Božanstvena Komedija, Dante Aligijeri

Danteova Božanstvena komedijakoja se sastoji od tri dela - Pakao, Čistilište i Raj - ta „sveta poema“ koja je obeležila italijanski XIV vek, prerasla je svoje vreme i postala blago, po mnogima do sada neprevaziđeno, sveg čovečanstva. U ovom delu pesnik silazi u tamu ljudskog greha i stiže do svetlosti oslobođenja od njega, a na svome putu kroz tri zagrobna carstva on obuhvata nebo i zemlju, vreme i večnost, božansko i ljudsko. To je traganje ljudske duše za apsolutnom srećom, slobodom, mirom i konačnim prosvetljenjem.

Delo Dantea Aligijerija (1265-1321), jednog od najvećih svetskih pisaca, nastaje u onom periodu Srednjeg veka kada se već pomalja nova i otvorenija civilizacija, ali još opstaju krute dogmatske i skolastičke šeme. Na mesto pisaca doktrinarne književnosti dolaze novi pesnici. Dante je jedan od najznačajnijih tvoraca tog novog talasa kojim se završava Srednji vek u književnosti i otvara prostor renesanse.

Sa italijanskog preveo Dragan Mraović.

*** O Knjizi ***

Božanstvena komedija, verovatno, jedno od najvećih dela ikada napisanih. Veličina ovog dela se prevashodno odnosi na njegovu neprolaznost, svevremenost i univerzalnost. Dante je na jedan izuzetan način uspeo otelotvoriti ideal vere, morala, nauke i politike.

Dante polazi od teze da je postojbina duše nebo, odakle ona silazi u nas. Duša po dolasku na zemlju ima dve osobine: razum i težnju. Duša teži dobru, ali ne zna da ga razlikuje. Iz neznanja se rađa zlo, a ono se po Danteu nalazi u materiji odnosno čulnom uživanju. Dobro se nalazi u duhu, najviše dobro je Bog, a njemu teži svaka duša.

Zahvaljujući svom umetničkom geniju, Dante je u jednu celinu uspeo da poveže plejadu likova, nosilaca različitih osećanja, žudnji i duševnih stanja. Najupečatljiviji deo Božanstvene komedije je Pakao u kome Danteovo umeće sintetizovanja i mašte dolazi do vrhunca.

Svaki čovek se u jednom trenutku zapita koliko duboko je u toj sumi greha, u koju zaluta svako - svesno ili nesvesno. Ovaj prolazak kroz paklene krugove i sagledavanje najmračnijih slika je toliko upečatljiv i realističan da se ne može izbeći vlastito preispitivanje. Našavši se u tami, čovek se zapita o svojoj prošlosti i budućnosti, ali i o postojećem svetu uopšte. Teško je zatvoriti oči pred činjenicom da ni jedan od ovih grehova nije iskorenjen, ali da su ovom nizu pridodati novi. Koliko li bi Danteu pojaseva i zlih jaruga bilo potrebno kada bi Pakao pisao danas?

Postoji toliko scena mučenja, odnosno ispaštanja greha i svaka od njih je na sebi svojstven način strašna, ali je najubjedljivija ona iz drugog pojasa devetog kruga gde se nalaze izdajice. Tu grof Ugolino glođe potiljak nadbiskupu Ruđeriju. Ruđeri je zatvorio Ugolina, njegova tri sina i unuke u kulu (kasnije nazvanu Kulom gladi) gde su oni umrli od gladi. Najdirljivija scena je kada jedan od Ugolinovih sinova kaze:

"Oče, nas ce mnogo manje da boli ako budes jeo nas, ti si nam dao ovo bedno meso, pa nam i uzmi život goli."

Takođe značajno je i to što je Dante ovim delom nastojao usmeriti čitaoce ka pravom putu - ka Bogu. Na ulazu u pakao nalaze se oni koji "...ni pokudu ni pohvalu ne zaslužuju...", ljudi koji su čitavog zivota bili neodlučni, nisu se okrenuli ni dobru ni zlu, kukavički bežeći od svake odgovornosti.

Božanstvena komedija ne pripada ni jednoj generaciji. To je ispovest čoveka koja je istovremeno i opšteljudska, čime se uzdiže na plan univerzalnosti. Božanstvena komedija predstavlja stalnu ljudsku potrebu za srećom, mirom i prosvetljenjem.

