Začinsko i lekovito bilje

Bosiljak, ruzmarin, mirođija, nana, korijander, kapar, vlašac... Lepu baštu ne možemo da zamislimo bez začina! Te mirisne biljke je potrebno mešati sa usevima jer utiču na bolji rast i ukus povrća, privlače pčele, štite od štetočina i bolesti. Bašta nam je lepša, jela su ukusnija!

Začinsko bilje se može, osim u baštama, gajiti i u saksijama i žardinjerama u kući, tako da ih uvek možete imati sveže pri ruci. Traže svetao, ne previše vruć prostor, vlažan vazduh i bogato zemljište. Leti ih obavezno iznesite na terasu ili balkon kako bi imali što više svetlosti i kiseonika.

U našoj ponudi možete pronaći veliki izbor kvalitetnog semena za začinske biljke, u pakovanjima od po 2, 5 i 10 kesica, što je dovoljno za uspešno hobi baštovanstvo. Pratite uputstva o sadnji, uzgoju i berbi sa poleđine kesica za veću uspešnost vašeg hobi poduhvata.

Začinske biljke koje možete pronaći u našoj ponudi su pitoma nana, anis, više vrsta bosiljka, mirođija, korijander, divlja i domaća rukola, kapar, obični i kovrdžavi peršun, kamilica, majčina dušica ili timijan, slatki komorač, majoran, lavanda, žalfija, ruzmarin, origano, kantarion, ricinus, matičnjak, čubar, sikavica, mačija trava, peruanska jagoda, kim.

Osim što predivno miriše, bosiljak poboljšava ukus kuvanim jelima i salatama, a od njega se može praviti čaj i ulje.
Postoji oko šezdeset vrsta bosiljka i sve su različite u izgledu i ukusu. Raste u raznim delovima sveta, a prvotno je uzgojen u tropskoj Aziji. Prvi pisani trag o bosiljku star je četiri milenijuma i potieče iz starog Egipta. Reč bosiljak (ital. basilico, engl. basil) dolazi od grčkog basilikon, što znači kraljevski i odražava poštovanje drevnih kultura prema ovoj biljci. Bosiljak je poznat po činjenici da ima jaka antioksidativna svojstva. Takođe, ima antibakterijska svojstva, jača imunološki sistem, sprečava oksidaciju holesterola, štiti srce i krvne sudove,, pomaže u borbi protiv infekcija, smanjuje upale uzrokovane artritisom.

Stari Rimljani su verovali da ako grickaju peršun mogu da popiju mnogo vina a da se ne napiju. Ovo možda i nije tačno, ali je tačno da peršun ima mnoga korisna svojstva za organizam.
Peršun je popularan zbog velikog bogatstva vitamina. Na prvom mestu vitamnin C, zatim tu su provitamin A, kompleks vitamina B, i to uključujući veoma cenjen vitamin B12. Pored vitamina veoma veliku ulogu igraju i minerali koji su zastupljeni u većoj količini. Pored toga što vitamini i minerali čine da peršun u ishrani daje specifičnu aromu, čine i da se naše telo dobro oseća usled korišćenja peršuna. Peršun se ubraja u lekovito bilje koje sprečava nadimanje, umiruje grčeve i blagotvorno je za vrenje u crevima.

Mirođija je dobar, neškodljiv i lako dostupan začin. Cela biljka i plod imaju svojstvren prijatan aromatičan miris i ukus. Seckano sveže lišće mirođije poboljšava ukus zelenoj salati, salati od krastavaca i paradajza, a prikladna je i za salatu od krompira. Služi i kao dodatak maslacu i majonezu. Umak od sveže mirođije idealan je prilog za svežu jegulju, rakove i sva ostala jela od morskih i slatkovodnih riba. Može se upotrebljavati uz pasulj, ovčetinu, dinstano povrće, svinjska rebarca i kotlete. Idealno se slaže s tikvicama. Za kišeljenje krastavčića se koristi čitava biljka. U narodnoj medicini mirođija je poznata kao sredstvo za bolji apetit i probavu, kod nadimanja, povraćanja i nesanice.

Majoran se u umerenoj klimi gaji kao jednogodišnja biljka, koja u toplijim, mediteranskim područjima može živeti kao višegodišnja. Pripada porodici usnatica (Lamiaceae /Labiaceae). U starom se Egiptu uzgajao kao sveta biljka, a Grci i Rimljani smatrali su ga simbolom sreće. U Evropi se gaji od 14. veka. Majoran se najčešće upotrebljava kao začin i to nadzemni deo biljke. Majoran ima slatkast, mirisan i osvežavajuć ukus. Deluje blagotvorno na nervni sistem i umiruje glavobolje, grčeve i pehlade. Kao začin dobro se slaže s guščijim mesom, divljači, paštetama, paradajzom, supama, salatama i jelima od krompira.

