sve ostalo. Onda bih odletela do njene luksuzne kuće i upoznala se s Majklom Daglasom i igrala se s bebom. Bile bismo opuštene kao stare prijateljice, neki časopis bi napisao članak o nama u okviru serije o najboljim prijateljicama među zvezdama, a njih dvoje bi me čak možda zamolili da...
„Ćao, Beks!“ Slatke slike na kojima se smejem s Majklom i Ketrin prskaju mi u glavi kao mehuri sapunice i mozak mi se vraća u stvarnost. Suz, moja cimerka, dokono ulazi u sobu, odevena u prastaru kariranu pižamu. „Šta to radiš?“ radoznalo se raspituje.
„Ništa!“ kažem ja, i žurno vraćam mač na sto. „Samo... održavam formu.“
„A, tako“, kaže ona, neodređeno. „Pa – kako ide pakovanje?“ Odlazi do kamina, uzima ruž i počinje da ga nanosi na usne. Suz se uvek tako ponaša u mojoj sobi – luta okolo, uzimajući stvari i razgledajući ih i ponovo ih spuštajući. Kaže da voli to što nikad ne zna šta će naći, kao da je na buvljaku. Prilično sam sigurna da time ne misli ništa loše.
„Odlično“, kažem. „Upravo smišljam koji kofer da uzmem.“
„Aaa“, kaže Suz, okrenuvši se. Usne su joj do polovine jarkoružičaste. „Što ne uzmeš onaj mali, krem boje? Ili crvenu putnu torbu?“
„Mislila sam možda ovaj“, kažem, i izvlačim svoj novi, otrovnozeleni metalni kofer ispod kreveta. Kupila sam ga za vikend, i totalno je fenomenalan.
„Vau!“ kaže Suz, razrogačenih očiju. „Beks! Strava je! ’De si ga uzela?“
„U Fenviksu“, kažem, sa širokim kezom. „Zar nije boli glava?“
„Najmoćnija koferčina koju sam ikada videla!“ kaže Suz, zadivljeno prevlačeći prstima po njemu. „I... kol’ko sada imaš kofera?“ Osvrće se prema mom ormaru, gde se guraju smeđi kožni kofer, lakirani putni kovčeg i tri koferčića.
„O, pa znaš“, kažem, nehajno slegnuvši ramenima. „Kao sav normalan svet.“
Može biti da sam u poslednje vreme malo više kupovala kofere. Ali pre toga ih vekovima uopšte nisam imala, osim jedne stare, ofucane platnene torbe. Dok nisam, pre nekoliko meseci, doživela čudesno otkrovenje usred Harodsa, otprilike kao sveti Pavle na drumu za Mandelej. Koferi. Od tada sam u pohodu da nadoknadim propušteno.
Uostalom, svi znaju da je dobar kofer dobra investicija.
„Pošla sam da skuvam čaj“, kaže Suz. „Hoćeš ti?“
„O da, molim te!“ kažem. „I kitket?“ Suz se kezi.
„Kitket neizostavno.“
Nedavno smo dozvolile jednom Suzaninom prijatelju da prenoći na sofi – a on nam je na odlasku ostavio ogromnu kutiju kitketa. Što je sjajan poklon u znak zahvalnosti, ali sada po ceo dan jedemo kitkete. S druge strane, Suz je sinoć primetila da ćemo ih potrošiti onoliko brzo koliko ih brzo budemo jele – tako da je na neki način zdravije natrpati ih što više u sebe.
Suz se odšeta iz sobe, a ja se okrećem koferu. Dobro. Koncentriši se. Pakovanje. Ovo stvarno ne bi trebalo da traje dugo. Sve što mi je potrebno jeste osnovna, sparena garderoba za mini odmor u Somersetu. Sastavila sam čak i spisak, i to bi trebalo da olakša posao.
Farmerke: dva para. To je lako. Izbledele i manje izbledele.
Majice:
U stvari, neka bude tri para farmerki. Moram da ponesem moje nove dizelke, jer su strava, iako su pomalo tesne. Pa šta, nosiću ih samo po nekoliko sati uveče, ili tako nešto.
Majice:
O, i one izvezene s kratkim nogavicama iz Oaze, jer ih još nisam dovoljno iznosila. Ali one se ne računaju, jer su praktično šorts. Uostalom, farmerke gotovo uopšte ne zauzimaju prostor, zar ne?
OK, to će verovatno biti dovoljno džinsa. Uvek mogu da dodam još ako zatreba.
Majice: razne. Da vidimo. Obična bela, obavezno. Siva takođe. Kratka crna, dugačka crna (Kalvin Klajn), druga dugačka crna (Verhaus, ali izgleda otmenije), roze bez rukava, roze koja se presijava, roze...
Zastajem, usred pokreta kojim prenosim složene majice u kofer. Ovo je glupo. Na koju foru da predvidim koje ću majice želeti da obučem? Majica je nešto što ujutru odabereš prema raspoloženju, isto kao kristale, ili aromaterapijska ulja. Šta ako se probudim raspoložena da nabacim svoju „Elvis je car“ majicu, a nisam je ponela?
Znate šta, narode, jednostavno ću sve da ih ponesem. Mislim, nekoliko majica više neće zauzeti previše prostora, zar ne? Jedva će se primećivati da su tamo.
Sručujem ih sve u kofer i dodajem dve-tri majice na bretele, čisto za sreću.
Odlično. Ovaj pristup s osnovnom garderobom savršeno funkcioniše. Dobro, šta je na redu?