*** O Autoru ***

Dante je rođen u maju ili junu 1265. godine u uglednoj fijorentinskoj porodici (čije je pravo prezime bilo Aligijeri), koja je bila lojalna Gvelfima, političkoj alijansi koja je bila opozicija frakciji Gibelini. Gvelfi su bili podeljeni u Bijele Gvelfe i Crne Gvelfe. Dante je bio Bijeli Gvelf i izdavao se za potomka starih Riljana, ali u spisima ime njegove porodice se ne spominje prije 1100. godine.

Njegov otac, Aligiero di Belincione, je bio Bijeli Guelf, ali nije snosio posledice nakon što su Gibelini pobedili u bici kod Montapertija, a smatra se da je tome zaslužan njegov lični i porodični autoritet.

Danteova majka je bila Dona Bela deli Abati (Bela skraćeno od Gabrijela). Ona je umrla kada je Danteu bilo 5 ili 6 godina, pa se Aligiero ubrzo venčao sa Lapom di Karizmo Ćialufi (nije sigurno da ju je zaista oženio jer je kao udovac imao društvena ograničenja po tom pitanju). Sa tom ženom je imao dvoje dece, Danteovog brata Frančeska i sestru Tanu (Gaetana).

Kada je Danteu bilo 12 godina (1277.) veren je sa Gemo, kćerkom Meser Maneto Donatija. Ugovorena venčanja u ranim godinama u to doba su bila uobičajena.

Dante je imao nekoliko sinova sa Gemom. Kao što se često dešava sa poznatim osobama, mnoga deca su nastojala dokazati da su Danteovi potomci. Ma kako bilo, pretpostavlja se da su Jakopo, Pjetro i Antonija zaista njegova deca. Antonija je postala časna sestra sa imenom sestra Beatris. Još jedna osoba po imenu Đovani je nastojala dokazati da je Danteov sin, ali njihova povezanost nikada nije dokazana.

Obrazovanje i poezija

Ne postoji mnogo poznatih činjenica o Danteovom obrazovanju, i pretpostavlja se da je on učio kod kuće. Poznato je da je izučavao toskansku poeziju u vreme kada je škola poezije sa Sicilije (Scuola poetica siciliana) kulturna grupa, postala poznata u Toskani.

Treba istaći da je tokom srednjeg veka Italija postala mozaik malih država tako da je Sicilija bila bila udaljena od Toskane (kulturno i politički). Regioni nisu koristili isti jezik, kulturu i komunikacija nije bila jednostavna.

U osamnaestoj godini Dante je sreo Guida Kalvakantija, Lapo Đianija, Ćina da Pistoja i nešto kasnije Bruneta Latinija. Oni su zajedno postali vođe literarnog pokreta "Slatki novi stil" (Dolce Stil Nuovo). Bruneto je kasnije dobio poseban pomen u Božanstvenoj komediji zbog onoga čemu je naučio Dantea.

U tom periodu je sreo i Beatris Portinari, kćerku Folka Portinaria. Smatra se da ju je Dante video samo jednom i da nikada nije razgovarao sa njom (i druge verzije mogu biti istinite). Teško je odgonetnuti od čega se sastojala ova ljubav, ali se dogodilo nešto veoma bitno za italijansku kulturu. U znak ove ljubavi Dante je ostavio svoj trag pomogavši pesnicima i piscima da otkriju temu ljubavi koja nikada do tada nije bila toliko naglašena. Ljubav prema Beatris je očigledno postala razlog za poeziju i život.

Kada je 1290. Beatris umrla, Dante je pokušao da nađe spas u latinskoj literaturi. Poznato je da je u to doba čitao Botetiusova filozofska dela i Ciceronovu De amicitia. Njegova strast za filozofijom je kasnije bila kritikovana u "Čistilištu" kroz lik Beatris.

Firenca i politika

Dante je takođe u jednom periodu bio vojnik i 1289. godine učestvovao u bici kod Kampaldina (11. juna), sa fiorentinskim vitezovima protiv Areca. Takođe je postao i lekar i farmaceut. On nije želeo da se bavi tim profesijama, ali je zakon donesen 1295. godine zahtevao da plemići koji žele da rade u javnoj službi moraju biti članovi nekog esnafa, tako da je Dante pristupio apotekarskom esnafu da bi se mogao baviti politikom. Izabrao je apotekarski esnaf jer su se u to doba knjige prodavale u apotekama.