Vlašac je višegodišnja biljka koja ima nežnu lukovicu iz koje izbijaju gusti veoma ukusni cevasti listovi plavozelenkaste boje, visoki 15-30 cm. Sitno seckani listovi vlašca koriste se kao začin za jela od proleća do jeseni, a ako se presade u lonce i drže u kući, mogu da se koriste i tokom cele zime. Zbog nežnog i ugodnog mirisa veoma je popularan začin. Fino seckan dodaje se supama, varivima od povrća i umacima. Sveži vlašac često se koristi kao dekoracija.

Rukola je kultura skromnih zahteva za toplotom i otporna je na mrazeve. Zato može da se proizvodi praktično cele godine. Ova biljka najbolje uspeva na lakim peskovitim i srednje teškim zemljištima. Setva rukole može početi rano u proleće, sredinom marta a zatim se seje sukcesivno svakih sedam dana kako bi i pristizanje zelenih listova bilo produženo čak do zimskih meseci. Od mera nege treba primeniti samo zalivanje i redovno suzbijanje korova. Berba listova počinje formiranjem rozete. Berba može ići pojedinačno ( beru se listovi) ili se čupa čitava rozeta. Ima blago-gorak ukus i za razliku od divlje, kultivisana rukola je krupnija i nije gorka. Bogata je vitaminom C, karotenom, vitaminima B-kompleksa, pektinom, kalcijumom, fosforom, gvožđem, magnezijumom, kalijumom i bakrom. Sastoji se uglavnom od vode i ima dosta ugljenih hidrata i belančevina. Sadrži aktivne sastojke koji imaju antikancerogena svojstva, pozitivno utiče na zdravlje i smanjuju rizik od mnogih bolesti. Kao salata, ali i dodatak supama i čorbama, rukola se koristi u brojnim svetskim kuhinjama. Pored prepoznatljivog ukusa, smatra se odličnim antioksidantom, a krase je i brojna lekovita svojstva.

Peruanska jagoda spada u manje poznato voće koje se gaji u vrtu. Ove male, žute bobice imaju slatko-kiseli ukus sličan ananasu ili jagodi i blagi ukus paradajza u pozadini. Ono što ovu biljku čini neobičnom i atraktivnom za uzgoj su ljuske u obliku lampiona koje obavijaju plod. Iako je reč o biljci koja najbolje uspeva u toplim regionima Južne Amerike i suptropskom pojasu, njen uzgoj je moguć i u kontinentalnim predelima Evrope, gde se u područjima sa zimskim mrazevima gaji kao jednogodišnja biljka.

Kim je poznata začinska biljka. Poznavali su ga i koristili arapski lekari, odakle je prenet u Evropu. Deo kima koji se upotrebljava predstavlja plod. Izgnječen plod daje divan aromatičan miris, a ima i prijatan ukus. Miris je biberast, opor i ljutkast. Osim što dodaje prijatnu aromu jelima, kim ima brojna lekovita svojstva. Koristi se kod problema sa varenjem, kod grčeva, nadutosti i napetosti stomaka. Može se davati i bebama. Umiruje stomak i nakon uzimanja lekova koji izazivaju mučninu. Kim jača želudac, podstiče varenje uopšte kao i proizvodnju hormona. Ublažava materične grčeve, podstiče lučenje mleka, te ga koriste dojilje. Podstiče izbacivanje mokraće. Kim je spazmolitik, ekspektorans, te se koristi kod kašlja i upala respiratornih organa, astme i alergija. Umiruje bronhije, povećava proizvodnju antitela. On je i aperitiv, a kao začin ima blagotvorno dejstvo na apetit i varenje. Pozitivno deluje na zdravlje kože, tako da daje rezultate i kod kožnih oboljenja. Ojačava imunitet. Podstiče proizvodnju odbrambenih ćelija, gde zdrave ćelije štiti od oboljenja, uništavajući ćelije tumora.

Crni kim je jednogodišnja biljka iz roda mačjih brkova (Nigella), poreklom sa Bliskog istoka. To je uspravna i razgranata biljka, cvetova sa 5 belih do svetloplavih latica. Plod je čaura sa puno crnog semena. U zemljama Orijenta koristi se više od 2000 godina kao ljutkasti začin i u medicini. Ukusom podseća na susam i kim. Njegovim semenkama se, naročito u azijskim zemljama, posipaju peciva. Tamo je poznat pod imenom black onion seed. U upotrebi je i ulje dobijeno od semenki hladnom destilacijom. Koristi se u lečenju različitih bolesti, kao što su probavne tegobe i nadimanje, oslabljene funkcije jetre, migrena, jača vitalnost organizma, protiv iscrpljenosti i upala i još mnoge druge.

Mačija trava, macina trava, macina menta - to su nazivi ove aromatične biljke čiji je latinski naziv Napeta cataria. Ime govori da je vole mačke, ali je vrlo dobra i za ljude: kao čaj, začin za sosove, salate, jela... a etaresko ulje može biti prirodni insekticid.

Pitoma nana je prava kulturna biljka, visoka je oko pola metra i razgranata. Cvetovi su joj sitni, ljubičastocrveni. List je tanak, po obodu zupčast. Cela biljka je vrlo aromatičnog i prijatnog mirisa. Kad se list žvaće, najpre greje a zatim hladi. Od pitome nane, za pripremanje leka u domaćinstvu, upotrebljava se list. On se bere po lepom vremenu uoči cvetanja ili u času cvetanja nane. U bašti bere se rukom list po list i suši u tankom sloju, na promaji, u hladovini. Tada i tako ubran list je najlekovitiji i najbolji.

Sikavica ili gujina trava vrlo nalikuje čičku, ali nije čičak. Od davnina je poznati lek za hronična oboljenja jetre, žuči, slezine, za čišćenje organizma. To je dvogodišnja, zeljasta, dosta krupna i razgranata biljka, može da poraste do 180cm. Listovi i cvet se beru u maju, a seme u avgustu-septembru, kada se vadi i koren.

Sam naziv žalfije (lat. Salvia officinalis) na latinskom Salvia potiče od reči salvare, što znači spasiti, izlečiti, jer su je još stari Rimljani veoma koristili u lečenju raznih bolesti, a officinalis znači lekovit. Na engleskom reč za žalfiju sage, označava mudrost, a koristili su je za stimulisanje koncentracije, za povećanje pamćenja, a smatra se da dorinosi i dugovečnosti. Do otkrića antibiotika, čaj od žalfije je korišćen kod upala grla, ždrela, promuklosti, upala unutrašnjih organa, za vaginalna ispiranja, kod tuberkuloznog znojenja, gljivičnih infekcija. U medicinskom smislu žalfija je antibiotik širokog spektra. Primenjuje se i za regulaciju znojenja, kod toplotnih talasa u klimaksu, kod poremećaja menstruacije, za jačanje nerava, za pročišćavanje jetre, kod reumatizma.

Korijander (Coriandrum sativum ) je najbolji čistač otrova i teških metala iz organizma. Ovo je jednogodišnja biljka iz porodice štitara. Miriše na zelene, sveže listove, a iako je miris u početku neugodan, vremenom nestaje. Vodi poreklo sa područja istočnog Mediterana. Kao začin se od davnina koristi u gastronomiji, ali se odlikuje i izuzenom lekovitošću. Korijander može da se koristi svež, kao i njegov osušen list i seme, tokom cele godine. Izuzetno je cenjen začin koji se dodaje mnogim jelima. U Evropi i Americi se više koristi seme, a u Aziji i Africi se koristi i list. Dodaje se u salate, supe, variva, rižota, jela od povrća, mesa, ribe, sosove. Izuzetno je popularan začin u kuhinjama Egipta, Maroka, Meksika, Kavkaza, Indije. Suvo seme se dosta koristi u pekarstvu, konditorskoj proizvodnji, kod izrade kobasica i sireva, konzervisanja maslina, zimnice. Često se kombinuje sa drugim začinima poput kima, belog luka, majorana, čilija i anisa.

Zbog prijatnog mirisa i ukusa, za anis su znali još drevni Egipćani pre tri i po hiljade godina. U antičko doba u Grčkoj je korišćen za aromatizaciju vina, a potom su ga Rimljani preneli u Toskanu, odakle se dalje širio po Evropi. Anis se danas najviše koristi kao začin za kolače, pecivo i hleb. U nekim krajevima sa anisom se začinjavaju sosovi, variva i salate. Pekmez i kompot od šljiva takođe dobija posebnu notu ako se začini anisom. Ali, kako anis brzo gubi ukus i miris, treba da se samelje neposredno pre upotrebe. Seme anisa deluje protiv nadimanja, umiruje grčeve, jača želudac i pospešuje varenje. Esencijalo ulje anisa sadrži između 80% i 90% anetola, supstance koja olakšava disanje i podstiče izbacivanje sluzi iz pluća. Anis je zato veoma efikasan i prijatan lek za kašalj, bronhitis i astmu. Zahvaljujući svom prijatnom mirisu, ali i antibakterijskim i antigljivičnim dejstvima esencijano ulje anisa često je sastojak vodica za ispiranje usta.