Baviti se politikom nije bilo lako kada je papa Bonifacije VIII planirao da vojno osvoji Firencu. 1301. godine Šarl de Valoa, brat Filipa IV kralja Francuske, je posetio Firencu jer ga je papa imenovao mirotvorcem za Toskanu. Ali gradske vlasti su odranije papine ambasadore loše tretirale, tražeći nezavisnost od papinog uticaja. Takođe moglo se očekivati da će Šarl de Valoa dobiti i druga, nezvanična naređenja. Gradski savet je poslao delegaciju u Rim, sa namerom da doznaju papine namjere. Dante je bio vođa ove delegacije.

Izgnanstvo i smrt

Bonifacije je oterao ostale predstavnike i tražio od Dantea da sam ostane u Rimu. U isto vreme (1. novembar 1301.) Šarl de Valoa je ušao u Firencu sa Crnim Guelfima, koji su u sledećih šest dana razorili grad i ubili skoro sve svoje neprijatelje. Novu vlast su činili Crni Guelfovi, a Kante de Gabrieli di Gubio je imenovan za gradonačelnika. Dante je osuđen na dvogodišnje izgnanstvo i veliku novčanu kaznu. Pesnik je još uvek bio u Rimu gde mu je papa sugerisao da ostane. On nije bio u mogućnosti da plati kaznu i na kraju je osuđen na doživotno izgnanstvo.

Pesnik je učestvovao u nekoliko pokušaja da Bijeli Guelfi steknu moć koju su izgubili, ali su svi pokušaji propali. U to vreme je počeo da piše skicu za Božansku komediju.

Dante je otišao u Veronu kao gost Bartolomeja dela Skale, zatim otišao u Sarcanu u Liguriji, a nakon toga je neko vreme živeo u Luki sa gospođom Đentuka, koja je njegov boravak učinila udobnim i kasnije je pomenuta u Čistilištu. Neki izvori kažu da je boravio u Parizu između 1308. i 1310. godine. Drugi izvori kažu da u to vreme u Oksfordu.

1310. godine Henri VII od Luksemburga je napao Italiju. Dante je u njemu video šansu za osvetu, tako da mu je napisao nekoliko pisama žestoko ga podstičući da razori Crne Guelfe. Mješajući religijske i privatne razloge dozivao je božiji bes na Firencu, predlažući nekoliko određenih meta koje su direktno bile i njegovi lični neprijatelji.

U Firenci Baldo dAguglione je pomilovao većinu Belih Guelfova i dozvolio im povratak u grad. Dante nije bio među njima i njegovo izgnanstvo je produženo.

1312. godine, Arigo je napao Firencu i porazio Crne Guelfe, ali nema dokaza da je Dante bio umešan. Neki kažu da nije želeo da učestvuje u napadu na svoj grad na strani stranaca, drugi da nije bio rado viđen ni među Belim Guelfima i da je svaki dokaz o njegovoj umešanosti u napad pažljivo uklonjen. 1313. godine Arigo je umro i sa njim i svaka nada za Dantea da će ponovo videti Firencu. Dante se vratio u Veronu gde mu je Kangrande dela Skala omogućio siguran i ugodan boravak. Kangrande se pominje u Danteovom Raju.

1315., Firenca je amnestirala ljude u izgnanstvu. Na listi pomilovanih je bio i Dante, ali Firenca je tražila da pomilovani budu tretirani kao javni grešnici u verskim ceremonijama. Dante je odbio ovakav povratak i odlučio da ostane u izgnanstvu.

Dela

Božanstvena komedija opisuje Danteov put kroz pakao (Inferno), čistilište (Purgatorio), i raj (Paradiso), vođen prvo rimskim epskim pesnikom Virgilijem a kasnije svojom voljenom Beatris. Dok je vizija pakla, Inferno, živahna za moderne čitaoce, teološke sitničavosti u drugim knjigama zahtevaju veliku pažnju i obrazovanje da bi bile shvaćene. Čistilište je najliričnija i najhumanija od ovih knjiga.

Dante je napisao Komediju u svom regionalnom dijalektu. Stvarajući poemu epske strukture i filozofske namene, ustanovio je da je italijanski jezik pogodan za izražavanje najdubljih misli i u isto vreme ustanovio toskanski dijalekt kao standard za italijanski jezik.

Drugi radovi uključuju De vulgari eloquentia i "Novi život" (La Vita Nuova), priču o njegovoj ljubavi prema Beatris Portinari. Knjiga sadrži ljubavne poeme na toskanskom.

Danteova Božanstvena komedija je jedan od najvećih radova u svetskoj književnosti.