Čubar (čubrica, čubrika) je jednogodišnja aromatična, začinska i lekovita biljka iz porodice usnatica (Lamiaceae). Stabljike su granate osnove, visoke do 30cm. Od ove biljke se koriste mladi listovi ili vršni deo biljke u cvetu. Listovi imaju istovremeno ukus nane i majčine dušice ali su gorči i ljući. Tradicionlan je začin za pasulj i sočivo. Dva tri mlada, sveža listića se mogu staviti i u salatu ili dodati siru. Stariji listovi su tvrdi i moraju se prokuvati. Sastojci čubrike utiču na lučenje u sistemu za varenje i pridonose boljem varenju, smanjuju stvaranje gasova i nadutost. Čubar se može koristiti i kao čaj za bolje varenje i kod kašlja i upala gornjih disajnih puteva.

Poštovanje u narodu i široku primenu u narodnoj medicini, majčina dušica ili timijan je svojski zaslužila. Ova biljka nema nijedan štetan, toksični sastojak, pa može da se pije bez vremenskog ograničenja, i u neograničenim količinama. Poznata je i po nazivima: popovac, materka, tamjanika, divlji bosiljak, vreskovica. Čaj od majčine dušice ima antiseptično dejstvo, efikasan je protiv spazma (grča) u bronhijama, razvodnjava sluz u plućima i pomaže pri njegovom izbacivanju. Zato se sa uspehom primenjuje protiv kašlja. U kulinarstvu se koristi kao začin različitim jelima, u svežem ili suvom stanju. Naročito se mnogo koristi u italijanskoj kuhinji. Smatra se da neutrališe jako masna jela. Veoma je aromatična, pa se kao začin koristi u malim količinama. Koristi se i za pripremu čajeva i napitaka.

Kamilica je u narudu poznata lekovita biljka. Koriste se njen list i cvet. Sadrži eterična ulja, fitosterole, tanine, glikozide, sluzi, vitamin C, niacin, sluz, prirodnu gumu, proteine, eteričnia ulja i druge supstance.

Matičnjak je biljka trajnica ugodnog limunastog mirisa, srodnik žalfije i lavande. Pčele ga vole, pa zbog toga i nosi ime matičnjak, a nazivaju ga i melisa, limunčica, čelinjak, limunka, maternjak, pčelinja metvica, rojevac i macina trava. Matičnjak je jedna od malobrojnih biljaka koje su istovremeno lekovite, mirisne, ukrasne, začinske, aromatične, medonosne i imaju industrijsku primenu.

Ricinus je jednogodišnja, a negde i višegodišnja zeljasta biljka. Poreklom je iz tropskih krajeva i odgovara mu toplo vreme, kao i dosta vlage. Ima atraktivne listove i plodove, cvet je dosta neugledan. Ogromni listovi u jesen pocrvene, takođe i plodovi, koji najviše podsećaju na plod kestena, koji čine ovu biljku pravim ukrasom vrta. Svi delovi biljke su otrovni, posebno seme.

Ruzmarin je žbunolika zimzelena biljka igličastih listova i krhkih svetloplavih cvetova. Igličasti listovi intenzivnog su mirisa, kao i pikantno ljutog, oporog i gorkog ukusa. Koristi se za aromatizovanje povrća i jela od mesa. Ruzmarin podstiče cirkulaciju i tok krvi prema mozgu, kao i na taj način poboljšava koncentraciju i leči glavobolju. Premda posvećen boginji lepote i ljubavi Afroditi, ruzmarin nije samo simbol ljubavi. On je i simbol mudrosti koji osnažuje pamćenje.

Origano je u narodu poznat i kao vranilova trava, bakina trava, crnovrh i mravinac. Origano kao divlja višegodišnja biljka raste u toplim brdskim predelima jugozapadne Evrope i Mediterana. Naravno, uzgaja se i u drugim, hladnijim, predelima planete, ali kao jednogodišnja biljka. Origano je važna kulinarska biljka jer kao začin daje specifičnu aromu jelima i salatama u koje se dodaje. Od antičkih vremena origano ima i medicinsku primenu. Otac medicine, Hipokrat, koristio ga je kao prirodni antiseptik, ali i kao lek protiv bolova u stomaku i respiratornih bolesti. Origano je bogat antioksidantima, u prvom redu polifenolima i flavonoidima. Pored blagotvornih polifenola, origano sadrži i minerale: mangan, gvožđe, kalcijum, ali i vitamin K. Dokazano je antibakterijsko delovanje na mnoge vrste bakterija. Povoljno deluje na organe za varenje, disanje i na nervni sistem.

Lavanda je biljka trajnica, jednostavna za uzgajanje, voli suvlja zemljišta i sunčana mesta. Poznata je po svojoj boji i mirisu. U domaćinstvu se koristi za osvežavanje prostora i kao začin.